„Ustavni identitet vidimo kao jedan poseban aspekt komunalnog identiteta, upravo kao identitet političke zajednice (i njenih pripadnika), uobličen važećim, legitimnim i efektivnim ustavom… (i) odnosi se na zajedničke vrednosti i normativne standarde, način na koji su oni formalizovani u ustavu, te način na koji se oni ostvaruju u političkim i društvenim procesima unutar zajednice… Mi očekujemo da ustavni identitet bude normativni okvir koji legitimno usklađuje naše partikularne identitete, različite svetonazore i mnoštvo naših ličnih interesa… U demokratiji se narod sastoji od većine i manjine. ‘Mi narod’ sastoji se od pripadnika koji bez štete prelaze s pobedničke na poraženu stranu i obrnuto, pri tom nikada ne gubeći jezgro svog identiteta, niti dovodeći u pitanje svoj ustavni status… Odgovor na pitanje ko smo ‘mi’ nije stvar slobodnog konstitucionalnog izbora. Politički identitet pretpostavlja društvenu ukorenjenost… legitimna vladavina većine potrebuje jasno zajedničko osećanje pred-političkog identiteta: nema legitimno održive političke zajednice bez jake kulturne osnove… unutrašnja složenost kolektivnog identiteta – iako nalaže da svi budemo kao ‘jedno’, te da to ‘jedno’ shvatimo kao u načelu socijalno zadato – ipak podrazumeva da identitet ima dijaloška ili relaciona svojstva“ (Nenad Dimitrijević, povodom krize, u kojoj se nalazila Evropska unija, te 2013. godine[1]).
Srbija i dalje ide ka Evropskoj uniji, u kojoj nije rešena kriza ustavnog identiteta. Evropska unija je danas još dalje od postizanja konsenzusa. Pre krize sa izbeglicama, napisao sam da će Evropska unija, kroz ceo 21. vek, ostati zajednica nacionalnih država, sve dok bude postojala, a možda neće još dugo postojati[2]. To su, u međuvremenu (pored krize oko izbeglica), dokazali i Englezi, koji su na referendumu glasali za izlazak iz EU, zbog čega će Škoti i Irci, verovatno, glasati za izlazak iz Velike Britanije. Kako to kažu mondijalisti, pobedilo je „pitanje identiteta“. Isto kao i u Jugoslaviji pre 30 godina. Nemačka samo na silu može da održi na okupu sve države EU. SAD isto tako, ili samo tako, može da održi sve države Nato alijanse na okupu u godinama pred nama. Šta će Evropi doneti pobeda crvene internacionale (crvenog fašizma), a šta pobeda crne internacionale (crnog fašizma)? Ko god da pobedi, i šta god da nastane, u tom sukobu između crvenih i crnih, identitet Evrope će sigurno biti antihrišćanski.
Od Srbije zavisi samo kako će se rešiti pitanje ustavnog identiteta naše državne zajednice. Pogrešno je da idemo ka članstvu u EU i Nato, ili ka Rusiji, ili da stvaramo neku novu balkansku konfederaciju, ako prvo to, mi koji živimo u Srbiji, nismo rešili među sobom. Ako svako ide svojim putem, ne možemo da imamo zajedničku spoljnu politiku, ne možemo da imamo pravnu državu. Svaka etnička, verska, ideološka… ili većinska i manjinska zajednica ima svoje crvene linije – svoja učenja, svoju tradiciju i vrednosti koje brani. To nije sporno, sve dok je život svakog čoveka važan – sve dok se poštuju univerzalne ljudske vrednosti – tada svako te vrednosti primenjuje i na one koji nisu „naši“, koji nisu „slični meni“. Međutim, sada se u Srbiji sa pobedničke na poraženu stranu prelazi sa štetom, a pobednička strana (svim sredstvima) pokušava da uništi „jezgro identiteta“ poražene strane, što znači da još uvek postoji manihejska podela na „naše“, koji su uvek „dobri“, i one koji nisu „naši“, i uvek su „zli“. To nije dobar način da rešimo krizu ustavnog identiteta i dođemo do konsenzusa povodom novog Ustava Srbije, koji će zaista postati „normativni okvir koji legitimno usklađuje naše partikularne identitete, različite svetonazore i mnoštvo naših ličnih interesa“. Umesto da vodimo rat do istrebljenja, „rat svih protiv svih“, bolje da stvaramo kulturu dijaloga i pravnu svest („pravo ličnosti državljana“ i „vlast zakona“).
Dakle, pre nego što postanemo deo neke šire zajednice država ili naroda, prvo moramo da znamo ko smo to „mi narod“ – Srbi, svi građani Srbije, Srbija. Ako smo u 19. veku bili „narod sa tri vere“, a u 20. veku narod bez vere i Jugosloveni, ko smo u 21. veku? Ako ne možemo da se dogovorimo da li je čovek nastao od majmuna ili je Bog stvorio čoveka, možemo da se dogovorimo da li smo mi Srbi i šta su Srbi. Kada se Srbi dogovore i usaglase ko je i šta je „mi narod“ – tako da svi budu „jedno“, a da kolektivni identitet (srpskog naroda) ima i „dijaloška ili relaciona svojstva“, može da dođe do dogovora i saglasnosti ko je i šta je „mi narod“ (ustavni identitet državne zajednice) između srpskog naroda i svih ostalih naroda koji žive u Srbiji – na isti način, da svi naši (partikularni) identiteti budu kao „jedno“, a da svako i dalje čuva svoj (partikularni) identitet („jezgro identiteta“), odnosno, kolektivni identitet (ili ustavni identitet državne zajednice) mora da ima i „dijaloška ili relaciona svojstva“ („u demokratiji se narod sastoji od većine i manjine“). Kada se dogovorimo ko je i šta je „mi narod“, i postanemo kao „jedno“, unutar većinskog srpskog naroda, postojaće izuzeci koji potvrđuju pravilo. Kada se sve zajednice (narodi) i svi građani dogovore oko ustavnog identiteta, i postanu kao „jedno“, postojaće izuzeci koji potvrđuju pravilo. Izuzeci su takođe građani (ili ličnosti), i imaju svoja prava i dostojanstvo. Državno ili javno pravo mora da bude izvedeno iz ličnog, tj. pravo mora da polazi od prava ličnosti. Građanin može da bude ko hoće i šta hoće, i sa sobom može da radi šta hoće – građanina mora da štiti Ustav (država), sve dok taj isti građanin poštuje Ustav (državu), ne vređa javni moral i ne čini zlo drugom čoveku.
***
Niko ne bira gde će da se rodi (u kojoj porodici, državi, narodu, vremenu…) i niko se ne rađa kao „građanin sveta“, već se svako rađa u određenoj porodici, u određenom narodu ili određenoj kulturi, u određenoj državi, koja ima svoju istoriju[3]. Da li će neko, kada sazri ili odraste, da bude vernik ili ateista, da li će da promeni veru, ili identitet, ili državu, mora da zavisi isključivo od njega samog.
Stanje u Srbiji je takvo (ako govorimo o poštovanju drugog, pravima većine ili manjine, moramo da poštujemo prava postojećih ljudi – to što su oni sada) da u etničkom smislu apsolutnu većinu (ne računajući u ovom trenutku Albance sa KiM[4] – sa Albancima to je i dalje većina, ali ne apsolutna) čini srpski narod, da su u verskom smislu na granici većine pravoslavni vernici (hrišćani uopšte), da je javni moral ono što je moral većine, a većina neguje tradicionalne porodične vrednosti (u toj većini nalazi se, prirodno, većina hrišćana i muslimana, ali i onih nereligioznih građana Srbije, iz svih etničkih i ideoloških zajednica, jer konzervativnih ili tradicionalnih ljudi, u tom smislu, ima i među Srbima, i među Bošnjacima, i među Mađarima… i među levičarima i među liberalima, odnosno, i među vernicima i među ateistima iz svih naroda). Pored Srba, hrišćana, muslimana i građana Srbije koji neguju tradicionalne porodične vrednosti, u Srbiji žive i nesrbi, i nepravoslavni, i ateisti, i građani koji ne žive tradicionalnim načinom života. Svi građani imaju status „domaćina“, svi su (tj. pošto nismo pravna država – svi moraju da budu) jednaki pred zakonom, i nikome država ne sme da se meša u privatni život.
Ko se rodi i/ili ko živi u Srbiji, živi u takvoj državi, kao deo ove zajednice, govori srpski jezik i Srbija je njegova država – on je deo, manje ili više, ove kulture, ona je deo, manje ili više, njegovog identiteta. Kada poštuješ čoveka, ti poštuješ svakog čoveka (uvažavaš „dostojanstvo, pravo – s tim i život i sreću – čoveka“, a to je „isto što i osećati smisao njegovog postojanja“), bez obzira na njegovo etničko, versko, ideološko… poreklo, bez obzira na njegov rod, ili socijalni status… poštuješ prava i dostojanstvo postojećih ljudi (ličnosti), to što su oni sada, sa svojim „jezgrom identiteta“. Kada voliš svoj narod, ili svoju državu, voliš je takvu kakva je, sa tom većinom, sa tim manjinama. U državi možemo da imamo više vladavine prava i socijalne pravde, ljudi mogu da postanu bolji, to može da se menja, ali ne možeš da menjaš ceo narod (njegovo „jezgro identiteta“) prema svojim željama i da tražiš od svih ljudi da se prilagođavaju tebi (i ja bi voleo da se u Srbiji manje sluša turbo-folk, ali ne mogu nametati svoje ukuse drugim ljudima). Možeš da se odseliš iz Srbije, ali nećeš naći takvu državu na ovom svetu (osim ako u Srbiji ili bilo kojoj državi ne postaneš diktator).
***
„Odgovor na pitanje ko smo ‘mi’ nije stvar slobodnog konstitucionalnog izbora… nema legitimno održive političke zajednice bez jake kulturne osnove.“ U slučaju Srbije, dakle, kulturna osnova većinskog naroda je pravoslavlje (svetosavlje kao filosofija života). Ako je svetosavlje (hrišćanstvo) kulturna osnova srpskog naroda, ako je naše pismo ćirilica, legitimno je pravo, i moralna odgovornost, da većinski narod (i unutar većinskog naroda oni koji čine većinu, a to su unutar srpskog naroda – pravoslavni vernici), traži i štiti svoja prava i svoje vrednosti (veru, pismo, jezik…). Svaki narod ima pravo da neguje svoj identitet, svoju kulturu, to važi i za srpski narod. Na primer, državni simboli ne mogu da budu neutralni, bezlični, bez uporišta u tradiciji, u kulturnoj osnovi naroda koji je stvorio državu Srbiju, SPC ne može da se izjednači sa nekom malom sektom, itd. Srbija je država srpskog naroda, kulturna osnova srpskog naroda je (još uvek) pravoslavna kultura.
Sa druge strane, Srbija je država svih njenih građana, sekularna država. Nije realno da će se u skorijoj budućnosti sav srpski narod, a onda i sav narod (tj. svi građani) u državi, okupiti oko Patrijarha SPC, i da će, kao pred Svetim Savom, na Saboru u Žiči, svi izgovoriti: „Verujemo kao što zapovedaš i ispovedamo kao što ti, Vladiko, učiš“. U slučaju da apsolutnu većinu čine pravoslavci (oni koji iskreno veruju i koji bi dragovoljno izgovorili), šta će da rade sa onima koji neće da ispovede Simvol vere, a koji su lojalni građani Srbije – koji plaćaju poreze, poštuju Ustav i zakone, ne sputavaju verske slobode, poštuju javni moral i javno pravo? Ako nemaš problem sa tim što si rođen u Srbiji, što i ljudi koje najviše voliš na svetu, i ljudi koje mrziš i sa kojima ne želiš da živiš, govore srpski jezik, ako ipak ima više ljudi koje voliš nego koje ne voliš, ako ne želiš da ostaviš kuću i imanje koje si nasledio od predaka i gde si rođen i proveo svoj život, ako želiš da živiš u Srbiji i da Srbija postane lepo mesto za život, ako ne želiš da ti deca i unuci odlaze u svet, ti ne možeš da ne budeš rodoljub (patriota), tj. lojalni građanin Srbije. U Srbiji živi dosta takvih ljudi, a nisu svi oni vernici SPC, nisu svi oni Srbi.
Zato ne treba stvarati „rđavu homogenost“ unutar većinskog srpskog naroda, a zatim i unutar državne zajednice – ne treba da sprovodimo asimilaciju (da svi koji žive u Srbiji budu Srbi), ili pokrštavanje (da svi Srbi budu pravoslavni, ili da svi ljudi koji žive u Srbiji budu pravoslavni Srbi). Sa druge strane, Srbi ne treba da se odriču svog srpskog (svetosavskog) identiteta, ili da srpski jezik zovu nekim zajedničkim ili neutralnim (bezličnim) imenom, ili da stvaraju novu, veštačku naciju ili nadnaciju i da Srbija postane trajno utočište za veliki broj izbeglica iz Azije (planski, veštački „melting pot“), ili da se stvara jedna svetska crkva i jedna svetska religija, kao što ne treba da svi građani Srbije budu sledbenici jedne ideologije, ili jedne političke stranke, kao što ne treba sprovoditi unifikaciju mišljenja, odevanja, ukusa…
Povratak pravoslavlju podrazumeva povratak na osnove Rimskog prava, a to znači da pravo polazi od prava ličnosti, da je javno pravo izvedeno iz ličnog. Pravoslavna kultura se stvara jedino na onaj unutrašnji način, od strane slobodnih ljudi. Nema nasilnog i spoljašnjeg nametanja svojih vrednosti, ideja, ciljeva, simbola, himne, pisma, zakona… svima koji su drugačiji, ili se ne slažu sa tobom[5]. „Ko u razgovoru s drugim ljudima uporno nastoji da nametne svoje mišljenje, makar bilo i tačno, treba da shvati da boluje od bolesti đavola“ (Sv. Jovan Lestvičnik). Na primer, besmisleno je da ateistu ubeđujete da čovek nije nastao od majmuna ili da ne postoje vanzemaljci, zato što znate koliko je besmisleno kada vas ateisti ubeđuju da ne postoji Bog, da ne postoje anđeli. Svaki čovek mora do toga da dođe na onaj unutrašnji način, kroz lično iskustvo (podvig vere). Isto važi za odnos prema svojoj tradiciji, crkvi, srpskom jeziku i ćirilici.
***
Nema bežanja u prošlost (u „zlatno doba“) – prošlost (istorija) je takva kakva je i ne može se prepraviti. Nema ni utopističkog maštanja o budućnosti. Polazimo od stanja koje zatičemo i gledamo kako da iz toga izvučemo najbolje za sve nas. Srbija je danas i pravoslavna država (država srpskog naroda) i država svih njenih građana (multietnička, multikonfesionalna i multikulturalna država). Kada govorimo o „legitimno održivoj političkoj zajednici“, u kojoj su svi kao „jedno“, moramo uvek da imamo u vidu da „to ‘jedno’ ipak podrazumeva da identitet ima dijaloška ili relaciona svojstva“. Svaka većinska i manjinska zajednica u Srbiji neguje svoju tradiciju i čuva svoj identitet. Nikome ne sme da se dovodi u pitanje status „domaćina“ i „jezgro identiteta“.
Srbija po meri svih njenih građana bila bi Srbija u kojoj je moguće da većinu akademika SANU čine vernici, a da predsednik SANU bude ateista, i da to nikome ne smeta, ili, da većinu članova SANU čine ateisti, a da predsednik SANU bude pravoslavni vernik koji svake nedelje odlazi na Liturgiju, i da to nikome ne smeta. Takođe, da nikome ne smeta ako se bivši muftija, iz bošnjačkog naroda, nađe na čelu skupštinskog odbora za obrazovanje (ali, pod uslovom da ispunjava naučne standarde, da dolazi sa univerziteta koji je akreditovan prema najvišim obrazovnim standardima… i naravno, podrazumeva se, da poštuje Ustav i institucije države, grb, himnu, jezik i pismo…), kao što nikome nije smetalo, naprotiv, svi su se radovali, kada je rvač iz Subotice (kome su odmah u nekim novinama u Srbiji i regionu brojali krvna zrnca) osvojio zlatnu medalju na OI u Riju, kao što nikome ne smeta „prva gej ministarka“ u vladi (ako dobro radi svoj posao – u interesu građana Srbije, a ne stranih investitora – niko ne sme da dobije posao i niko ne sme da bude otpušten sa posla samo zato što je „gej“). Svaki građanin Srbije je „domaćin“ u svojoj državi (domovini) i ima svoje dostojanstvo (ličnu čast).
Kao što svaki čovek ima svoje dostojanstvo, tako i svaka država ima svoje dostojanstvo. Za ljude sa strane (van Srbije), mi smo svi „jedno“, poseban međunarodni subjekat, i kao subjekat učestvujemo, na primer, na Olimpijskim igrama (bez obzira na naše razlike, na OI svi naši sportisti učestvuju pod zastavom Srbije, i svi građani, osim izuzetaka, raduju se osvojenim medaljama). Svaki subjekat je odgovoran samo za sebe. Moramo da branimo svoje dostojanstvo, moramo da se borimo za svoje interese, jer, bez obzira na razlike koje imamo među sobom, ono što je loše za celu državu, loše je za sve njene građane. To dokazuje i proces pristupanja i samo članstvo u EU – tamo svako štiti svoje interese. Neće niko iz EU, ili Rusije, da rešava naše probleme, niti je bilo ko osim nas odgovoran za ono što se događa u Srbiji, sami moramo da se borimo za bolji život, unutar naših granica. Mislim da je iz dana u dan sve manji broj građana Srbije koji očekuju da će EU da reši naše probleme, pošto je sve veći broj građana Srbije koji su svesni da EU ne može da reši ni svoje probleme. Građani Srbije postaju svesni da od njih zavisi kako će izgledati život u Srbiji. Međutim, nema dogovora oko toga kako da nam bude bolje, kako da se oslobodimo kulturne i ekonomske okupacija, i oko onog najosnovnijeg, ko smo i šta smo „mi narod“, zato što nema dogovora da li je Bog stvorio čoveka ili je čovek nastao od majmuna. Ako od 100 problema koje imamo u državi, kroz kulturni dijalog, može da se reši 90, a ne može 10, uopšte neće biti dijaloga, neće se rešiti ni onih 90, a kada bi njih rešili, život svih bi bio mnogo bolji, pa bi onda onih 10 problema rešavali sa manje srdžbe ili strasti. Podele koriste neprijatelji, mada nam neprijatelji tada nisu ni potrebni – ako ne postignemo jedinstvo, ne mora niko da nas proklinje, sami smo sebe osudili[6].
***
Dogovora nema bez kulturnog dijaloga. U dijalogu se ne razmenjuju samo reči (misli), već i osećanja – ljudi se međusobno upoznaju, razvijaju se lični odnosi između njih, javlja se empatija, osećaj zajedništva. „Autentična zajednica je zajednica saosećanja“ – pisao je Žarko Vidović. – „Moral je moje osećanje pripadnosti zajednici kojoj osećam da pripadam. Moral je osećanje dužnosti prema toj zajednici. Inače nema dužnosti bez osećanja dužnosti, niti ima osećanja dužnosti prema zajednici, ako ne osećam da pripadam toj zajednici“. Moral je osećanje dužnosti prema zajednici, prema kojoj čovek oseća pripadnost (prema svojoj porodici, svojoj crkvi, svom narodu, državi…). Svaki narod je, manje ili više, autentična zajednica (neguje svoju tradiciju, jezik i pismo, navija za svoje sportiste, žali za svojima). Srpski narod je zajednica saosećanja[7]. Svi narodi koji žive u Srbiji i na Balkanu su takođe zajednice saosećanja, ali i zajednice koje, kao i srpska zajednica, kao i svaka zajednica (narod), imaju većine i manjine, podele i krize. Naravno, bez obzira koliko u jednom narodu vlada pluralizam mišljenja i bez obzira koliko su duboke podele u narodu, kada se bira između „naših“ i „tuđih“, uvek se biraju „naši“, ili, kada preti opasnost iz spoljašnjeg sveta, uvek dođe do unutrašnje homogenizacije (a kod nekih i kada treba napasti drugi narod ili susednu državu).
Pošto se nijedan čovek ne rađa kao „građanin sveta“, prvo se razvija moral koji važi za pripadnike svoje zajednice (svog naroda), a vrlo retko, da isti takav moral važi i za pripadnike druge (tuđe) zajednice (naroda), tj. tako da i „naši“ i „drugi“ budu jednaki pred zakonom, kao što su svi ljudi jednaki pred Bogom. Dakle, kako da moral koji važi za pripadnike moje zajednice (našeg naroda), važi i za pripadnike druge zajednice (tuđeg naroda)? Kako da državna (ili nadržavna) zajednica, koja je, poput Srbije, i srpska, pravoslavna država, i pluralna, multietnička i multikonfesionalna država, postane autentična zajednica i koliko je važno imati istorijsku svest (svest o zlu) i pravnu svest (svest o slobodi)? Evropska unija to nije uspela da postigne. Jugoslavija je u tom smislu bila neuspešna. Srbija (još uvek) nije uspešna.
Da bi svaki građanin osećao Srbiju kao svoju državu, da bi naša državna zajednica bila autentična zajednica, Srbija ne sme da bude u grupi sa državama u kojima postoji „teror većine“ nad manjinom, niti u grupi sa državama u kojima postoji „teror manjine“ nad većinom. Većina treba da poštuje prava manjine, manjina treba da poštuje prava većine[8]. Ako se u Srbiji u jednom trenutku taj odnos (većina-manjina, u političkom, etničkom, verskom, ideološkom, kulturnom… smislu) promeni, „poraženi“ na stranu gubitnika treba da prelazi „bez štete“, tako da nova većina ne uništi „jezgro identiteta“ nove manjine, kao što ova nova manjina, dok je bila većina, nije težila da uništi „jezgro identiteta“ manjine, koja je sada postala većina[9]. Želimo da živimo u državi u kojoj je „čovekova ličnost najviša vrednost“. U državi u kojoj nema nasilja i „terora većine“ (etničke, verske, ideološke… većine) nad manjinom (etničkom, verskom, ideološkom… manjinom, ili pripadnicima LGBT populacije), ili, „terora manjine“ (vladajuće elite, državnika, klase bogatih) nad većinom (narodom, državljanima, radničkom klasom), ili nametanja načina života neke manjine (na primer, „gej lobija“) većini (koja živi u tradicionalnim porodicama i deci). U takvoj državi ne bi bilo terora bilo koje vrste (ni u odnosu većina-manjina na bilo kom nivou, ni između muškog i ženskog roda, ni između starih i mladih ljudi… osim, naravno, u pojedinačnim, izolovanim slučajevima), samo takva država nije totalitarna država, samo takva država je pravna država.
Sada odnos većina-manjina nije kako treba (na primer, postoje srpski nacionalisti koji maltretiraju pripadnike manjina, postoje nasilnici koji napadaju pripadnike LGBT populacije, postoje pripadnici manjina koji ne poštuju Srbe i državu Srbiju, postoje pripadnici LGBT populacije koji vređaju javni moral i nepoštuju prava dece, itd.), ali nije ni sve tako crno kako neki predstavljaju (još uvek se više radi o izuzecima). Mnogo gore je (zato što se tu radi o pravilu) ako se gleda odnos manjina-većina u političkom smislu – odnarođena, u razvratu, kriminalu i korupciji ogrezla vladajuća elita (manjina) svakodnevno teroriše građane Srbije (većinu). Ako većinski narod (ili, Boga, tj. Crkvu) predstavljaju najgori, oni najbolji (ili, svi normalni) iz naroda žele da izbegnu da se na bilo koji način identifikuju sa državom i narodom koji ima takve vođe, a građani koji ne pripadaju tom narodu i žive u istoj državnoj zajednici, više ne žele da žive sa njima u istoj državnoj zajednici (ili da budu deo iste crkve). Narod neće da poštuje elitu koja ne poštuje narod[10]. Dogovor (oko ustavnog identiteta, ali i povodom bilo čega drugog) možemo da postignemo samo ako svi zajedno izvučemo najbolje iz nas, a to možemo samo ako su državnici (predstavnici naroda, oni koji vode dijalog u ime naroda ili grupe građana) najbolji, a ne najgori. Kada izvučemo ono najbolje iz nas (svako, ceo narod), dobićemo i najbolje državnike (najbolje među nama, iz naroda, tj. pozitivnu selekciju). Tradicija je prenošenje onog što je dokazano vredno, najbolje, a to je moguće samo ako prenos obavljaju oni koji su dostojni.
Državna zajednica može da postane autentična zajednica, zajednica saosećanja, samo ako se, kroz kulturni dijalog, odnos većina-manjina (i horizontalno i vertikalno, na svim nivoima), dovede u harmoniju[11]. Za početak, da bi počeli dijalog, dovoljno je da se ljudi koji žive u istoj državi i govor isti jezik, ljudi koji zavise jedni od drugih – ne mrze. Pored toga, potrebno je da imaju istorijsku svest (svako da čuva sećanje na žrtve iz svoje zajednice i da osudi zločince sa svoje strane) i da su spremni da se izvine i da praštaju jedni drugima. U zajednici saosećanja, niko svoju sreću ne gradi na nesreći drugih ljudi i naroda; građani jedni druge uvažavaju kao ličnosti i nijednim postupkom jedni drugima ne povređuju prava i dostojanstvo; elita poštuje svoj narod (i zakone), narod poštuje svoju elitu (državu). Država brine o svojim građanima kada građani brinu jedni o drugima (državu čine njeni građani; državljani biraju među sobom državnike; država je onakva kakvi su državljani). Kada država brine o dostojanstvu svojih građana (kada elita poštuje narod i ne krši zakone, kada je vlast servis građana), građani brinu o dostojanstvu svoje države (narod poštuje elitu ili vlast i zakone države).
***
Kada se guši „sloboda individualnog postojanja“ („autonomija individualnog delovanja“, „pravo ličnosti“), ili „jezgro identiteta“ (etničkih, verskih, ideoloških… zajednica), nestaje „bogatstvo različitosti“. Kada to radi srpska vlast (elita, manjina u kojoj vlada jednoumlje) građanima Srbije (narodu, većini), ili većina manjini, nestaje „bogatstvo različitosti“ u Srbiji. Kada to radi neka svetska sila (okupator ili kolonizator) sa srpskom kulturom (narodom, državom), i drugim jedinstvenim kulturama (narodima, državama), nestaje „bogatstvo različitosti“ u svetu (ili rečnikom ekonomije: guši se slobodno tržište, gasi se konkurencija, sužava se izbor…). Tada u državi, ili u svetu, nastaje „rđava homogenost“, „vulgarna jednoobraznost“ ili „pluralizam istovetnosti“. Ako bi svi ljudi, svi narodi, sve države i svi gradovi na svetu bili isti, uniformisani i unificirani, svet bi postao siromašniji. U totalitarnom sistemu (bilo koje vrste) ne postoji pluralizam mišljenja. Problem je što najčešće oni koji se najviše bore za pravo na različitost, kada ostvare to pravo za sebe, nad drugim (drugačijim) ljudima (žele da) sprovode unifikaciju (prema svojoj meri), kao što se opozicija uvek bori za više demokratije (slobode) i „pravo ličnosti“, protiv kriminala i korupcije, ali kada postane pozicija (vlast), guši slobode i opoziciju[12], učestvuje u kriminalu i korupciji. Doći do univerzalnog, do onog što je svemu zajedničko i opšte (objektivno), sa jedne strane, i sprovoditi (ili pristajati na) unifikaciju, sa druge strane, nije isto. Da li mi, koji živimo u Srbiji, u 21. veku, možemo da izađemo iz te „rđave beskonačnosti“? Da li možemo (naravno, koliko je to moguće na ovom svetu) da rešimo „krizu moderniteta“, u našoj državi? Moje mišljenje je da možemo.
Verujem da građani Srbije zaslužuju bolju vladajuću elitu i da će je dobiti. Samo nova elita može da reši krizu identiteta, i krizu morala, i krizu u ekonomiji…. Verujem da pravoslavni Srbi Hrista ne moraju da ujednačavaju sa i prilagođavaju prema drugim verama i ideologijama, radi „mira u svetu“ (tj. mira u srpskom narodu, u našoj državi, i regionu), zato što možemo da svi zajedno budemo kao „jedno“, tako da svako čuva svoje „jezgro identiteta“, da postoji „bogatstvo različitosti“. Verujem da Srbija može doneti Ustav koji će zaista postati „normativni okvir koji legitimno usklađuje naše partikularne identitete, različite svetonazore i mnoštvo naših ličnih interesa“ i da Srbija može da postane pravoslavna i demokratska država u kojoj se (i u praksi) ne dovodi u pitanje ustavni status bilo kog građanina („domaćina“, državljanina), ili naroda (da neguje svoje običaje, jezik, ispoveda svoju veru…), uključujući i sve građane i narode Kosova i Metohije (uz poseban status, koji taj deo Srbije bude imao).
Verujem da još uvek postoji dovoljno Srba koji neće da se odreknu svog identiteta ili svoje države zbog rđavih političara, svoje hrišćanske vere i svoje Pravoslavne Crkve zbog rđavih sveštenika i političara, da neće da se odreknu ćirilice zbog nacionalista i rasista, ili tradicije da bi se dopali mondijalistima – verujem da među Srbima, koji se ponose svojim poreklom, ima dovoljno pravih rodoljuba, pravoslavaca i antifašista. Verujem i da među građanima Srbije, nesrpskog porekla, postoji dovoljno onih koji u srpskom narodu razlikuju loše i dobre ljude, koji znaju i dobre strane srpskog naroda i SPC, koji iskreno vole Srbe i Srbiju i žele da u njoj žive. Verujem u Srbiju, verujem da će se takvi ljudi pojaviti, sa svih strana, stvoriti zajednicu saosećanja i dogovoriti oko ustavnog identiteta Srbije i svega ostalog što je potrebno da se uradi da bi život svih građana Srbije bio bolji.
Nikola Varagić
Stanje stvari
_________________________________________________________
[1] Nenad Dimitrijević: „Ustavni identitet Evropske unije“, preveo Dejan Ilić, Reč br. 84, Peščanik, 28.05.2013. http://pescanik.net/ustavni-identitet
[2] Uvod ovog teksta je nešto izmenjen uvod teksta od pre nekoliko godina, kada sam komentarisao i tekst Nenada Dimitrijevića. Pošto se ništa u Srbiji nije promenilo (nema odgovora na pitanje ko smo „mi“) za ove tri godine, a stanje u EU je sve gore, tema je i dalje aktuelna.
[3] Uključujući i one koji su se rodili u multietničkim i/ili multikonfesionalnim porodicama (ili u netradicionalnim porodicama) i žive u multikulturalnoj sredini – i oni su deo određene kulture, građani određene države, govore određenim jezikom i žive u svetu u kome nisu svi kao oni i nikada neće biti, u kome su manjina ili većina.
[4] U ovom tekstu imam u vidu Srbiju bez Kosova i Metohije, s tim što bi Srbi sa KiM, kao i svi ostali građani Srbije, učestvovali u postizanju dogovora oko ustavnog identiteta. Sa Albancima koji žive na Kosovu i Metohiji ne može da bude ozbiljnog dijaloga dok ne prestanu sa napadima na Srbe koji sada žive na KiM i ne omoguće povratak Srba koji žele da se vrate. Pored toga, dosta toga zavisi i od međunarodnih okolnosti – čak i kada bi Albanci izrazili želju da se vrate u Srbiju, na Kosovu i Metohiji se nalazi vojna baza SAD i vojnici ostalih Nato i EU država. Sa druge strane, može da se dogodi da se Nato povuče sa KiM, a da Albanci odluče da završe započeti genocid nad Srbima. Ako Albanci odluče da završe etničko čišćenje, dužnost je Srbije da ne dozvoli da se ikada više ponovi pogrom iz marta 2004. godine. Naravno, tako se ništa neće rešiti. Rat nije rešenje, rešenje je dijalog sa albanskim narodom. Sve što je rečeno u ovom tekstu, važi i za albanski narod, ako albanski narod iskreno želi dijalog. Srbija ne može da dozvoli da „Kosovo“ bude nezavisna država, Kosovo i Metohija više ne može da bude deo Srbije kao pre 1999. godine – traži se poseban status, posebno rešenje. Ako nema sličnog rešenja u istoriji ili u svetu, treba biti originalan, važno je samo da se dođe do trajnog mira – da se proterani Srbi vrate, da se Albanci više ne progone, a da između njih više ne stoje strani vojnici.
[5] Država može i treba da primenjuje zakon koji kaže da je službeno pismo ćirilica, ali ne može na silu da natera čoveka da privatno piše ćirilicom, ako taj čovek ceo život koristi latinicu, tj. ako većina Srba počne da piše ćirilicom, svojevoljno, onda više nećemo biti „narod sa dva pisma“; ako većina ne želi da piše ćirilicom, neminovno je da latinica jednog dana postane službeno pismo. Dobro je da Srbi znaju dva pisma (i više stranih jezika), ali samo jedno pismo je osnova srpskog identiteta, a to je do sada bila ćirilica.
[6] Na primer, kada dođe do elementarne nepogode, ako narod nije jedinstven, država ne može da bude dobro organizovana, a kada su ljudi u zavadi i neorganizovani, šteta od poplava ili neke druge nepogoda, da ne pominjemo širenje virusa i zaraza, je mnogo veća, a voda, ili virus, ne bira ko je iz koje stranke, ili naroda, nego nosi i kosi sve redom.
[7] To je pokazao i rezultat referenduma u Republici Srpskoj, ali, mala izlaznost na referendumu i to što vlada Srbije nije podržala održavanje referenduma, pokazuju i da nikada neće svi Srbi, u istom trenutku, da budu „politički Srbi“, ili, jedno-isto bez drugog-različitog, ili, većina bez manjine. Slično je prošao referendum u Mađarskoj (Mađari koji žive u Srbiji i imaju pravo da izađu na referendum u Mađarskoj, u veoma malom broju su se odazvali i iskoristili to pravo, kao i Mađari u samoj Mađarskoj).
[8] Svako je, u suštini, nekada negde deo manjine, a nekada negde deo većine. Svako je doživeo da je negde deo manjine koju na neki način maltretira većina (makar da mora da sluša muziku koja mu uopšte ne prija), zato on ne treba da radi to isto nekoj manjini kada je deo većine.
[9] Do promena, naravno, može da dođe (pa i da neko odbaci svoj identitet, da stvori neki novi identitet ili preuzme tuđi), ali računaju se samo one promene koje dolaze na unutrašnji način, nenasilnim putem, kao odluke slobodnih i odgovornih ljudi.
[10] Neko može da se predstavlja kao najveći nacionalista, a u stvari je lopov – narod takvog neće da sledi. Neko može da se predstavlja kao veliki vernik, a u stvari živi razvratno – narod takvog neće da sledi. Neko može da se predstavlja kao veliki demokrata, a u stvari je autokrata – narod takvog neće da sledi. Neko može da se predstavlja kao veliki levičar, a u stvari profit i lična korist su mu na prvom mestu – narod takvog neće da sledi. Takav čovek ne može da okupi duhovnu i intelektualnu elitu, i ceo narod oko sebe, on ne može da vara sve ljude sve vreme. Pa i ako mu to prođe za života, dogodi se ono što se dogodilo komunističkom diktatoru, maršalu SFRJ – odmah nakon smrti, svi su ga se odrekli, stideli, više nijedna ulica nije nazvana po njemu, a „moćna“ država se raspala, kao što se raspao jugoslovenski identitet. Ostalo je samo da se skloni njegov grob sa Dedinja. I taj dan će doći. Onaj koji je hteo da ga imitira, sahranjen je pod lipom u Požarevcu, a država koju je hteo da sačuva, raspala se. Nikola Pašić je dobio trg i spomenik u Beogradu, ali ga svi zovu „Baja lopov“, a raspala se i država koju je on vodio i stvarao, itd.
[11] U svetu, pa i unutar cele Evrope, to nije moguće, ceo svet, ili cela Evropa, nikada neće biti autentična zajednica – malo je verovatno da će se između ljudi (naroda) koji žive daleko jedni od drugih i ne poznaju se, pojaviti saosećanja, ili solidarnost (vi možete da volite sve ljude i ceo svet, ali će u tom svetu uvek biti onih koji isto neće osećati prema vama) – „ceo svet“ se može voleti samo apstraktno, a konkretno samo živi ljudi, ljudi oko tebe, sa kojima imaš lične odnose (ako ne voliš čoveka pored sebe, ne možeš iskreno da voliš „sve ljude“). Svet je postao „globalno selo“, ali je to selo još uvek veliko i ne mogu se svi ljudi i narodi upoznati, to neće biti moguće još dugo vremena, a kada bude bilo moguće, o tome treba da razmišljaju te generecije ljudi. Do tada, naša pažnja treba da bude usmerena prvo na Srbiju, zatim na region (Balkan, Panoniju) – kako da u ovom našem delu sveta, za koji smo mi odgovorni, stvorimo bolje odnose među ljudima i narodima.
[12] Ili drugi primer: pomenuta ministarka za lokalnu samoupravu, dok je bila na čelu NALED-a, zastupala je interese gradova i opština i branila stav da je u interesu građana da se novac ne oduzima od opština, a sada kao ministarka (vlast) smanjuje prihode lokalnih samouprava i puni budžet republike, da bi se zadovoljili apetiti MMF-a.
