Unutrašnja diferencijacija u SNS i lokalni izbori u Srbiji – mutna najava mračne budućnosti

0
342
Seoski svirači   Foto: Pinterest

Ako je ključ za Beograd u Šapićevim rukama, onda vlast imaju Đilas i Šapić. Nema nikakve razlike između njih, osim što je Đilas, o kojem veoma loše mislim zbog tragičnih dugova koje je ostavio u Beogradu, tragične medijske vladavine, a Beograd bio prljav, bez građevina, bez ikakvog rada i napretka, ali je svakako mnogo uspešniji, ozbiljniji i obrazovaniji nego što je to Šapić. Ako će Šapić da odlučuje o tome, on je bio njegov pomagač i za Đilasov račun je tukao ljude…

Da, ovako je Aleksandar Vučić javno razmišljao o Aleksandu Šapiću pre samo jednog izbornog ciklusa. Ništa bolje nije zborio Šapić o Vučiću. Odavno su međutim dva Aleksandra postali najbolji istopolni dugovi. Toliko su postali međusobno istomisleći da su se spojili. Šapić je jak u Beogradu koliko slab u Srbiji. Njemu potreban SNS da bi osigurao pobedu u Beogradu, pošto u Srbiji ne može ništa. Iz istog razloga Šapić je potreban Vučiću – da pobedi na gradskim izborima ili pojača pregovarački kapacitet sa opozicijom.

To se zove „slaganje ideja i vizija“.

Na drugoj sceni svedoci smo bespoštedne „unutrašnje diferencijacije“ u SNS. Vučić sa svog novog odela čisti moljce poput Kokeze i Lončara, ili šalje svilen gajtan kumu i do juče uzdanici Nebojši Stefanoviću. Neka se pripremi Vesić.

Ako se sagleda šira slika političkih gibanja, vidi se isti gest i isti karakter onoga što je Tito radio, dakako u ponešto izmenjenim okolnostima. I dalje stižu pisma „iz baze“ koja prosto pogađaju tajne želje velikog vođe, na medijima gledamo baš ono što je najbolje za njega u ovom političkom trenutku. I dalje imamo žestoku borbu sa kriminalnim elementima, ali postoji najstroža omerta o vezama tih krvoločnih razbojnika sa fisom Vučić. Istovremeno, Vučić, kao i Tito svojevremeno, oslobađa se svojih najvernijih saboraca i političkih roditeljâ i okružuje novim i modernim likovima bistrije austrougarske građe i promisli.

U zapećku, vodi se dijalog vlasti i opozicije o „izbornim uslovima bez prisustva stranaca„, što se naglašava da bi se nekako ulilo poverenje povelikom stratumu besnih birača koji ne bojkotuju izbore zbog poziva opozicionog bloka, već upravo jer ne žele da se njima manipuliše, ni spolja ni iznutra. Ako stranci nisu vidljivi u sali, biće da nisu u kabinetu pored. Tako valjda moramo da razmišljamo.

Da Vas podsetimo:  Pasija po Nebojši ili srećna nova „1984.“

U pregovorima bez prisustva stranaca primetan je napor svih strana da se nađe zajedničko prihvatljivo rešenje. Vučiću i „stranom faktoru“ treba Skupština koja će više da liči na najviše državno telo. Sa ovako nakaradnom Skupštinom i sa produženim visokim bojkotom birača, Vučić teško može da sprovede sve „teške odluke“ koje su pred njega postavili zapadni prijatelji. Zadata teška agenda se, bar u prvoj etapi, svodi na formulu „Kosovo za non -pejper„. Potom će slediti erozija preostalog srpskog političkog prostora u zamenu za fantaziju „Srpski svet“. Ako teške odluke i sprovede, sva odgovornost će neizbežno pasti na njega. Nikakvo zlo koje čini Srbiji Vučića trenutno ne ugrožava, ali je svestan da bi u budućnosti zlo moglo da se vrati na punu naplatu. Zato odgovornost mora biti dobro i široko raspoređena, za nedaj Bože. Važnost skupštinskog legitimiteta razumeju i zapadni prijatelji mada se njih mnogo ne tiče. Njih zanima samo konačni rezultat. Opoziciji ni jedna državna odluka nije teška. Nije to pitanje. Iskusili su duboko značenje jevrejske poslovice „dabogda imao pa nemao“, predugo ih nije bilo na glavnoj sceni, pravda je da se vrate. Njima očajnički trebaju poslanički  benefiti i strast i jezovito uzbuđenje intriga i konspirativnih špurija u tajnovitim skupštinskim kuloarima.

Svim glavnim akterima treba nešto što aktuelna šuntava Skupština nije kadra da pruži pa moraju napraviti novu, vrckastiju i evropskiju. Dogovoriće se brzo i lako.

Konačno, društveni ambijent u kome se odvija srpski politički život prepun je krvi. Znak pristojne Srbije koje su izgradili Aleksandar Vučić i njegova SNS (najmnogoljudnija evropska politička stranka) poslednjih deset godina postala je olupana od upotrebe mašina za mlevenje ljudskog mesa.

***

U takvom mizanscenu održani se u nekoliko opština lokalni izbori za mesne zajednice. Iako je u pitanju najniži stepenik u strukturi vlasti, ipak se na njih gleda kao na predskazanje šta se može desiti na glavnim državnim izborima.

List Danas je u povodu izbora za MZ objavio slavodobitnu vest: „Težak poraz SNS na izborima za članove Saveta MZ na četiri mesta u opštini Sečanj“. Pa nastavljaju: „U Boki je pobedu opozicije predvodio Nebojša Oberknežev. I u Sutjesci je pobeda ubedljiva, svih 11 mesta za članove Saveta mesne zajednice osvojili su kandidati grupe građana“. Prostodušna redakcija valjda je imala nameru da osokoli preplašene glasače i vrati im bar zrno građanske muškosti.

Da Vas podsetimo:  SPC izabrala novog patrijarha bliskog vlastima

Nema ničeg čudnog kad u nekim perifernim i zanemarenim enklavama izbornu pobedu odnesu politički marginalci i lokalpatriote. Ne mogu oni ništa da promene u svojoj mikro-sredini, ali ponegde narod zaglavljen u blatnoj čamotinji uz samu državnu granicu glasa tako u pokušaju da skrene pažnju na svoju muku. SNS je u opštini Sečanj inače pobedila u ukupnom skoru, što reporter Danas ne pominje. Ako se slika sa sečanjskih lokalnih izbora prenese na republiku, teško opoziciji.

Ako su, bar po nekim političkim monitorima, pobede „grupa građana“ u Sutjesci i Boki dobra vest za srpsku opoziciju, šta je sa drugim opštinama gde su istog dana održani izbori, a o kojima se ne objavljuje ništa?

U Opštini Temerin SNS nije imala koga da pobedi! Na izbore su svoje ljude i vizije ponudili samo oni, SPS i mađarska grupacija u delu Temerina gde je skoncentrisana većina pripadnika njihove zajednice. Niko više! Nema ni opozicije ni fanatičnih lokalpatriota ni desperado „grupa građana“, baš nikoga osim komsomulaca sa žigom 1948. Kao što su nekada pripadnici SKJ i SSRNJ glumili „pluralizam“, tako se sada „takmiče“ SNS i SPS. SNS može da likuje u svojoj blistavoj pobedi ali svi znamo da smo se vratili u najmračnije doba jednoumlja i falangističke uravnilovke bez prava na demokratsko i/ili patriotsko delovanje.

Ako se pokuša ovaj narodni duhovni odron tumačiti građanskom mrzovoljom, nije to. Tu je lepo selo Sirig, dragulj nad draguljima naprednjačkog falangističkog poleta, da nas demantuje. U Sirigu je izlaznost bila 44% – ne mnogo manje nego na poslednjim parlamentarnim izborima. Da je pobeda bila ugrožena, još više bi ljudi obavilo svoju građansku dužnost.

Ako se pokuša pravdati narod pretvoren u napredno mrtvo more sramnom „dosmanlijskom“ vlašću, koja je eto ostavila neizrecive rane na narodnoj duši, te je narodni zbeg našlo utehu i sigurnost pod Vučićevim širokim skutima, ni to nije tačno. Ovaj narod nije prihvatao kao svoga nikoga ko ne liči na Tita. DOS nikada nije imao duboke korene u ovdašnjem življu. Pogotovo Koštunica nije prihvaćen. Tek taj nije njihov, ni po kom osnovu. Naprotiv, opština Temerin je bila najtvrđe uporište Šešeljevo u državi, ne ozloglašeni Zemun.

Da Vas podsetimo:  Pištolji, topovi i praćke

Na izborima 2008., Radikali, kao stranka, su ostvarili svoj istorijski uspeh. I zatim su, pojavom SNS, zbrisani sa političke scene. Ostao je Vojislav Šešelj da sa Čankom zabavlja publiku na opskurnim televizijama. Toliko su se raspali da u Temerinu, kojim su suvereno vladali i harali dok su bili srpski nacionalisti, sada ne mogu da se sastave za kandidaturu u jednoj mesnoj zajednici. Radikali su se razrasli u naprednjake, u pristojnu Srbiju „za našu decu“, okrenuti pomirenju, saradnji, EU, NATO i istopolnom braku.

Prosečan naprednjački pristalica, kao i onaj nadprosečan, ima veze sa Veberovom protestantskom filozofijom koliko i sa Šešeljevom ideologijom srpskog nacionalizma. Dakle, nikakve veze nema. Da stvar bude gora, prilično su oni svesni situacije u SNS. Jedan se tako objavio narodu „otvorenim pismom“: “ HIT PISMO NAPREDNJAKAVučić je dobar, ali je SNS pun guzičara„. Od vremena tog hit-pisma, na naše oči, SNS pun guzičara se prepunio guzičarima. Od Veberove vrednoće i Konstantinovićeve „Filozofije palanke“ stigli smo do izludelih od premoći političara i novih bogataša, pedofila, do Jovanjice, mašine za mlevenje ljudskog mesa, unutrašnje diferencijacije kao eufemizma za tučnjavu u porodici i veleizdaje kao narodnog načina života. Od komendije prekuvani smo u tragediju, i sada verujemo da samo to postoji i da ništa van Vučića ne postoji. Trideset pet godina smo se krvili i lomatali po demonstracijama, borili se i otimali…da bi se vratili nazad, sedamdeset godina nazad, u bedno stanje u kome smo već roptali.

Foto: Direktno

Mnogo Srba nije svesno svog duhovnog osakaćenja. Oni traže sebi austrougarskog malograđanina i neukog materijalističkog srbofoba za gospodara. To je mazohistički i to se vidi. Toliko uporno zanošenje socijalizmom, petokrakom, „onim vremenom“ je bolno i tužno. Očekivati od pihtijaste, duboko uprostačene mase svedene na puki instinkt, da izabere bilo šta autentično, učitano u duhovnosti naše rase, ili da prokrči novi put, muški, potentno, dostojno vlastitog porekla, čemerna je zabluda.

Ta obezličena masa ne da neće preduzeti ništa vredno i samosvojno, već će mlohavom telesinom ugušiti svakoga ko pokuša da digne glavu.

To nas čeka na sledećim izborima.

Izvor: Nimbusov podrum

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime