Uspavljivanje javnosti

Pre nekoliko dana Tomislav Nikolić je izjavio da „Srbija danas nema neprijatelja“. Lepa vest, ako je istinita. Ali, da li je istina da Srbija nema neprijatelja? Ako bi to bila istina, tada bi Srbija bila jedina država na svetu prema kojoj su svi prijateljski raspoloženi. Naravno, kada bolje razmislimo, sasvim jasno vidimo da nas predsednik države ubeđuje u nešto što je ne samo neistinito, nego je i prilično nedorečeno, pa, ako hoćete, i ne baš mnogo mudro.

Naime, ne postoji zemlja na svetu koja nema čitav niz neprijatelja, pa tako ni Srbija tu nije nikakav izuzetak, niti može biti izuzetak. Zapravo, ako postoji zemlja u Evropi koja je gotovo sa svih strana okružena neprijateljima, onda je to ova sirota srpska država. Koji bi to srpski sused mogao da se uzme kao srpski prijatelj? Možda Rumunija sa kojoj tokom novije istorije nismo imali ozbiljnijih sukoba? Ali, i ta se zemlja ponela neprijateljski prema Srbiji, zar ne? Pre dobijanja statusa kandidata Srbije za prijem u članstvo EU, Rumunija je tražila da Srbija vlašku nacionalnu manjinu proglasi Rumunima, a vlaški jezik rumunskim.

Početkom februara, na predlog rezolucije o evropskom putu Srbije Izvеstioca Evrоpskоg pаrlаmеntа zа Srbiju, Dеjvida Mеkаlistеra, pоdnеt je rеkоrdаn brоj аmаndmаnа, čak 222! Toliko amandmana nije podneto u EP nikada i ni protiv bilo kojeg kandidata, čak ni protiv Turske. Većinu tih (ne)prijateljskih amandmana (uslovljavanja) podnele su četiri zemlje: Bugarska, Rumunija, Mađarska i Hrvatska. Ostali srpski susedi (Makedonija, Crna Gora i Albanija) nisu ništa rekli, ali samo zato što se ne nalaze unutar Evropske unije, to jeste, zato što i sami stoje pred vratima EU čekaonice za prijem u tu „mega državu“.

Dakle, zašto predsednik Srbije pokušava da uljuljka Srbe u lažnoj predstavi da su prema Srbiji sve države sveta(!) prijateljski naklonjene. Da li zato što se u Srbiji planira pretapanje ogromnog broja tenkova, artiljerijskog oruđa i drugog teškog, pa i lakog naoružanja? Navodno, sve je to zastarelo. Možda je i zastarelo, ali za nuždu (to jeste, ako Srbe neko od predsednikovih „prijatelja“ napadne vojnom silom) i takvo staro naoružanje može da puca, zar ne? Da li to Srbiju pre neke nove „kampanje“ treba toliko vojno onesposobiti da neprijatelj s lakoćom može da krene u kopnenu invaziju i bez napora pregazi srpsku zemlju?

U govoru na prijemu povodom Dana državnosti Republike Srbije predsednik države je izgovorio još nešto što se teško može uzeti kao realno poimanje stvarnosti. Rekao je da se Srbija „pročula po svojim uspesima i reformama, ali i uspesima u sportu kulturi, po svojim mladim naučnicima i šampionima znanja“. O kakvim uspesima i reformama on govori? U čemu se sastoje te reforme kojima se Srbija „pročula po svetu“? Najpre, Srbija je toliko mala i beznačajna zemlja u svetskim okvirima, da je mesecima niko ne pominje u ozbiljnijem kontekstu. A drugo, „uspešne reforme“ niko u Srbiji nigde ne vidi, osim vlasti koja o tome svakodnevno trubi.

Da li je ovakav predsednikov govor (koji nikako ne odgovara stvarnosti) pripremljen u svrhu uspavljivanja (pa i duhovne eutanazije) Srba kao većinskog naroda u Srbiji? Srbija danas, dobija se utisak, gotovo da nema ništa svoje. O srpskoj sudbini, izgleda, ne odlučuju ni premijer ni predsednik, ni srpska vlada, pa ni parlament. Odluke o srpskoj budućnosti, reklo bi se, donose se na nekom drugom mestu. Da je to možda tako, upućuje nas i preteći ton koji ovih dana stiže iz Evropske unije, a tiče se dalje sudbine Smederevske železare. Odonud, nimalo diplomatski poručuju da Srbija ne sme da ulaže novac iz budžeta za održavanje rada Železare. I preko koga takva poruka dolazi? Preko Maje Kocijančić, Slovenke, koja je portparol evropskog komesara Johanesa Hana – zaduženog najpre za „komšijsku politiku“, a tek onda (neobavezno) za pregovore o pridruživanju.

Ovde je nemoguće da se građanin Srbije, a i svaki dobronameran čovek, ozbiljno ne zamisli. Zar nisu svi ovi događaji i istupi, kako srpskih tako i evropskih političara, sračunati samo ka jednom cilju – ka slabljenje odbrambene moći Srbije? Ako se zna da se istovremeno nešto čudno dešava u okupiranoj južnoj srpskoj pokrajini i da se Šiptari tamo zbog nečega komešaju, pa i masovno beže u Zapadnu Evropu, možda bi se mogao naslutiti pravi razlog ovolike „brige“ evroatlantske alijanse za rad jedne železare u Srbiji. Zapravo, izgleda da je razlog za ovakve pretnje EU dosta jasan, jer teško je pretpostaviti da Evropsku uniju i SAD zanima istinsko reformisanje srpskog društva i oporavak srpske privrede. Pre bi se moglo kazati da stvari stoje obrnuto, jer je sada (iznenada?) i MMF obrnuo ćurak, pa se i ova monetarna institucija zainteresovala za rad Železare.

Da li je u pitanju otvorena ucena Srbije, time što se od nje traži da se sasvim razoruža i prepusti na milost i nemilost onima koji su na srpsko parče balkanskog tla bacili oko? Vreme će to pokazati. I to veoma brzo. To jeste, ako srpski državni vrh pronađe „strateškog partnera“ za Železaru tamo gde im EU ukaže prstom i onda krene da topi ono već otpisano, kobajagi, beskorisno naoružanje – sudbina Srbije postaće krajnje nepredvidiva, a i sam njen opstanak na mapi Evrope doći će pod veliki znak pitanja.

Za www.koreni.rs

T. Rajić