Skupštinski ustavni odbor utvrdio je, 21. septembra, nacrt akta o promeni Ustava koji se sastoji od 29 amandmana. Svi se tiču pravosuđa ili su u vezi sa njim. Sledeći korak trebalo bi da bude skupštinska rasprava o predloženim amandmanima, potom glasanje poslanika i na kraju izjašnjavanje građana na referendumu. Sve ovo moralo bi da se dovrši pre vanrednih izbora, za proleće obećanih. Ako se pak ustavotvorni postupak ne okonča, moraće se „Jovo, nanovo“.
Predloženi amandmani su kanda plod „velikog kompromisa“ koji je napravila radna grupa a potvrdio ustavni odbor. U tom dogovoru predlagač (Vlada) je uspeo da dođe do teksta koji će, najverovatnije, „potvrditi“ „Venecijanska komisija“ (kao da je ona ustavni faktor) i tako napraviti korak ka osvajanju poglavlja u „EU integracijama“. Drugoj strani u kompromisu, predstavnicima reprezentativnih udruženja sudija i tužilaca, uslišeno je gotovo sve što su tražili – stalnost funkcije (bez trogodišnjeg „probnog rada“), sudijska i tužilačka većina u telima koja biraju i razrešavaju sudije i tužioce (sada VSS i DVT), pojačane statusne garancije, ostanak pravosudne akademije izvan Ustava, čak i žalba Ustavnom sudu zbog premeštanja (jedno organizaciono-tehničko pitanje), a osmišljen je ipraktično nezavisan, sudu ravan, položaj tužilaštva (trenutno uživa„samostalnost“).
Sigurno da je ovaj tekst neuporedivo bolji od onog skrojenog od nepoznatog autora 2018. godine, kako (nomo)tehnički tako i po pitanju nezavisnosti pravosuđa. Ali, ako bismo pošteno merili predloženo sa postojećim ustavnim normama, nisam siguran da bismo došli do istog zaključka. Vide se pomaci unapred, ali i unazad.
Prva primedba možda izgleda formalna, ali nije lišena suštine – neki amandmani su preopširni i nipošto nisu za ustav, već za zakon ili podzakonski propis (opširne norme o nepremestivosti sudija ili otužilačkim obaveznim uputstvima). Još na fakultetu učimo da ne smesvakoliko pravo biti sadržina ustava (materia const.), već samo ono najvažnije za jedno političko društvo – u suprotnom, ustavi bi bili mnogotomni i sasvim nečitljivi. Takođe, amandmani su i stilsko-jezički daleko od savršenog, a Ustav bi morao bar težiti da bude jezikoslovno besprekoran tekst (da „obavlja“ a ne da „vrši“, „nezavisan i samostalan“ a ne obratno, „izneto“ a ne „dato“ mišljenje i dr).
Navešću i nekolike kritike konkretnih odredbi: organi koji biraju i razrešavaju sudije i tužioce (saveti) odlučuju teško dostižnom većinom sa osam od 11 glasova, što može dovesti do česte blokade odlučivanja (to je već bivalo i sa blažom većinom). Nije jasno ni kako će novopredloženo međusobno „proveravanje“ umesto „kontrole“ (sic!) triju vlasti – izvršne, zakonodavne i sudske po čl. 4 Ustava – biti sprovođeno jer Skupština više ne bira sudije, tužioce, predsednike sudova i buduće glavne tužioce (samo joj ostaje izbor Vrhovnog tužioca ali na predlog budućeg Visokog saveta tužilaca). Ako već „proveravanja“ ne može biti, ne treba ga ni u Ustav upisivati.
S druge strane, potpuna odvojenost pravosuđa od na izborima birane vlasti, može dovesti do konzervativizma i otuđenosti („sudijska koterija“) funkcionera koji „mač Pravdin u rukama drže“. Kao primedba stoji i rezervni način izbora članova sudskog i tužilačkog saveta od strane petočlanog „nakalemljenog“ tela, ako ih Skupština ne izabere dvotrećinskom većinom (anti dead-lock mehanizam koji čine predsednici Skupštine, Ustavnog i Vrhovnog suda, Vrhovni tužilac i Zaštitnik građana). Ovaj mehanizam treba da doprinosi okončanju izbora u parlamentu, a ne da podstiče alternativni put izbora koji je jednostavniji i posredno pod kontrolom parlamentarne većine.
Zazor izaziva i realno dopunjavanje ustavnog načela podele vlasti tako da i tužilaštvo bude jedna grana vlasti, krštena „jedinstvenom (?) i samostalnom“. Možda je u redu to što su „zamenici tužioca“ postali „tužioci“ (večito „zamenik“ može zvučati inferiorno), ali nisu li radna grupa i Odbor stvarnim osnivanjem „četvrte grane vlasti“ izašli izvan Vladinog predloga o promeni Ustava. Tužilaštvo, kao jedinstven organ, više nije organ koji sprovodi politički plan borbe protiv (organizovanog) kriminala, već valjda neki svoj tužilački plan. I kome će za to biti odgovorno ako ne samo sebi.
Suverena država ustav menja retko i to uvek zbog nje same i građana joj, a ne radi ispunjavanja tuđih formalnih uslova (na primer, iz paketa „evroatlanskih integracija“). Ako je ovde motiv ovo prvo, predloženi amandmani imaju jasnu nit – osiguranje nezavisnosti pravosuđa. Takvim uglavnom izgledaju predložene izmene o organima koji biraju sudije i tužioce, o pojačanoj ustavnosudskoj zaštiti statusa, o stalnosti mandata ili o razrešenju. Ali za nezavisnost nije dovoljna ustavna norma, pitanje je složenije i prvenstveno se tiče dostojanstva, poštenja, objektivnosti, pravičnosti i znanja samog sudije i tužioca. Potrebno je da prođu generacije takvih pravednih i stručnih pravnika kako bi se ovi ciljevi ne samo dosegli nego i na večno utvrdili (ako to nije utopija). I sad pravosuđe ima jasne ustavne garancije nezavisnosti, ali će malo ko reći da su sudije stvarno nezavisne i imune od moći politike i novca i, što je mnogo gore, da su pravične.
Sve je izglednije da je motiv izmena onaj drugi – Ustav ćemo menjati zato što je to „u trendu“ (i Albanija je, i Crna Gora, i S. Makedonija) na putu u srećnu evropsku (EU) budućnost. Ali ako je ta budućnost neizgledna, kako to većina nas vidi, u Ustav ne treba dirati, tek tako menjanja radi.
autor:Slobodan Orlović
