Uputstvo za glasanje u aprilu 2022.

0
213

Na svakom je od nas kako će da glasa, te neću nikom soliti pamet, ali ću predstaviti onako kako možda ni stranke ne žele da se o njima pita, kako ja vidim šta su one, kao i ovi izbori, da bi uopšte razumeli koji je zadatak političkih stranka na ovim „izborima“.

Birač tokom polaganja glasa u glasačku kutiju na jednom biračkom mestu u Novom Sadu, 21. jun 2020. (Foto: Tanjug/Jaroslav Pap)

Da li je i koliko moguće govoriti šta su stranke i razlučiti među medijalnim miljenicima i tim drugim kojih jedva da ima u medijalnoj javnosti, a onda uopšte u javnosti, posebno posle prošlog bojkota izbora, koji nije doveo do pretpostavke obnove političkog sistema u Srbiji. U situaciji kad tek sa vremena na vreme vidimo neka istraživanja rejtinga stranaka iako nam nije sasvim jasno da li ovo bilo šta pored relativnog kvantiteta potencijalnih glasača za pojedine stranke govori o njihovoj politici i kvalitetu. Pri čemu, svedenost objava istraživanja na društvena pitanja: 1) u kom smeru ide Srbija i 2) kako se živi i kako će se živeti ne deluje dovoljno, posebno u prilog nekoj od opozicionih stranaka, jer što bi sa njima bilo bolje? Na osnovu čega? Zaborava, posebno kad su u pitanju frakcije DS – zar SNS nije njihov dovršetak?

Prvo, zato što se sve manje zna kud svet ide, a u Srbiji davno nema ni temelja za „metodološki nacionalizam“, pa samim tim ni za opšti nacionalni politički sadržilac koji bi obavezivao sve stranke, pa onda čemu bi konkretna stranka da doprinese? Kao i da bi se uopšte znalo šta je Srbija u mnogo širem smislu od političkog – da bi bilo konačno kompasa, kud se to Srbija za stvarno uputila (da li će koliko za deceniju ili dve biti uopšte mesto života Srba?). Toga baš nema u javnosti, od nauke i naučne produkcije, stručno – praktične, preko foruma, politike, medija, uopšte rada celokupne društvene strukture, nego postoji na medijima isključivo tzv agenda – setings, znači manipulativno upravljanje javnošću i tek interesi – od klika domaće elite, preko strane i njihovih centara moći koji zloupotrebljavaju društvenu strukturu uz njenu saglasnost i udeo u dobiti u opštem parazitluku provincijalnog modela rada (pa se EU tu baš bitnim delom pojavljuje kao poželjni saradnik eliti), a ne samosvojnom. Dok u celini samo dominira ekskluzivni interes elite, koji teži globalnom umrežavanju sa sličnim, u kome većinski građani kao ni narod uopšte ne participiraju, osim na nivou bakšiša, jer se elita generalno postavlja kao da su gospodari naše sudbine. Drugo, posledično, zato što je potpuno relativno i besperspektivno preživljavanje verovatno u pitanju kad se priča, kako se živi, i nagađanje o budućnosti kako će se preživljavati, a ne razumevanje vlastite situacije i moguće perspektive, pa se tek i samo u istraživanjima javnosti beleži koliko je beda stegla i koga sve na kraju, dok se možda 10% stanovništva neumereno razbaškarilo i ljubomorno čuva sve ove svoje prednosti kao da su večni zakoni. Kako u Srbiji, kao što nema političkog sistema, nema ni društvenog ugovora, ni javnosti. Nema nacionalne celine, ni sintetičkog mišljenja.

Da Vas podsetimo:  Srpsko proleće

Možda su stranke imale neku nameru kad su se odlučivale na bojkot, jer su upravo one koje nisu htele da izađu (pretežno DS i njegove posvađane frakcije elita), bile te koje su dovele do sloma političkog sistema radi svojih interesa i opstanka na vlasti manipulacijama (od medijalnih do institucionalnih) pokušavajući, da naprave otklon od svojih vlastitih „otpadnika“ ogoljenih račundžija. Pri čemu je to bila operacija iz dva koraka, jer bojkot nije mogao neposredno da vodi rešenju. Nije mogao da uozbilji sam po sebi bilo šta, jer nije bio osim deklarativno „razlika“ u odnosu na režim. Na šta je režim itekako stalno podsećao. U svakom slučaju drugi korak je kao kakva „mistična zemlja“ izostao i ostao tajna. Tako da su se sve sledeće borbe sa režimom svele na: 1) razotkrivanja lopovluka koga inače nikad dosta u Srbiji, gde zlo, posebno sa samoga vrha piramide nema čega da se boji, 2) izborne uslove od uopšte medija, funkcionerske kampanje do biračkih spiskova i 3) pregrupisanje u opoziciji.

Dok generalno spolja gledano, kao što većina nas gleda na stranke koje će učestvovati u ovim izborima, ništa se u stvari o njima ne zna. Kao što nije poznato za šta su sposobne. Kojim su im programi, koliko su ovi razrađeni – koje sve stručne odbore imaju i koji ljudi sede u njima, gde sve imaju ogranke, pa čak se ne zna ni za stvarni broj članstvo, ni njihova struktura. Konačno ko to sve finansira, jer u Srbiji se stranke nikad nisu izdržavale od članarine, ni od sredstava koje im pripadnu od države kad su u vlasti. Uvek se radilo pomoću donacija, a one uvek znače i jedan broj obaveza, od programskih, zakonskih do kriminalnih. Pri čemu je režim izvršio vrlo veliki pritisak na sve moguće domaće izvore donacija i to svim sredstvima u ovih 10 godina, te sumnjam da ima mnogo skrivenih heroja entuzijasta ili onih koji bi da prometnu svoj poseban interes, koji bi pomagali opoziciju, po cenu poslovnih gubitaka, do upropašćavanja.

Da Vas podsetimo:  Vlast ima ozbiljnog protivnika

Zato u Srbiji treba pretpostaviti da je osnovna podela među strankama, ko ih još finansira i da ovo konačno najbolje „reprezentuje“ njihovo stvarno programsko opredeljenje, a ostalo su mahom sekundarne razlike različitih faktora, od marketinga do vaspitanja, jer politički sistem jeste uništen do kraja u režimu SNS, kao i ukupna društvena struktura.

U osnovi oblici finansiranja mogu biti strani, ili kombinacija stranog, domaćeg, ličnog, državnog i režimskog, kroz koji ovaj podržava „otpadničke“ stranke ili „rezervne“ stranke. Rezervne stranke su one nacionalne provenijencije, za birače koji su antirežimski nastrojeni, dok su otpadničke razni škartovi stranaka kosmopolita (globalista, „evropejaca“, natovaca koji više nemaju ekonomsku podršku iz inostranstva kao nekorisne investicije) u igri režima u očuvanju svog rejtinga. Što istovremeno ostaje kao jedini način, posebno nacionalnim da prežive u manjoj ili većoj toleranciji i koegzistenciji sa režimom, koji se očigledno u ovoj stvari racionalno ponaša, i da izbegnu svoje nestajanje, ili, potpadanje pod uticaj stranac i upadanje u izdaju nacionalnih interesa. Tako da bi neki moj spisak stranaka izgledao ovako:

U svakom pogledu ova tabela je moje viđenje, koju nije moguće proveriti, osim na način, koliko ljudi ima slično mišljenje mom (dodatak, SRS nije uzeto u obzir jer je reč tek o krilu SNS). Dok je u samim izborima reč: 1) pre svega, koliko će stranci preko svoje domorodačke elite još preuzeti kontrole u Srbiji; 2) nova podela interesa unutar domaće elite; 3) spekulativno, da li će se otškrinuti prostor za neki društveni dogovor između elite i naroda, preko nacionalnih stranaka – zašta, po medijima i istraživanjima javnog mnjenja ima najmanje mogućnosti.

autor:Mile Milošević

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime