„Srbija je moderna, evropska, pravna država“ – rečenica koju srpski političari ponavljaju kao papagaji. Da li je to stvarno tako? Ni približno. Moderna nije ni po jednom standardu, evropska (na sreću) „samo“ geografski, a kilometrima je daleko od toga da bude pravna država. Ne postoji država u kojoj se ne krše zakoni, ali mislim da i ne postoji država u kojoj se više krši Ustav, a da niko ne odgovara za to, i ne samo da ne odgovara već se i indirektno podstiče kršenje.
Recite danas da Kosovo i Metohija predstavlja južnu srpsku pokrajinu i bićete maltene ismejani kao ekstremni desničar koji ne živi u realnoj sadašnjosti. Sa druge strane, recite da je KiM nezavisno i bićete pravi proevropski nastrojen građanin, nema veze što kršite Ustav svoje države. Na kraju krajeva, koga je to briga? I ovako i onako ste sitna figura od čijeg mišljenja Srbiji neće biti ni bolje, a bogami ni gore. Problem nastaje kada institucije i ljudi koji su na vlasti to rade. U poslednjih par godina smo svedoci sve većeg i većeg zanemarivanja našeg „vrhovnog zakona“ upravo od ljudi koji bi morali da budu prvi i pravi primer strogog i gotovo slepog primenjivanja istog.
Povod za ovaj tekst je grubo kršenje teritorijalnog integriteta Republike Srbije 4. septembra u Novom Pazaru prilikom manifestacije „Pohod na Hadžet“ koju je organizovala Islamska zajednica u Srbiji na čelu sa muftijom Muamerom Zukorlićem. Naime, Islamska zajednica je organizovala pravu vojnu paradu, sa sve uniformama i vojnim obeležjima. Ulicama Novog Pazara su marširali pripadnici neke vrste lične paravojske muftije. Skup je trebao da predstavlja obeležavanje 70 godina od streljanja Bošnjaka, koji su mahom bili pripadnici ozloglašene Handžar divizije,u Hadžetu među kojima je bio i Aćif-efendija Hadžiahmetović, čovek za koga je dokazano da je odgovoran za smrt nekoliko hiljada Srba i za arbanašenje mnogo njih u Drugom svetskom ratu. Inače, Bošnjaci su 4. avgusta 2012. postavili spomen-ploču tom istom čoveku koji zvanično od 1945. godine u Republici Srbiji ima status ratnog zločinca. Paradi su prisustvovali i pojedini funkcioneri SDA (Stranka demokratske akcije Sandžaka) koji su već bili viđeni u novoj, rekonstruisanoj Vladi Aleksandra Vučića nakon izbora u martu ove godine. Ovaj događaj su osudile srpske institucije, ali ne preduzimaju ništa da do novog, i većeg paravojnog događaja među muslimanima u Raškoj ne dođe.
Beograđanima je u junu 2013. po drugi put zabranjena kupovina alkoholnih pića nakon 22 časa, iako je Ustavni sud prvu zabranu proglasio neustavnom. Tadašnji gradonačelnik, Dragan Đilas, uporan u svojoj nameri da progura zabranu, uspeo je to zahvaljujući čistim tehnikalijama. Naime, zahvaljujući izmenama Zakona o trgovini, na lokalnim samoupravama je da odluče kada, gde i kako će prodavati alkoholna pića. I cela odluka Ustavnog suda tek tako pada u vodu.
Ni na severu zemlje nije bolje stanje. Redovno slušamo uvijene pretnje pojedinih vojvođanskih političara (poput Nenada Čanka) da bi autonomna pokrajina Vojvodina svoj put mogla da traži van granica Republike Srbije. Scenario je poznat. Reakcije na to, osim tihe i gotovo prećutne osude, nema. I najveće stranke u Srbiji ne mogu da izađu na kraj sa Vojvodinom. Spremni su da Mađarima, koje predvodi Ištvan Pastor, daju sve samo da ne moraju da upotrebe zakon i obračunaju se sa secesionističkim frakcijama unutar države. „Čaršijska priča“ je i navodna planirana promena Ustava kako bismo se uskladili sa statutima Evropske unije, ali to će samo dodatno ugroziti teritorijalni integritet Srbije. Suverenitet je odavno izgubljen.
Ima još mnogo primera kako institucije i političari zloupotrebljavaju ustav. Tu je sada već čuveni Bus Plus u saradnji sa GSP-om, potom neustavno uzimanje podataka građana i uznemiravanjem putem kampanje „od vrata do vrata“ koju je vodila Srpska napredna stranka pred izbore u martu 2014. godine, naplaćivanje koje je vršilo javno preduzeće Parking servis itd. Takođe treba napomenuti da Ustavni sud Srbije odbija već godinu dana da se izjasni o ustavnosti Briselskog sporazuma iako za to postoji pritisak javnosti. Između ostalog, zahvaljujući upravo Briselskom sporazumu, ovih dana se postavljaju administrativni prelazi između Srbije i južne srpske pokrajine Kosova i Metohije. Kako očekivati od građana da se ponašaju u skladu sa zakonom ako se javno zanemaruje Ustav i Ustavni sud? Da li sloboda govora važi samo ukoliko se naši stavovi podudaraju sa stavovima ljudi na vlasti? Da li stvarnu slobodu i pravo na izražavanje imaju samo vlastodršci i pripadnici nevladinih organizacija koje finansira Evropska unija poput kojekakvih Žena u crnom, neke Gej-strejt alijanse i tako dalje…? Da. Na kraju krajeva, dovoljno je to što ljudi u samom vrhu srpske države pregovaraju sa ratnim zločincima, i to zločincima koji su njihov narod ubijali pa da nam bude jasno da nismo ništa drugo nego najobičnija banana-država. Obraz u srpskoj politici ne vredi ama baš uopšte!
Dušan Smiljanić
