Univerzitet „Sveti Sava“ – da li se Srbija vraća svojim korenima?

U vremenu kada se sve meri novcem, interesom, retko koja vest može da probudi iskrenu nadu da Srbija ipak nije zaboravila svoje temelje.

Zato je potpisivanje Memoranduma o osnivanju Univerziteta „Sveti Sava“ u Beogradu mnogo više od obične administrativne vesti.

To je poruka da još postoji svest da obrazovanje nije samo sticanje diplome, već i vaspitanje čoveka.

Ime Svetog Save nije slučajno izabrano. Sveti Sava nije bio samo prvi srpski arhiepiskop. On je bio temelj srpske prosvete, čovek koji je razumeo da narod bez znanja i duhovnosti lako postaje tuđa senka.

Upravo je zato vekovima u srpskom narodu škola bila svetinja, a učitelj i profesor jedna od najpoštovanijih ličnosti.

Nekada su srpske škole stvarale ljude koji su znali ko su, šta su i kom narodu pripadaju. Danas, nažalost, živimo u vremenu kada mnoga deca znaju sve o tuđim kulturama, a sve manje o sopstvenoj istoriji, jeziku i tradiciji. Znaju šta je popularno na društvenim mrežama, ali ne znaju ko je bio Sveti Sava, knez Lazar, Karađorđe, knez Miloš, Njegoš, vojvoda Mišić ili patrijarh Pavle.

I tu nije krivo samo obrazovanje. Krivi smo i mi kao društvo. Polako smo pristali da nam deca rastu bez korena, ubeđeni da je dovoljno samo da imaju diplome i posao. A narod koji zaboravi svoje korene vremenom počinje da gubi i sebe.

Zato ideja Univerziteta „Sveti Sava“ nosi posebnu težinu. Ne zato što će on magično rešiti sve probleme srpskog školstva, već zato što vraća jednu važnu misao… da obrazovanje mora da ima i dušu.

Posebno ohrabruje i otvaranje Fakulteta Srpskih studija u Nišu.

To nije samo još jedan fakultet u nizu, već ustanova od velikog nacionalnog značaja za srpski narod. U vremenu kada mnogi pokušavaju da relativizuju srpsku istoriju, umanje značaj srpske kulture, revidiraju istinu i potisnu nacionalni identitet, osnivanje ovakvog fakulteta predstavlja važan korak u očuvanju srpskog duhovnog, kulturnog i istorijskog nasleđa.

Srpske studije ne treba da budu samo naučna disciplina, već mesto gde će mladi ljudi učiti o svom narodu, jeziku, književnosti, istoriji, stradanjima i vrednostima koje su nas održale kroz vekove.

Narod koji ne proučava sebe… osuđen je da mu drugi pišu istoriju.

Srbiji danas ne nedostaju samo stručnjaci. Nedostaju joj čestiti ljudi. Nedostaju mladi koji će voleti svoju zemlju, poštovati svoje pretke i ostati ljudi čak i kada dođu u poziciju moći.

Jer znanje bez morala može stvoriti uspešnog čoveka, ali ne i ,,dobrog” čoveka.

Naš narod je kroz istoriju opstajao zahvaljujući veri, školi i porodici. Kada nije bilo države kada je bila okupirana, postojali su manastiri. Kada su gorele kuće i gradovi, čuvale su se knjige i ćirilica. I baš zato nije slučajno što Srbi i danas najviše veruju Svetom Savi kao simbolu znanja, mira i duhovnosti…. Svetosavskom putu.

Naravno, biće i onih koji će ovu ideju napadati, ismevati ili predstavljati kao „vraćanje u prošlost“. Ali narod koji se odrekne svoje prošlosti nema ni budućnost.

Savremeno obrazovanje i nacionalni identitet ne isključuju jedno drugo. Naprotiv… najjači narodi Evrope upravo najviše čuvaju svoju tradiciju.

Zato je možda najvažnije pitanje: kakve generacije želimo da ostavimo iza sebe?

Generacije koje će znati samo da traže bolji život negde daleko od Srbije… građaniste?

Ili generacije koje će znati da je čast živeti, raditi i stvarati u svojoj otadžbini?

Univerzitet „Sveti Sava“ i Fakultet Srpskih studija u Nišu neće sami spasiti Srbiju. Ali ako bar deo mladih vrate veri u znanje, moral, porodicu i nacionalnu svest – onda će njihovo osnivanje imati dublji smisao.

Jer narod koji sačuva svoju školu, svoju veru i svoje pamćenje… nikada nije poražen.

Do sada takve univerzitete nismo imali a ni fakultete, što je od nacionalnog značaja… i za svaku pohvalu.

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija