Piše Željko Pantelić
Srbija je bila gluva kada je padao Berlinski zid i sa njim “Gvozdena zavesa” a danas je slepa dok se gradi novi zid i podiže, ovoga puta, “Čelična zavesa”, par stotina kilomеtara istočnije u odnosu na originalnu. Na potezu od Ivanogordske tvrđave na severu preko Bresta u Belorusiji i dolinom Dnjepra do Crnog Mora pa do Odese podiže se nova barijera koja će na neodređeni rok odvojiti Moskvu od ostatka Starog kontinenta.
Kao što su pre trideset i kusur godina srpski političari i intelektualna elita, čast izuzecima, potpuno pogrešno interpretirali događaje, tako i danas njihovi naslednici prave istu grešku i igraju na pogrešnu kartu, priželjkujući propast Zapada, liberalnih demokratija i nekog novog svetskog poretka po njihovoj meri.
Danas je Srbija jedina zemlja u Evropi (Belorusija je postala vazalna država ili ruska gubernija što je Tomsilav Nikolić poželeo Srbiji dok je bio radikal) u kojoj nijedna relevantna politička stranka ili institucija nije osudila, bez ako i ali, rusku agresiju na Ukrajinu, jedina evropska zemlja, uz Tursku, koja nije uvela sankcije Rusiji. Štaviše, dok Turci uglavnom drže nizak profil i opravdavaju neuvođenje sankcija Rusiji kao taktički potez u pokušaju posredovanja između Moskve i Kijeva, u Srbiji imamao političare koji bi da se diče neuvođenjem sankcija Putinovom režimu i od toga prave izbornu taktiku.
Srbija nema ni geografiju na svojoj strani, ni geostrateški značaj, ni resurse, ni poziciju a nema ni s čim da ucenjuje Zapad da bi mogla sebi da dozvoli luksuz da se ponaša kao Kina, Indija, Pakistan ili Turska. Što bi stari Rimljani rekli “ono što priliči Jupiteru, ne priliči volu”, a u ovoj priči je jasno ko je Jupiter a ko je vo.
Srpska zabluda na prelazu između osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka plaćena je sa deset godina izolacije i ratova. U najsrećnijem i najberićetnijem periodu u istoriji čovečanstva Srbija je bila pod sankcijama, rigoroznijim i sveobuhvatnijim nego što je Rusija danas. Štaviše, zbog Miloševićeve podrške pučistima u Rusiji koji su želeli da zbace s vlasti predsednika Borisa Jeljcina, Moskva nije sprečila, upotrebom veta u Savetu bezbednosti UN, donošenje nijedne rezolucije protiv tadašnje SR Jugoslavije.
Novi pogrešan izbor Srbije će biti još više autodestruktivan od prethodnog iz devedesetih. Invazija Rusije na Ukrajinu nije doživljena u članicama EU samo kao rat Rusije protiv Zapada, već kao rat Rusije protiv evropskih vrednosti. Taj detalj je krucijalan, ko ne shvata njegovu važnost nije ništa naučio o EU i ako je Beograd bude potcenio posledice će biti drastične.
Drugim rečima, održavanje odnosa sa Rusijom biće doživljavano, odnosno već se doživljava, kao savezništvo sa onima koji negiraju i ugrožavaju vrednosti i principe na kojima počiva EU. Srbija je u prethodnih 20 godina mogla da sedi na više stolice jer su to radile i sve vodeće evropske države, počev od Nemačke, Italije, Francuske. U Berlinu, Rimu i Parizu je spoljna politika Beograda nailazila, više-manje, na razumevanje imajući u vidu da su svi pravili poslove i dilove raznih vrsta sa Rusijom od energenata preko naoružanja do primarnih materija.
Vreme curi. Evropska unija i SAD neće preduzimati nikakve poteze protiv Srbije dok se ne završi izborni proces i formira nova vlast. Sledeća vlada i predsednik Srbije će imati ralativno malo vremena da usklade spoljnopolitičke stavove sa EU. Još preciznije, ako se Beogrda ne distancira od Moskve uslediće upozoravajuća reakcija Brisela i Vašingtona sa jasnom mapom poteza i posledica koje će proizvesti.
U slučaju da se nova vlast pokaže kao rusofilska sankcije će biti uvođene postepeno uz ostavljanje vrata da se u Beogradu dozovu pameti pre nego što situacija počne da se strmoglavo pogoršava. S druge strane, svaki pokušaj destablizacije regiona, odnosno izvoz sukoba na Kosovo, u BiH ili Crnu Goru biće drakonski kažnjen sankcijama, sa svim posledicama koje idu uz njih, od inflacije do recesije i gubitka na stotine hiljada radnih mesta.
Sankcije bi bile veoma slične već viđenim tokom devedesetih godina prošlog veka: uvođenje viza za putovanja u države EU, zatvaranje vazdušnog prostora za srpske aviokompanije, zatvaranje fabričkih pogona evropskih kompanija, povlačenje velikih multinaciolnalnih kompanija i prodajnih lanaca, uvođenje embarga na uvoz nafte i derivata, izbacivanje iz platnog prometa. Na udaru bi se našli i sportisti, kulturni radnici, umetnici.
U nepovoljnom položaju će se naći i Srbi u Bosni Hercegovini, odnosno Republici Srpkoj, u Crnoj Gori i na Kosovu. Bošnjačke stranke u Sarajevu, koalicija Mila Đukanovića u Podgorici i albanske stranke u Prištini će iskoristiti, serviranu priliku na tacni, da usvoje ustavna i zakonska rešenja koja će ići njima u prilog a na štetu interesa srpskih zajednica sa svim negativnim posledicama, od iseljavanja do asimilacije.
Srbija će se naći u prilično težoj poziciji nego Rusija, ne zato što nema prirodne resurse kao Ruska Federacija već zbog geografije i rasporeda snaga. Beograd će biti u potpunosti izolovan budući da ne može da računa na zaleđe, kao Kremlj, u Kini, Indiji, bivšim sovjetskim republikama u centralnoj Aziji, Indiji, Pakistanu ili Iranu. Takođe, vlast u Beogradu će od podrške Putinu, moći samo da dobije verbalnu zahvalnost, jer iz Rusije neće moći da stigne ni nafta, ni gas, ni oružje ni bilo šta drugo.
Brzina i način na koji su pokidane gotovo sve veze, u samo par nedelja, između Zapada i Rusije, od ekonomskih, trgovinskih, sportskih, kulturnih, naučnih ukazuje na šizmatske razmere jaza koji se kreirao. Za manje od 20 dana u Rusiji su zatvorene sve aktivnosti pravnih lica iz EU zajedno sa desetinama hiljada radnih mesta. EU se već sprema za budućnost u kojoj neće biti mesta za Rusiju.
Produžetak rata u Ukrajini i dodatna eskalacija pretvara raskol između Zapada i Rusije u nepremostiv jaz na dugi niz godina, možda i decenija. EU i njeni privredni subjekti su platili i plaćaju desetinama milijardi evra posledice sankcija uvedenih Rusiji i neće tolerisati iskakanja u svom dvorištu i one koji budu pokušavali da soliraju ili da se prave lukavi. Evropska lekcija Rusiji bi trebala da posluži za nauk Beogradu, to jest ona je pokazna vežba šta će se dogoditi ako Srbija još jednom, u poslednjih 30 i kusur godina, napravi pogrešan izbor.
U suštini vlast u Srbiji će biti pred vrlo jednostavnim pitanjem, Evropa ili Rusija, i ono će u sebi implicitno sadržati veoma jasne izbore: demokratija ili autokratija, prosperitet ili izolacija, budućnost ili beda, Grčka ili Severna Koreja? Ako stigne krivi odgovor, 5. oktobar se neće čekati deset godina i sledeći put će doći i 6. i 7. i 8 i 9. oktobar…
