Ovaj tekst, sa Azrinim pozajmljenim stihom, nema izričitog ni poimeničnog adresata, niti je vapaj zbog unapred izgubljenog izbornog rata. Predstojeći glavni politički obračun na srpskoj sceni – parlamentarni (i predsednički) izbori – nije viđen poraz protivnika vlasti, pogotovo ako se neka od zakazanih pripremnih bitaka – lokalni izbori – dobije. Štivo je upućeno politički svesnoj javnosti, brojnom i šarolikom društvu srpskom: studentima, stranačkoj opoziciji i svim građanima sa stavovima mimo vladajućih – javno aktivnim udruženjima, spontanim glasnim grupama i tihim pojedincima kritičarima; grupacijama nepokrenutih ignoranata ne bi li se nekako razbudili u interesu budućnosti; onima koji znaju koju bi drugu vlast i onima koji to ne znaju, ali su sigurni da ovu neće.
Demokratska Evropa izdaleka gledi i mudro ćuti, stisnuta valjda drugim brigama
Snevani krotitelj obojene revolucije – izvan snova, reč je o studentskoj pobuni za oslobođenje društva iz kandži korupcije – i ujedno neprikosnoveni nam vladar, upalio je zeleno svetlo za „istragu poturica“, odnosno utvrđivanje odgovornosti neposlušnih protestanata (čitaj esenesovski: ustaša, terorista, fašista, plaćenika itd its). Dokazivanje krivice svih onih koji izdaše šefa i partiju – u orvelijanskom novogovoru srpski vođ i vođeni su jednako država pa dok na javi (somna)bulazne o izdaji Srbije intimno misle na sebe. Za njih je, prosto im bilo, partija patrija. Paralelno, jer život ne staje, taj pojedinac nas neprekidno opija sopstvenom veličinom dok rešava svetske i lokalne probleme: ratove, naftu, gas i struju, rakete i puteve, fabrike guma i penzije, nezaboravljajući ni mitrovački univerzitet, onomad gratis obećan. O da li ponovo papagajski ponoviti – sve to dela mimo Ustava. Pored navedenog i još buljuk prećutanog, vođa stiže, da čovek ne poveruje, da predvodi funkcionersku kampanju u varošima (10) koje su pošle put lokalnih izbora (29. III). Ne samo da je nosilac jednoimenih vladinih lista – nevoljno Ustavu jerbo je on izraz jedinstva čitave Srbije, parafraza člana 111 Ustava – već je i najvredniji krstaritelj po fabričkim halama i imanjima uglednih domaćina. A demokratska Evropa izdaleka gledi i mudro ćuti, stisnuta valjda drugim brigama.
Ovako posvećen rad „predsednika svih građana“, i svite mu u uglančanim limuzinama, na običnim izborima u gradićima gde su problemi uvek veći od blagostanja, znači da je stvar ozbiljna. Da ne bi vrag odneo šalu, lokalu se pristupilo kao pokaznoj vežbi i pripremi za državne izbore gde je ulog najveći mogući – opstanak ili smena vlasti. A može se čitati i kao: sloboda ili nesloboda (zatvor).
Jednako kao što su brzi lokalni izbori partijsko uvežbavanje ovih koji imaju sve resurse i novac, to isto moraju biti i za studente, opoziciju i građane. Slika terenske hvalisavosti i medijske negativne kampanje u svojoj destruktivnosti može na opštim izborima biti samo gora, nikako blaža ili pozitivnija. Crpljenje ljudskih i materijalnih resursa biće totalno, i iz budžeta i iz sive zone, a informativna (mentalna) i fizička sveprisutnost i agresija, toliko puta viđena, bar za stepen viša. U takvom ringu David ne sme da se nećka, da se ljuti sam na sebe i na drugare čija je praćka možda manjeg dometa. Nužno je da svi oni koji bi da oteraju Golijata, stanu u isti ugao. I da zategnu.
Ponoviću, ovo nije vapaj, nego hitni, ne i panični, poziv studentima i opoziciji, uz sve one koji uz njih stoje, da se dogovaraju kako znaju i umeju, bez predrasuda i presuda, da se sporazumevaju o predizbornom i izbornom savezništvu, saradnji i ispomoći, a bogme i o postizbornoj koaliciji ako se prilike pokažu povoljnim, pardon pobedničkim. Neka budu i tri liste, ne smeta, samo neka trče ka istom cilju. Ova vlast nije shvatila, niti će ikad, da je poraz na izborima normalna stvar među normalnim ljudima u normalnoj državi (nepotrebno zaključivati argumentum a contrario). Smena sa vlasti – makar što se na tu „stravičnost“ gledalo iz ptičje perspektive, iz tople lože celih petnaest godina – zapravo fizički ne boli. Ali se dešava, na ovaj ili onaj način.
