Ustaše su bili preci i Ibrana Mustafića, i Nasera Orića, i Ćamila Durakovića

„ŽIVJEĆE ovaj narod i poslije ustaša“, odjekivalo je crkvenom portom Pokrovskog hrama u Srebrenici 12. jula ove godine.

Srbi su pevali i tradicionalno palili lile povodom Petrovdana. U tome je bilo višestruke simbolike.

Samo nedelju dana ranije u Zagrebu je održan najveći neonacistički skup u Evropi posle Drugog svetskog rata, kojem je kao povod poslužio koncert takozvanog pevača Tompsona. Pa je samo dan uoči Petrovdana, na komemoraciji muslimanskim žrtvama iz 1995, govor održao i hrvatski premijer i lider desnice Andrej Plenković.

A njegova pojava i nastup, ruku pod ruku sa Denisom Bećirovićem, oživeli su zloslutnu simboliku koju je Nenad Kecmanović dobro uočio: kao da se radilo o događaju koji je obnarodovao savez Ante Pavelića i Adem age Mešića.

Naravno, i ove godine i svetski i regionalni lideri, koji su se okupili u Potočarima, govorili su o žrtvama samo jedne strane u građanskom ratu, i zdušno prećutali sve one pokolje koji su prethodili julu 1995.

Ni trideset godina posle toga, slika se ni za nijansu nije promenila.

I šta je Srbima onda preostalo, do da zapevaju u inat svima koji su ih gurali u grobnicu tri puta u 20. stoleću? I to pesmu koja kaže da će srpski narod da preživi i ustaše, i stare i nove, i da će opet da živi, da peva, da se rađa i ljulja kolevke.

Biće da nema primerenije pesme koja oslikava život preostalih delova srpskog naroda iz nekadašnje NDH i njihove istorijske sudbine na razmeđu vekova.

Ima Knindža, koji je ovu pesmu ispevao, i pravih ratnih pesama, ima i onih koje vuku ka jeftinom patosu, ali ova mu je jedna od vedrijih i možda čak i pomirljivijih.

“Mogu da nas mrze, da pale i ruše, mi imamo dušu, oni su bez duše?“

Pa sa kojom porukom do tom mogu da se solidarišu srpski pogorelci i izgnanici od Knina do Sarajevskog polja?

Ali, uzalud objašnjavanja. Pošto se snimak sa refrenom pesme proširio društvenim mrežama, muslimanski politički lideri započeli su hajku i na crkvu i na srpsku zajednicu u Srebrenici.

Kao poseban “huškač“ označen je mesni sveštenik Aleksandar Mlađenović, protiv koga je i prethodnih godina bilo pritužbi, u meri da su se lane i lokalni muslimani organizovali da mu odu pred kuću i linčuju ga.

Pogodilo ih je to što Mlađenović, inače glava šestočlane porodice, nije ustuknuo, pa su trenutno odustali od akcije i najavili krivičnu prijavu protiv njega.

U toj naopakoj logici, šta bi za njih bio srpski pop koji peva protiv ustaša – do četnik? I šta bi drugo bili Srbi sa petrovdanskim lilama, do potencijalne palikuće i agresori?

S tim da ovde treba obratiti pažnju na još jedan detalj: kako bi ovo bio jedinstven primer da žrtve linčuju agresore. Zamislimo na primer da srpski povratnici iz Kistanja organizuju juriš na nekog od lokalnih župnika, ili da oni ostaci ostataka slavonskih Srba podignu bunu protiv hrvatske većine kada proceni da nedolično obeležava svoj verski praznik.

Ili je to nemoguće i zamisliti?

Autor ovog teksta zastupnik je teze o potrebi srpsko-bošnjačkog dijaloga po svim temama. Sveukupnog, iskrenog i okrenutog prema budućnosti. Sa uvažavanjem i pijetetom prema svim muslimanskim nevinim žrtvama, od onih popisanih 400 civila iz okoline Srebrenice, koje su ubile srpske antifašističke snage 1941‒1945, ponekad i u neumerenim odmazdama za ustaške zločine. Takođe, i sa maksimalnim uvažavanjem zločina iz 1995. gde je neophodno da bošnjačka strana prestane sa manipulacijama ciframa i olakim kvalifikacijama, a da se onda i srpska strana sa mnogo poštovanja odredi prema nesumnjivim žrtvama – ubijenim civilima i ratnim zarobljenicima.

To bi bio bolan kompromis za obe strane, u službi budućnosti dva naroda i njihove koegzistencije na Balkanu.

Ako bi se Bošnjaci odrekli kolektivne stigmatizacije srpskog naroda i Republike Srpske, i Srbi bi zasigurno bili spremni da se odreknu onih koji su u njihovo ime počinili ratne zločine. Za sad sve to, naravno, zvuči kao utopija.

Možda će neka naredna generacija smognuti snage da načini korake i u tom pravcu.

No u ovome treba imati u vidu i srpsku istinu o Srebrenici.

Prema austrougarskim popisima stanovništva, u kotaru Srebrenica je 1910. živeo gotovo jednak broj Srba i muslimana: tačnije, pravoslavnih je bilo 15.432, a muslimana 15.596.

Kada su te oblasti ušle u sastav Kraljevine Jugoslavije, u istom kotaru, sada samo prozvanom srez, nacionalna i verska struktura nije bitno narušena ali je popisano manje stanovnika – prema popisu iz 1921. u Srebrenici i okolini živelo je 13.459 pravoslavnih i 13.801 musliman.

Taj podatak govori dosta o prirodi Prve Jugoslavije i stalne potrebe da se pokaže da to nije bila nikakva “velikosrpska tvorevina“, kako su je zvali i habzburški i kominternovski teoretičari i sve njihove domaće ispostave. I taj procenat opstao je dugo – ujednačeno prisustvo i blaga srpska većina uočavaju se i u popisima stanovništva posle Drugog svetskog rata.

Međutim, kao posledica komunističke nacionalne politike i afirmisanja muslimanske nacije, na popisu 1971. u opštini Srebrenica popisano je 20.968 Muslimana i svega 11.918 Srba. Posledice događaja u 20. veku vodile su ka tome da je broj Srba u ovom kraju sveden bezmalo na trećinu. A onda se taj broj, kao i u drugim krajevima Jugoslavije gde se srpski narod našao pod različitim pritiscima, vidno smanjivao iz decenije u deceniju, pa je 1991, pred rat u Jugoslaviji, u Srebrenici i okolini popisano svega 8.315 Srba (22,67%).

Posle tri velika stradanja u 20. veku, desetkovana srpska populacija u Srebrenici i okolini broji svega nekoliko hiljada ljudi, uz napomenu da statistike pokazuju da je broj rođene muslimanske dece poslednjih godina dvostruko veći od broja srpske dece na ovim prostorima.

Možda je ovo jedinstven slučaj na svetu: gde god da su optuženi za genocid u 20. veku Srbi su danas ili manjina ili su u potpunosti iskorenjeni. Od Krajine i Slavonije, preko Sarajeva i Srebrenice, do Metohije i Kosova. Što se same Srebrenice tiče, uočava se nekoliko momenata čije su posledice dovele do aktuelnog stanja.

– Stradanje tokom Prvog svetskog rata. U Srebrenici i okolini je 1914-1918. na svirep način ubijeno preko 250 srpskih civila, od čega su značajan broj bili imućniji seljaci i intelektualci iz pograničnih mesta. Neki su ubijeni u logorima, neki na kućnom pragu ili u austrougarskim komandama. Poznat je i slučaj javnog spaljivanja na lomači majora Koste Todorovića, na Krstovdan 1914. godine.

– Genocid u Drugom svetskom ratu. U Srebrenici i okolini je 1941-1945, prema sačuvanim dokumentarnim izvorima, od ustaša, dobrim delom muslimanskih, ubijeno 2.262 srpskih civila. Gotovo polovina od tog broja bila je – nejač. A način ubistva najređe je bio vatrenim oružjem: uglavnom se to radilo nožem, maljem, krampom, sekirom.

Sa žrtvama iz prethodnog rata, bilans ove krvave žetve bio je stravičan. I opominjući – da kada se svaki sledeći put bude zapucalo Srbi moraju da se pripreme i samoorganizuju, i pruže otpor.

Ipak, za potpuno razumevanje anatomije zločina na Drini neophodno je sagledati vertikalu.

Mapa stradanja Srba iz 1942-1943. zastrašujuće je slična, faktički identična sa onom iz 1992-1993.

Najveći masakr Srba u gradiću na Drini desio se na Duhove 1943, a okolna sela u kojima su tada počinjeni zločini, ponovo će postradati uoči Duhova 1992. godine.

Ako bismo analizirali pojedinačne primere, možda bi trebalo istaći sveštenika Milana Petkovića iz Zelinja, koji je suđen i mučen od austrijskih vlasti u Prvom svetskom ratu, da bi skončao u mukama u logoru Dahau 1945. godine. Moglo bi se reći da je postradao od istog neprijatelja i 1914. i 1945.

Na početku novog rata, 1992, među prvim žrtvama u obližnjim Skelanima biće i seoski sveštenik Boban Lazarević.

Drago Mitrović iz sela Podravanje bio je klan kao mladić od 17 godina u vreme ustaške vlasti, ali je preživeo noseći čitavog života veliki ožiljak na vratu; nepokretnog su ga u krevetu 1992. zaklali bojovnici Nasera Orića.

Neki od ovih mučenika bili su razapinjani i paljeni, kao 1914. major Todorović.

Erići iz Kravice, odakle su potekla četiri solunska dobrovoljca, a još njih trojica osuđeni na veleizdajničkim procesima (kao “radikalni srpski opozicionalci“), imali su žrtava i u Drugom svetskom ratu. A onda je na Božić 1993, kada su snage Nasera Orića upale u Kravicu i spržile sve živo što im se našlo na putu, ubijen i stari Negoslav Erić (rođen 1911), zajedno sa suprugom.

Oni su bili najstarije žrtve pokolja u Kravici 1993. godine, najmlađi je imao jedva nešto više od 18 godina.

Da li bi se moglo reći da su i oni postradali od istog, ne do kraja pobeđenog neprijatelja, protiv kog su se borili i 1945?

Jedan od muslimanskih prvaka iz Srebrenice uoči rata, Ibran Mustafić, opisao je kako je odrastao u vreme najtvrđeg bratstva i jedinstva, učen da su njegovi bili gazije i ustaše iz Crne legije. Nena uz koju je odrastao i naučila ga je recitaciji koja će se pretvoriti u političko geslo: “Oj Hrvatu, pola brata moga, a Srbine jebi ćaću svoga“.

I Naser Orić je znao da mu je deda bio ustaša i to je isticao više puta u intervjuima be-ha medijima.

I deda Ćamila Durakovića, doskorašnjeg načelnika opštine, američkog favorita i deklarisanog mirotvorca, takođe je bio ustaša, razlika je bila samo u tome što je ovaj tu činjenicu, za razliku od Orića, prikrio kao zmija noge. A pokazalo se da je upravo on bio taj koji je za Petrovdan denuncirao srpskog sveštenika i označio ga kao mrzitelja i nasilnika.

I kako onda, kada se vratimo na početak ovog teksta, da ne razumemo potrebu srebreničkih Srba da slave što su svojim životom pobedili ustaše? I njihove komšije, koje upravo takva pesma vređa.