Da nije i tragično bilo bi komično, gledati kako se svaka aktivnost posle tragičnih događaja koja nije inicirana od strane vlasti, osobito zahtev njoj i njoj bliskima (recimo REM-u), odmah kvalifikuje kao „politizacija“. Što se shvata i za svaki slučaj naglašava i objašnjava kao nešto za osudu. Diskvalifikacija!
Tragično je da posle Aristotela i pošto je još Kjerkegor (umro 1855.) primetio da je sve postalo politikom, treba podsećati da se „politika“ odnosi na polis. Izvorno grad-državu, a danas svaku organizovanu grupu kojoj se pripada van porodice. Tako da je „politizacija“ interesovanje za polis, za „političko“ kao opšte, javne, zajedničke stvari (res publica). Kao takva ona se podrazumeva i zahteva, od svih građana! Prevashodno političkih bića, koja se rađaju i odrastaju u polisu, žive po njemu i za njega, po potrebi umiru za njega… Danas je neodvojiva od politike i što u njoj pojedinac nema izgleda ukoliko ne „politizuje“, okupi i organizuje veći broj ljudi. Ne napravi političku stranku…
Tako da je vrlo problematično pomenuto shvatanje „politizacije“, koje se ne temelji na Aristotelu nego na Guglu: „Završni proces prožimanja nekog problema ideologijom određene politike“. Uz dodatak, izgleda da ga je prepisao SNS: „Smišljeno nastojanje da neki problem poprimi političko obeležje“. Kao da ga sada aktuelni problem nasilja ili ponašanja REM-a nema, kao da se ne tiče čitavog polisa! I sve ovo, uz i ovde (prećutno) osuđivanje „apolitizacije“, kao „ravnodušnog odnosa prema politici“. I uz do skora autoritativni Vujaklijin rečnik, koji nema „politizaciju“. Ali blisko „politizirati“ prevodi informativno i bez kvalifikacije: „baviti se politikom“.
Komično je što ispada da se „prava“ politička stranka odnosno SNS ili SPS, bavi nečim drugim, a ne politikom! Mada poziva građane da se „politizuju“, jer šta je drugo organizovano okupljanje oko političke stranke ili političkog lidera? Ali opet nije samo komično, tragična je potreba za podsećanjem da „nešto drugo“, nije polis, odnosno „zajedničke stvari“. Ili može, uz „malu izmenu“. Nisu zajedničke nego „naše stvari“, a „mi“ smo građani u SNS i SPS. Ah da, i „naša deca!“.
autor:Radovan Marjanović
