Sredinom decembra izabrano je i imenovano devet sudija Ustavnog suda Srbije koji će štititi Ustav do 2025. godine. Njima će se u naredne tri godine pridružiti još šest novih sudija.
Sistem izbora ustavnih sudija je takav da svaka od tri grane vlasti bira (imenuje) „svojih“ pet sudija: zakonodavna – Narodna skupština, na predlog predsednika Republike; deo izvršne vlasti – predsednik Republike, na predlog Narodne skupštine i sudska – Vrhovni kasacioni sud. Trojakim izborom zamišljeno je da se podigne nezavisnost i autoritet Ustavnog suda – niti jedna vlast ne utiče presudno na izbor sudija jer su oni zajednički izbor svih grana vlasti. Ono što je do kandidata za sudije tiče se njihovog svojstva „istaknutog pravnika“, godina života (40) i iskustva u struci (15) (čl. 172 Ustava). Takvih 15 istaknutih, iskusnih i stručnih ustavnih sudija, sa mandatom od dugih devet godina, morali bi hteti i znati kako da zaštite Ustav i njegov poredak od svake neustavnosti – zakonske, podzakonske, i veoma bitno, političke.
To je po normi i teoriji, a kako ovaj preuzeti „francusko-italijanski model“ izbora izgleda u našoj praksi. Donedavni sastav Ustavog suda u najvažnijim i politički najosetljivijim predmetima nije opravdao oreol čuvara Ustava. Tako je, protivno Ustavu, prvo dozvolio političku „reformu“ pravosuđa (2009) u kojoj je oterano „hiljadu“sudija i tužilaca, da bi ih posle tri godine isti taj Ustavni sud vratio na posao. Nezabeleženo u praksi ustavnih sudova. Valja podsetiti i na drugi „visoki domet“ – Ustavni sud je praktično dozvolio suspenziju Ustava na Kosovu i Metohiji držeći da Prvi briselski sporazum (2013), kao politički akt, ne podleže oceni ustavnosti. Obe odluke proizvele su svakovrsnu štetu po Srbiju i njene građane, bez bilo čije utvrđene odgovornosti. Uz svetle primere sudija koji su u ovim i drugim „političkim“ predmetima bili protiv većinske (osam glasova) glasačke mašine, utisak je da je dosadašnji Ustavni sud prepustio Ustav vetrometini trenutnih interesa izvršne vlasti.
Uliva li novi sastav Ustavnog suda poverenje da će, kao nezavisan i samostalan organ, štititi Ustav od velikih političkih udara koji, sve su prilike, slede u državi (prenos dela suverenosti na EU i NATO, konačna desuverenizacija na KiM, na primer). Ako među izabranim „istaknutim pravnicima“ nema niti jednog profesora ustavnog prava sa pet državnih pravnih fakulteta, koji su po prirodi stvari upućeni na ustavni sud (ustavni sud – ustavno pravo), onda stvari po Ustav, kanda, ne stoje dobro (u Austriji ili Nemačkoj, na primer, oni su brojni i obično predsednici ustavnih sudova). Kako je i u prethodnom sastavu Ustavnog suda bilo ustavnih pravnika ostaje da zaključimo da konstitucionalisti sa državnih pravnih fakulteta od sada ne valjaju ili ova generacija profesora ustavnog (i upravnog) prava prosto nije „istaknuta“ (izabran je samo jedan profesor sa svih pet državnih pravnih fakulteta!?).
Može biti i da je razlog nešto treće – nepodobna neposlušnost. Ustavni pravnici koji su javno kritikovali „briselsko sporazumevanje“, što na javnoj raspravi u Ustavnom sudu, što u javnom mnjenju, iako objektivno „istaknuti“ (naučni radovi, na primer), nisu bili ni kandidati za ustavne sudije. Tako ni dosadašnje ustavne sudije – takođe profesori ustavnog prava, koji su glasali protiv (i objavili izdvojena mišljenja napisana stručno i na nivou) pomenutog sporazumevanja, ostaše bez sudijske funkcije Je li ovo antikriterijum sudijskog izbora i šta će to značiti za opstanak Ustavnog suda i Ustava? Možemo samo da slutimo.
Pored svega, predlagači sudija su se nadigravali i sa procesnim pravilima. Po Ustavu, jedan od izabranih sudija sa obe liste kandidata mora biti sa teritorije autonomne pokrajine. Međutim, i Skupština i predsednik Republike predložili su samo po jednog kandidata iz pokrajine (iz Pančeva i sa Palića), iako zakon govori o „kandidatima“, čime su, samim predlaganjem već izabrali sudije. Takođe, vođena je objedinjena rasprava o kandidatima sa nekoliko drugih tačaka dnevnog reda, što svedoči o potcenjivanju značaja ustavnog sudije.
Kako se po jutru dan poznaje, izborni početak ovog Ustavnog suda nije posebno svetao. Ali ovo nije slika odnosa nosilaca vlasti samo prema Ustavnom sudu, nego prema državi i javnom pravu. Poruka je da su država, pravo i Ustavni sud „demode“. Ipak, ja i dalje iskreno navijam da me u ovome Ustavni sud čim pre opovrgne i sačuva Ustav po svaku cenu.
Slobodan Orlović
www.nspm.rs
