Ustaška taktika na lokalu

2
63

Kad bi poveli grupu Srba da ih pokolju i bace u jamu, ustaše su držale većinu na rastojanju od oko 100 metara od jame, a sprovodili jednog po jednog do grotla, gde bi ga koljač usmrtio i strovalio u dubinu

Ustaše kolju Srbe

Mićo Momčilović, dečak od 11 godina, nađe se početkom avgusta 1941. godine u zbegu. Proteklih nekoliko dana ustaše su imale masovnu akciju sakupljanja Srba iz sela i zaselaka kosinjskih, da bi jedne pobijene bacili u kraške jame, druge zapalili u kući Mile Javorine, treće pobili i zakopali. Neki od Srba utekoše iz kolone, drugi iz zapaljene kuće, Mile se zateče kod ovaca. Od malih grupica po šumama i vrtačama skupi se njih tridesetak, sa 13 odraslih muškaraca. Nekoliko dana raspravljaše se kuda će i šta će, ali ih ustaše zatekoše u selu Pocrnići na Janjačkoj Kosi i sve pohvataše. Posle kraćeg zadržavanja u selu povedoše ih najpre u Staro Janjče, a zatim, posle kraćeg boravka, odlučiše da ih vode u Gornji Kosinj na „preslušanje“.

U pratnji se nađe svega šest ustaša sa puškama: napred su išla dvojica, sa strane dvojica i pozadi još dvojica. Na svakog ustašu bilo je, dakle, po pet zarobljenih Srba, koji su mogli ili da se rasprše u bežanje (teren je pružao mnoštvo pogodnih prilika) ili da napadnu ustaše (po dvojica na jednog); u svakom od ta dva slučaja jedan deo je mogao da se spase. Iako niko nije bio vezan, ništa od toga nije učinjeno. Jedan od razloga bio je taj što su ustaše bile vrlo prijazne (na kraju krajeva, to su bili poznanici, ili čak komšije), razgovarali su sa zarobljenima. Govorili su da će svi biti pušteni kućama odmah posle „preslušanja“. Govorili su da poglavnik nije znao šta se događa, da je naredio da se pokolj odmah obustavi, da će počinioci biti strogo kažnjeni.

Da Vas podsetimo:  Ispovjest Radojice Ivanovića: Kako je 1945. ubijen mitropolit Joanikije Lipovac

Sve to bilo je deo taktike da odvrati zarobljene od pokušaja bežanja u situaciji tako malobrojne pratnje. I Mićo Momčilović je znatno kasnije, kad je odrastao, postao svestan te taktike. Da je reč o taktici videlo se i po ustaškom postupanju u dva slučaja bežanja iz kolone. Najpre na Kršu, kad zastadoše da se napiju vode, i kad nastade gužva oko jedine posude s vodom, odvoji se Sofija Lemić, zađe za jednu kuću i nestade u šljiviku. Da li su se sprovodnici pravili da nisu primetili, ili stvarno nisu, ne možemo znati. Međutim, kad krenuše dalje, javi se Jovo Lemić rečima da mora „na stranu“. I odmah kod jedne ograde skrenu s puta i kroz žbunje poče da beži. Jedan je ustaša poleti za njim vičući „Jovo, stani!“, ali se ubrzo vrati bez Jove. Nije ni pucao za njim, i previše je brzo odustao. I on je znao šta treba da radi u toj prilici.

Ali kad kolona dođe nadomak odredišta u Gornjem Kosinju, ustaše odjednom promeniše način ophođenja: umesto prijaznosti nastade strogost i psovanje, ponekog i udariše. I to je pokazalo da se radilo samo o taktici.

Kosinjska dolina (Izvor)

Dovedoše ih još za dana u zatvor u Gornjem Kosinju, gde odmah žene sa decom uteraše u jednu a muškarce u drugu ćeliju.

U neko doba noći zatvorenici začuše korake ustaša koji dolaze. Čuše komentare kako je u jednog „četnika“ dobar kaput, u drugog hlače, u trećeg cipele. Čim dođoše počeše da iz ćelije izvode jednog po jednog muškarca. U drugoj ćeliji sužnji napregnuto slušaše glasove i zvuke.

Najpre izvedoše Bogdana Lemića, visokog i plećatog momka.

„Vide četnika širokije leđa, džabe si ih tako ugojio“, začu se kako jedan ustaša govori o Bogdanu. Zatim se začu jauk, deranje, udarci nožem i šištanje krvi. U drugoj ćeliji njegova majka ni živa ni mrtva.

„Vide slabčine kako se dere“, opet se podrugljivo oglasi jedan od koljača.

Da Vas podsetimo:  NATO AGRESIJA NA JUGOSLAVIJU-Srbiju potpuno zdrobiti

Još su se čuli ječanje i stenjanje Bogdana Lemića. Život ga nije lako napuštao.

Zatvorenici u drugoj ćeliji prepoznavali su po glasu kako su koga izvodili na klanje: majka je prepoznavala sina, sestra brata, žena muža…

Dvanaestog izvedoše starog Budu Paripovića, koji je imao jednu ukočenu nogu. Čulo se kako ih moli da ga poštede, a onda isti zvuci kao i ranije: udarci nožem, šikljanje krvi, jauci i stenjanje. Zatim se sve utiša.

Ubrzo se začuše zaprežna kola kako dolaze pred zatvor, i otpoče utovarivanje poklanih.

Mile Počuča nije bio sa odraslim muškarcima u istoj ćeliji: nije hteo da se odvoji od četvorogodišnjeg sina, koji je plakao na sav glas, pa ocu najzad dopustiše da sa sinom bude u istoj ćeliji, gde su mu već bili žena i stariji sin. „Svejedno“, reče jedan od kosinjskih ustaša.

Karta jama – grobnica na području Kosinja (Izvor)

Slušajući šta se zbiva sa muškarcima, Mile reče da neće živ gledati kako mu ženu i sinove kolju, izvuče kaiš iz hlača, sveza ga za rešetku na prozoru i obesi se. Malo zatim kaiš puče, ali Mile, sav obliven krvlju, nastavi da iz sve snage steže kaiš oko vrata, skačući po ćeliji. U ćeliji nastade jauk i plač. Čuvši to uđe ustaša Pajkan, uhvati Milu za prsa, izvuče ga na vrata ćelije, izvadi drugom rukom pištolj i prostreli ga kroz splepoočnicu.

Žene i deca u drugoj ćeliji sada ostadoše da čekaju svoj red. Niko ne pušta ni glasa, samo majke, takođe zanemele, držaše malu decu na krilu, ljubeći ih po kosici.

Ubrzo svanu, otvoriše se vrata ćelije i pustiše ostatak naroda u hodnik. Dve žene priđoše koljaču Milanu Prši, moleći ga da ih pusti. Milan ih sasluša, okrenu se ka njima i cereći se reče:

„Nemojte biti lude, svejedno vam ubio vas danas a sutra.“

Da Vas podsetimo:  PRESUDA ZA LOGOR SILOS: 42 GODINE ZATVORA ZA ŠESTORICU PRIPADNIKA MUSLIMANSKE VOJSKE U BIH
Jama kod „Sv. Ane“ (Lokacija br. 1 na gornjoj karti). Izvor: Gospić.rs

Cerenje i ovakve reči priliče nekom ko je kadar da taktiku kroji i sprovodi.

Ponovo ih zatvoriše u ćeliju. Niko nije plakao za poginulim, ni majka za sinom, ni žena za mužem, ni sestra za bratom. Mislili su da će sledeće noći i njih poklati.

Kad su se vrata ćelije ponovo otvorila bilo je već uveliko svanulo. Odvedoše ih u dvorište žandarmerijske stanice, gde su morali čekati nekoliko sati. Oko dvorišta stanice igrala se grupa hrvatske dece, te stariji brat Miće Momčilovića, Dušan, iskoristi priliku, umeša se među tu decu i uteče.

Ustaše pozvaše devojke i žene iz grupe, dadoše im krpe i četke da ribaju krvavi pod one ćelije, ali nijedna nije mogla da pokrene ruku. Tela ih nisu slušala, ukočena. Ponudiše im da jedu, ali niko ni to nije mogao.

Posle nekog vremena rekoše im da mogu da idu kućama. Ne poverovaše odmah, ali, najzad, još u neverici, ipak krenuše.

Tek kad su prešli na drugu stranu reke Like nastade jauk, plač i naricanje za poklanima. I nastavi se kad već dođoše svojim kućama, razvaljenim, opljačkanim, pustim.

Nekadašnji spomenik pored pravoslavnog groblja na Jasikovcu kraj Gospića (Izvor: Jadovno 1941)

Šest godina kasnije, na suđenju kosinjskim ustašama u Okružnom sudu u Gospiću, Luka Podnar, možda jedan od učesnika u sprovođenju i ubijanju kosinjskih Srba, govorio je o sličnoj taktici. Kad bi poveli grupu Srba da ih pokolju i bace u jamu, držali su većinu na rastojanju od oko 100 metara od jame, a sprovodili jednog po jednog do grotla, gde bi ga koljač usmrtio i strovalio u dubinu. Grupa se držala na rastojanju, saopštava Podnar, da ne bi čuli šta se zbiva nad jamom i da ne bi bežali.

Po svoj prilici to su naučili posle prvih jamarenja, kad se dešavalo da poneko, nad samom jamom, iskoči i utekne.

autor:Jovan Mirić

https://stanjestvari.com/

2 KOMENTARA

  1. Sporazum ustaša i komunista iz 1935 godine Svesni teškoće u borbi, bez obzira na podvojenost u pоgledu na društveni poredak, vođstvo hrvatskog narodnog ustaškog pokreta i vođstvo jugoslovsnske komunističke stranke u Kraljevini Jugoslaviji,

    +++

    ovlašćeno i sporazumno sa svima prvacima legalnih i ilegalnih formacija sklapa sledeći

    SPORAZUM

    1) Vođstvo hrvatskog narodnog oslobodilačkog ustaškog pokreta s jedne strane i vođstvo komunističke stranke s drugs strane svesni su težine svoga položaja koji dolazi od zajedničkog neprijatelja, svake jugoslovenske vlade i srpskog naroda kao nosioca srpske hegemonije (nadmoćnost) i podržavaoca svakog režima koji sputava, smeta i tupi nade:

    a) kod hrvatskog naroda da će ikada doći čas oslobođenja ispod srpskog jarma,

    b) kod komunističkih masa da traže saveznike u rušenju postojećeg stanja, ma kakve poglede taj saveznik imao na poredak i formu države po postignutom uspehu.

    2) Vođstvo jugoslovenske komunističke stranke svijesne svoje uloge, priznaje da do komuniziranja Balkanskog poluostrva ne može doći dok se ne slomi kičma srpstvu i pravoslavlju, jer je poznato da su to dva faktora koja su omela prodiranju Osmanlija na Zapad i komunizma i Austrije na Istok. Sporazumni su da uništavanjem svega što je srpsko i pravoslavno utire se teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkanskog poluostrava.

    Vođstvo hrvatskog oslobodilačkog ustaškog pokreta predoseća da bi bez promene postojećeg stanja hrvatski narod podlegao jugoslovenskoj lukavosti i srpskoj hegemoniji i nudi saradnju svima porobljenima Jugoslavije i komunističkoj stranci posebno, da ubrzaju tok događaja sredstvima i načinima prema uputima svoga vođstva.

    3) Vođstvo hrvatskog ustaškog pokreta obavezuje se da će sve štrajkaške demonstracije, manifestacije i sve razne izgrede koje izvode komunističke formacije potpomagati i u njima učestvovati. Vođstvo komuniegičke partije smatrajući hrvatski ustaški pokret jakim činiocem i pomagačem urušеnju postojećeg stanja, obećanje svaki podržak i potporu u ostvarivanju ustaških ideala.

    Vođstvo i jedne i druge strane obavezuje se da će izbegavati, sve svađe i zadevice između jednih i drugih; u napisima, ličnom razgovoru i itd…, a u slučajevima demonstracija, revolucija i ratova, jedne druge bez prigovora pomagati, naročito uništavanjem svega što je srpsko i pravoslavno, kao što je istaknuto u tačci dva ovog sporazuma.

    4) U slučaju lokalnih nesporazuma dužnost je lokalnog vođstva ustaškog pokreta i komunistrpke stranke da sve sukobe odnah likvidiraju, a svaka formacija o tome svoje starije jedinice obavjestnti. Neskladnost načelne naravi rešava vođstvo hrvatskog ustaškog pokreta i vođstvo jugoslovenske komunističke partije.

    CILJ

    Jugoslovenska komunnstička stranka kojoj je Zakon o zaštiti države od 1922. god., onemogućena akcija slobodnog kretanja i rada sa jedne, i vođstvo hrvatskog oslobodilačkog pokreta s druge strane, primaju na sebe zajednički i sporazumo DUŽNOST zajedničke borbe i međusobnog pomaganja u svakom slučaju potrebe do postignutog cilja: raspadanja jugoslovenske države i uništavanje svega što je srpsko i pravoslavno.

    Sremska Mitrovica, juni-lipanj 1935. godine

    Za komunistnčku stranku
    Moša Pijade, s.r.

    Za ustaški oslobod. hrv. pokret
    Dr. Mile Budak, s.r. advokat

    Original se nalazi: Vojno istorijski institut JNA, arhiva neprijateljskih jedinica Br. reg. 3/2; Kutija-116/1638

  2. Dzaba sad to pises, kad su nas 45-e, srpski komunisti sa svojim sefom Hrvatom, ugurali ponovo u zajednicku drzavu, kao da se nista nije desilo. A Srbi i dan-danas tuguju za komunstickim sistemom koji ih je upropastio, i toj propasti se jos ne vidi kraja.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime