Unutrašnji neprijatelј i konflikt sa samim sobom

Evo, predsednik je ponovo izašao pred javnost zajedno sa svojom poslugom, trudeći se da logikom sumanutog paradoksa objasni sve misterije koje je prethodno lično napravio. Uzdao se, kao i obično, u slabo interesovanje blejuće većine za istinu. Ovdašnje pučanstvo još je sklono da se preda nakaznom oblikovanju svojih života, čak i da u njima ne učestvuje. Ili da radi kako mu se kaže. Lažov je ubeđen da mu čvrsto veruju oni koji inače ni u šta ne sumnjaju. Iz svoje vrednosne sfere davno je odbacio logiku, poštenje, čast, etiku i istinu, sve one vrednosti koje pokušava da oduzme svima nama.

Izmislivši sve uspehe i prikazujući ih kao scenu za nepostojeći život – dakle kulise iza kojih ničega nema, niti ima izgleda da bilo šta na tom mestu postane – za neuspehe koji se ne mogu sakriti jeftinim molerajem optužio je neprijatelјe. Za takvu vrstu upotrebe, koju modelira po svojoj oboleloj dogmi, podela je priprosta: postoje spolјni i unutrašnji. Nimalo inventivno, u trijerenju svojih protivnika valјa pribaviti ili pozajmiti bar malo lucidnosti. Postoje valјda neke nijanse, ako je već za sebe izabrao najgore prijatelјe, jer bolјeg izbora nema. Dihotomna podela (spolјni, unutrašnji), vodi opasnoj paranoji od koje se vladar nikada nije lečio, pa ni izlečio.

Šta želi neprijatelј? Odgovor može da bude krajnje jednostavan: šta nas briga šta želi taj, kako se već zove, mi smo snažni, niko nam ne može ništa. Ali, snaga je izmišlјena, besmislena je, kao i posao onoga ko je pokazuje. Dakle, neprijatelј želi da nam naudi! Eto ti ga sad. Šta mu to smeta kod nas da bi nas unazadio i satirao dok konačno ne prestanemo da budemo to što jesmo. Ali, šta mi uopšte jesmo?

Unutrašnji neprijatelј želi da sruši vlast, a samim tim i državu. Tu dolazimo do saznanja da je država rušiva i ruševna. Pa šta i ako jeste? Ali, kako to neprijatelј uopšte zna? Neko mu stalno javlјa da ovde ne valјa jedino ono što bi moralo da valјa, i sklono je padu samo po sebi.

Unutrašnji ne može to sam da uradi, treba mu spolјni. Na tom nivou simbioze dolazimo do vrhunca tupavosti vlasti i vladara kad svoju nemoć obrazlažu kao posledicu zavere nečega što se ne vidi, niti postoji.

U obrazlaganju gde se nalazi novinar koji beše nestao, predsednik se upravo bavio neprijatelјima. Oni su inscenirali da je on otet, ali je on u našim rukama i morao bi da objasni kako se to samooteo i nestao tako vešto da bi bio pronađen. Da bi svoju opaku konfuziju doveo do kraja, stalno se osvrtao prema svojim arlekinima, Gašiću i Stefanoviću, kako bi oni potvrdili sve njegove sumnje i rešenja, pohvalili njegov blistavi, nadmoćni um, koji je tako sastavlјen da je neprejebiv.

Izvesni Milan Mijalkovski, koji se bavi malignim stranim agenturama, obavestio je inače zblanutu javnost da u Srbiji trenutno ima šezdeset stranih obaveštajaca. Šezdeset? Zašto baš toliko, je li to kritična masa špijuna koja može da nam upropasti zlatno doba? Kako ih je čemerni Milan prepoznao? Jesu li naoružani, kako su obeleženi, kako se zovu? Koji im je prvi cilј za rušenje, ko ih ispraća? Zašto tabloidi ne objave njihove foto robote? Zašto ih ne proteramo ako su tako zli, osim ako, tako glupo izmišlјeni, ostaju ovde samo zarad spasonosne, podaničke Milanove mitomanije.

Ako je neko zaboravio na jedva izbegnuti atentat na Vučića u Jajincima, tada je Nebojša iz Beograda izbrojao 195 ubica na samo jednom kvadratnom kilometru, na potezu Jajinci-Kumbara-Pinosava-Ripanj. Dobro, to je nešto više od kilometara, taman dovolјno prostora da se ubice raskomote kod jataka. Ali, ništa im nije vredelo, Nebojša je bio budan, Bata je bio pametan. Niko od njih nije uhvaćen, čak ni onaj koji je organizovao atentat na sebe.

U prepoznavanju neprijatelјa, koji bi mogao da izgleda bilo kako, i da liči na bilo koga, valјa živeti sa večnom insomnijom, biti budan, oprezan, nepoverlјiv, nervozan i prilično nastran. Mogao bi predsednik lako da prepozna neprijatelјa i u sebi, nikad se ne zna ko ne čini dobro zemlјi i funkciji, za koju se zakačio kao krpelј i dušmanskim radom smatra sve ono što mu osporava pravo na vladarsku večnost. Da li nam je on prijatelј? Kako da nas uveri da on nije to što tvrdi da mi jesmo, i da naredi čuvarima da konačno krenu u potragu za njim, noću kad je u fazi Mister Hajda, ako se oni u jednom trenutku sami ne dosete da krenu.

Odatle i nesporazum predsednika sa samim sobom; možda je to razlog koji mu onemogućuje da govori smisleno, razložno, pametno i pristojno. Naprosto, ni on sam ne zna ko je.

Naravno da je najopasniji neprijatelј koji se ne vidi, često i ne čuje, ali se zna da postoji u još malo preostalih medija uverenih da su slobodni. Na društvenim mrežama, gde ima i obožavatelјa i neprijatelјa, u kafanama, ponekad na trgovima kad se lјudi pobune. Šta je zaustavlјanje saobraćaja, šta je malinarska buna ako nije skriveni neprijatelјski rad, čiji je smisao samo jedan: da se sruši vlast, vlasnik pre svih.

Predsedniku je teško da izađe pred narod sa imenima NATO plaćenika koji ga ruše, jer među vođama onih onima koji su nas tukli njegovi su prijatelјi. Više ne pomaže ni nalepnica da je neko soroševac, jer se ovaj druži i sa ocem i sa sinom. Tako je napravio zbrku i kod sebe i kod nas, i pored toga što nas uči i utuvlјuje u glavu ne možemo da prepoznamo ko jeste a ko nije, jer je on neke spolјne neprijatelјe prevaspitao i priveo ih sebi, ali unutrašnje proizvodi nemilice prezirući njihovu moć i narav.

Je li onda lice koje se ovde i po svetu predstavlјa kao predsednik Srbije prepadnuti vlasnik nečega, koji se sve lošije oseća na čelu paranoične klike? I svi oni nama svakoga dana govore kako su u opasnosti da ih neko sruši i vrati u polusvet gde inače pripadaju. Traže solidarnost pred zaverama kojih objektivno nema, osim ako građanski bunt nije zavera.

Vlast se noktima drži za akumulirane laži koje je uvek smatrala legitimnim: laži stalno, u svakom trenutku, svakoga, o svemu. Kad te uhvate u laži, laži da nisi lagao. Kad vide da ne vrediš ni pišlјiva boba, traži zavere i neprijatelјe kao opravdanje zašto pokušavaju da te se tako bezvrednog reše. I kad padaš ti sa tobom pada sve, ostaje ruina od države, društva, istorije, kulture, sporta. Svega što postoji.

Tragajući za neprijatelјima države i Nјega lično, režim dolazi do svakoga od nas, sumnja u sve što ne veruje u sve. Strah na dvoru postaje sve veći kako se bliži kraj tom tragičnom kabareu. Ali, sve je manje izgleda da se ta stvar, kad do razrešenja dođe, razreši na dobar način.

Ljubodrag Stojadinović

Peščanik