Polako, iz dana u dan, približavamo se superfinalu veleizdaje koja se eufemistički zove „briselski sporazum“, a koja će biti obznanjena kao „pobeda“ kada se bude formirala Zajednica srpskih opština (ZSO), odnosno kada se Srbija i definitivno odrekne svoje kolevke, svoje državnosti, svoga Ustava, svoga naroda, svoga suvereniteta i svoje teritorije, sa svim materijalnim i nematerijalnim bogatstvima koja se na tom njenom delu nalaze.
Ne treba biti mnogo pametan niti informisan, pa da bi se videla drastična razlika u položaju srpske pokrajine koja se trenutno nalazi pod protektoratom, u odnosu na ostatak Srbije, kao i u položaju tamošnjeg srpskog naroda, u odnosu na položaj u kome se se nalazio pre, na primer dve godine.
Danas između opština Raška i Leposavić, na primer imamo pravu pravcijatu carinu, i pravi pravcijati granični prelaz (koji se doduše još uvek prelazi samo sa ličnom kartom, ali „još uvek“); ukinut je veliki deo državnih institucija, a preostale (pre svega školske i zdravstvene) funkcionišu sve teže i teže tako da je samo pitanje dana kada će se i njihov položaj drastično promeniti.
Dovoljno je reći na primer da je snabdevanje lekovima zdravstvenih ustanova veoma otežano, jer distribucija lekova je došla u makaze srpskih i „kosovskih“ propisa. Pri tome mora se priznati da se i ovakvo kakvo je, snabdevanje obavlja uz „progledavanje kroz prste“ kosovske carine, policije i „ministarstva“ zdravlja. Moglo bi biti i gore, a i nema garancija da uskoro neće biti gore.
Da sve to vlast u Beogradu zna, nema sumnje. Premijer Vučić je na primer nedavno radi sopstvene promocije, „svečano“ otvorio zdravstvenu ustanovu koju je izgradila „vlada Kosova“, a ne vlada čiji je on predsednik. Slučajno? Ma ne! Zna on to sve dobro, ali je ovim putem poslao poruku preostalim Srbima da ubuduće mogu računati samo na „svoju“ vlast u Prištini.
Nasilnim guranjem Srba na izbore koje raspisuje predsednica „republike Kosovo“, Beograd je uspeo i da ih međusobno posvađa. Oni koji su većina (i to ogromna) nisu niti i nadalje žele da učestvuju u političkom životu u projektu koji im je samo za poslednjih 15-16 godina velika zla naneo. Ona ubedljiva manjina, koja se izjasnila za supremaciju vlasti u Prištini, danas de fakto vlada Srbima na Kosovu.
Sve ovo se nije moglo ovako katastrofalno uraditi, da nije došlo do potpune blokade pravnog sistema Republike Srbije, i suspendovanja ovlašćenja i delatnosti njenog Ustavnog suda pre svega. Bez ove blokade sistem bi se nekako odbranio, ali njegova paraliza je omogućila ovako drastično pogoršanje pitanja Kosova i Metohije.
Sve u svemu ovo je manje-više poznato, i utisak je da se naša javnost, a pre svega intelektualna pomirila sa ovim pravnim nasiljem, sa ovom izdajom države i njenih interesa, čime indirektno priznaje da je umrtvljena odnosno da je nema.
No ako je sve to tako, pa možda nekome i razumljivo što intelektualna javnost više ne stanuje ovde, potpuno je nerazumljiva inertnost intelektualne javnosti na samom Kosovu i Metohiji. Valjda je prirodno da onaj koji je neposredno ugrožen, a Srbi na KiM to definitivno jesu, pokrene alarm, animira širu pa i svetsku javnost i na taj način pokuša da se izbori za bolji sopstveni položaj.
Kod preostalih Srba na KiM, kao i kod onih koji su odatle proterani, toga nema. Nema nikakvog pokušaja inicijative koju bi neko prihvatio. Kao da su se pomirili sa sudbinom ili bolje reći kao da im je svejedno. To liči na osobu koja je mnogo prepatila, koja je do smrti pretučena, pa se pomirila sa bilo kakvim ishodom, makar on bio i smrtni.
Ko bi od tih Srba trebalo da pokrene inicijativu i kakvu? Logika nalaže da to nisu domaćice, predškolska i školska omladina, niti taksisti. Logika nalaže da to pokrenu oni koji bi po definiciji, obrazovanju i iskustvu trebalo najdalje i najbolje da vide, a to su intelektualci. Gro današnje intelektualne elite skoncentrisan je na univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici, koji je proteran iz matičnog sedišta – Prištine, i koji se danas u zvaničnoj komunikaciji zove Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici (UPKM).
Da se podsetimo, taj univerzitet postoji bezmalo već 50 godina. U vreme Jugoslavije bio je jedan od najvećih univerziteta, a svakako univerzitet koji je najbrže napredovao i kadrovski i materijalno. Nakon rata 1999, bio je razvejan na mnoge strane, da bi se konačno smestio na severu Kosova, gde je bilo moguće organizovati nastavu.
Čak i danas, u teškim okolnostima, na UPKM studira oko 10.000 studenata, što je veoma jak oslonac, i zaloga budućnosti srpskom narodu na Kosovu i Metohiji. Ako bi se inercija briselske veleizdaje dotakla i ovog univerziteta, posledice po srpski narod na KiM mogle bi biti veoma ozbiljne.
Zato i čudi da već dve godine od potpisivanja (preciznije, Dačićevog parafiranja), univerzitet nije organizovao nikakvu raspravu, savetovanje ili simpozijum, na temu „Briselskog sporazuma“ i mogućih reperkusija na nacionalna i državna pitanja. Iz neformalnih razgovora sa radnicima (nastavnicima, saradnicima) Univerziteta, može se jasno zaključiti da se svi odreda boje za svoju budućnost i budućnost ove institucije. Ali akcije kako bi se dobili odgovori o budućnosti ove visokoškolske ustanove, izostaju.
Čak i da sasvim isključimo političku dimenziju, ostaje nejasno, kako to da na primer Pravni fakultet UPKM, nije pokazao interesovanje i inicirao naučni skup o pravnim (međunarodno-pravnim, ustavno-pravnim i dr.) reperkusijama briselskog „sporazuma“, po univerzitet, po srpski narod na KiM i po obrazovni sistem uopšte? Profesori Pravnog fakulteta su mogli dati prave odgovore na pitanja koja se svakodnevno postavljaju, a tiču se budućnosti. Ali nisu. Nisu čak ni pokušali.
Isto se to može odnositi i na profesore ekonomskog, filozofskog, tehničkog (pitanje Trepče na primer), poljoprivrednog i drugih fakulteta u okviru UPKM. Svi su oni do sada nebrojeno puta morali da traže odgovore koje postavlja svakodnevnica, i koje postavlja obični građanin KiM, a čija su oni avangarda.
Umesto svega ovoga UPKM ćutke gleda na pravno nasilje kome je izložena država na KiM kao što je to ukidanje srpskih sudova na primer. Ima li ikakvog opravdanja za srpske intelektualce sa univerziteta, a posebno sa Pravnog fakulteta da o svemu tome ne zucnu? Nema. Da li je ikada UPMK jasno obrazložio da se ukidanje institucija države Srbije na KiM ne odnosi i na Univerzitet? Sudeći po zabrinutosti zaposlenih po svoju budućnost i budućnost ove visokoškolske institucije očigledno da nije.
Ima li ikoga pozvanijeg od Univerziteta da da stručni odgovor na primer, o karakteru najavljene Zajednice srpskih opština? Nema. Kako to da se na UPKM niko ne uzbuđuje (barem javno) kada vidi da se oko njih ukida jedna po jedna državna institucija. Da li se Univerzitet do sada oglasio tim povodom? Nije. Zašto?
Odgovor na ovo „zašto“, nije specifičan samo za UPKM. On je opšte mesto za sve naše univerzitete. Zato što su svi naši univerziteti do neukusa birokratizovani, a što opet ne znači da onaj univerzitet koji je potencijalno najugroženiji treba da ćuti. Jednom univerzitetu ne sme stav Aleksandra Vulina da bude važniji i da ima veću težinu od naučne i stručne ekspertize. To onda nije univerzitet, već komitet.
Da ima ikakve naučne i stručne ekspertize, jasno bi se i bez uvijanja ukazalo na štetnost ukidanja institucija države Srbije na KiM po opstanak srpskog naroda i srpske države. A pošto je nema, a sve ukazuje da će se sve institucije ukinuti ili transformisati na po Srbe nepovoljan način, UPKM može postati i saučesnik i žrtva briselskog procesa.
Može postati (ako već i nije) saučesnik, jer ništa nije pokušao da preduzme da bi sprečio sopstvenu propast, a žrtva jer bi s obzirom na značaj mesta na kome postoji, bilo kakvom promenom statusa ugrozio ne samo sebe, već i ciljnu grupu koja gravitira tom univerzitetu. Naime, mladi ljudi, budućnost srpskog naroda sa KiM bi u tom slučaju morali da biraju između odustajanja od fakultetskog obrazovanja čime bi u budućnosti Kosova postajali „raja“, i odlazaka u druge univerzitetske centre iz kojih bi se manji broj vraćao na KiM. Oba ova scenarija su loša. Stoga i čudi očigledna inertnost ove visokoškolske institucije (čast pojedinim profesorima koji tu i tamo podignu glas kroz neformalna udruženja i forume) prema događajima koji u ovoj oblasti slede, a koji mogu imati dalekosežno loše posledice.
Ako je za utehu ili barem neki izgovor, stanje i odnos prema važnim nacionalnim pitanjima ni na drugim visokoškolskim institucijama nije sjajno. Nije se pretrgao ni beogradski pravni fakultet da se stručno suprotstavi politički intoniranim odlukama Ustavnog suda, na primer. Štaviše asistent tog fakulteta, i ministar pravde Selaković je i apostrofiran kao neko ko je pravo bacio pod noge politike. Ne verujem da mu je iko na fakultetu skrenuo pažnju, barem kao kolegi da se ne bruka.
Anacionalnost pojedinih fakulteta Univerzitet u Beogradu (na primer FPN-a i filozofskog fakulteta) je prosto poslovična. Slično je i sa kragujevačkim, čiji pravni fakultet mora da ćuti dok pravno zastari afera „Indeks“, koju očigledno sudski organi nemaju nameru da procesuiraju.
No, sve je to slaba uteha ako dođe do onog najgoreg, a to je ono što je Angela Merkel izričito naredila, a što srpski političari revnosno i sprovode, ukidanje svih institucija Republike Srbije na Kosovu. A to, valjda je svima jasno podrazumeva i bitne promene u školskom sistemu na KiM.
Možda srpski intelektualcci na KiM na čelu sa UPKM to ne mogu sprečiti, i to je razumljivo, ali ono što nije razumljivo je da nisu ni pokušali niti pokušavaju. Ako se oni sami ne osećaju pozvanim da pokušaju da utiču na sopstvenu budućnost, neće ni bilo ko drugi umesto njih. „Pomozi sebi, pa će ti i Bog pomoći“!
