Ustavno priključenije ili poslednja avantura

0
299

Početak ustavnih promena označiće otvaranje Pandorine kutije koja neće ojačati niti jednu poziciju Srbije, posebno ne nezavisnog pravosuđa ili vladavine prava u našoj zemlji

Najnovije izmeštanje stvarnosti u vidu proizvodnje privida ove 2021. godine predstavlja započeti postupak promena Ustava RS. Najednom, Ustav se predstavio kao poslednja prepreka sveukupnoj sreći i progresu kao imaginarnom cilju evropskih integracija. Možda i najjači utisak predstavlja činjenica da je svako (od predstavnika političkog života, preko pravosuđa i nevladinog sektora) našao svoj mali razlog i svoj interes da se baci kamenom na Ustav. Danas na javnoj sceni ne postoji gotovo niko ko bi stao u odbranu Ustava, koji je – na ovom mestu se to mora reći – faktički već stavljen van snage.

U srpskoj ustavnopravnoj istoriji gotovo da nema ustava koji je još pre donošenja bio izložen osporavanjima i napadima kao što je to Ustav iz 2006. godine. I nakon usvajanja Ustava 2006. godine, baražna paljba se nastavila nesmanjenom žestinom jer je postalo očigledno da je Ustav donet korišćenjem nepažnje inače budnog oka svetske žandarmerije. Nikad prekinuti napadi na Ustav omogućili su opšte mesto da je Ustav iz 2006. loš (do tvrdnji da čak i Ustav SFRJ iz 1974. godine ima značajnih „modernizatorskih“ prednosti).

Izmeštanje države

Ustavne promene se horski proklamuju kao uslov ulaska u EU, prihvatajući izmene Ustava kao najlakši ustupak koji još može da se nađe na evropskoj agendi u uslovima nepostojećih – prekinutih evropskih integracija. U opštem galimatijasu doživljenih i dodeljenih uloga svako nalazi svoje mesto i svako je drag sagovornik i saveznik u osporavanju najvišeg pravnog akta. Uloge su do te mere nekritički prihvaćene da se promenama Ustava bave i oni koji imaju ustavni zadatak da brinu o primeni, a ne o promeni Ustava. Tako i naši pravosudni organi, umesto da Ustav tretiraju ne samo kao osnovu svoje dužnosti već (kako bi trebalo) kao svetinju, kao svoj paladijum i izvor svog postojanja, prihvataju ulogu reformatora Ustava, demonstrirajući ne samo svoje protivpravno činjenje već i odsustvo svesti o elementarnim vrednostima jednog društva.

O navedenom svedoče odluke Ustavnog suda koji odbacuje predloge za ocenu ustavnosti i zakonitosti pozivajući se na sopstvenu nenadležnost, kao i akti Vlade i Narodne skupštine koji se ne obaziru na najjasnije ustavne odredbe (uključujući i preambulu). Direktna posledica narušene ustavnosti je haos u političkom i društvenom životu, kao i pravna nesigurnost.

Ovaj put „smokvin list“ je pronađen u večitoj borbi za nezavisnost pravosuđa. Međutim, činjenica da prisustvujemo procesu, a ne usputnoj pojavi, daje nam za pravo da stvari posmatramo preko horizonta koji nam omeđuje vazda dobronamerna „Venecijanska komisija“.

Da Vas podsetimo:  Dane Čanković: Advokati, tužioci, sudije i KRIMINALIZACIJA DRUŠTVA

Suština najavljenih promena ogleda se u potpunom isključivanju zakonodavne vlasti iz procesa izbora nosilaca pravosudnih funkcija, sa obrazloženjem da se na taj način čuva koncept podele vlasti i ostvaruje načelo „vladavine prava“. Proces je naravno započeo, kao i uvek, kroz reformu pravnog sistema (najpre u sferi krivičnoprocesnog i građanskog prava), u kojima su do tada ključno načelo materijalne istine zamenili sporazumi o priznanju krivice, te načela procesne ekonomije ili efikasnosti. Jasno je da navedene promene dolaze iz ideološkog koncepta „minimalne države“, odnosno izmeštanja države iz sektora javne vlasti. Pritom, valja pomenuti da je Srbija odavno zagazila u sopstveni outsourcing na unutrašnjem planu.

Zgrada Ustavnog suda Srbije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Ustav Srbije jasno u članu 2. određuje nosioce suverenosti. Valjda nije sporno da suverenost predstavlja neodvojivi deo vladavine prava u smislu člana 3. Ustava. Imajući u vidu Ustav iz 2006. godine, kao i ustave većine država sveta, vladavina prava se ostvaruje i kroz politički život – slobodne i neposredne izbore, kroz podelu vlasti i kroz nezavisnost sudskih vlasti. A sve zajedno čini pravni poredak. U tom trouglu ne može se govoriti o prevlasti, niti o nekom sveopštem ratu. Zato čude napori da se politički život (kao takav) postavi kao antipod nezavisnom pravosuđu ili načelu podele vlasti.

Mora se reći i ovo: načelo podele vlasti koje se shvata kao rat svih protiv svih u suštini je površno koliko i pogrešno još od vremena nastanka i primene ovog načela. Princip podele vlasti nikada nije označavao rasparčavanje suverenosti odnosno javne vlasti. Ilustrativan je zaključak Olivije Boa:

„Ova podela vlasti nikada nije označavala rasparčavanje suverenosti – javne vlasti (za ovog autora suverenost je sinonim za javnu vlast – prim. aut). Naprotiv, ona je pretpostavljala prethodno postojanje jedinstvenosti i nedeljivosti javne vlasti. U etatističkom smislu, nedeljivost javne vlasti predstavlja upravo uslov podele i ograničenja vlasti, jer pre nego što će biti podeljena ili ograničena ova vlast mora postojati.“

Tri vlasti (ili i četvrta kako se to često u teoriji države i prava predstavlja) ne nalaze se u latentnom sukobu, niti u nekom međusobnom sukobu, zbog čega se zahteva striktno odvajanje ovih sukobljenih polova. Tri vlasti nalaze se na istom zadatku, odvajkada je to bila upravo međusobna i uzajamna kontrola, na način kako to odgovara ustrojstvu ovih vlasti. U takvom odnosu jasno je da pravosuđe ima pravo na sudsku kontrolu akata vlasti, kao što zakonodavna vlast svojom normativnom delatnošću uređuje ustrojstvo i funkcionisanje pravosuđa. Ili, zar izvršna vlast ne može da utiče na svaku pravosudnu vlast na jednom tehničkom nivou, kroz mehanizme sile kojima raspolaže, a koje joj dodeljuje opet zakonodavna vlast (štaviše, bez koordinacije sa izvršnom vlašću i pravosudna vlast ne bi mogla da ostvari svrhu svog postojanja – „pravo bez snage“).

Da Vas podsetimo:  nEUforija – Zašto ne cenimo izgradnju Srbije?

Zar se vladavina prava suštinski ne iscrpljuje i kroz povinovanje Ustavu, zakonu i sudskim odlukama, koje se odvija upravo na nivou sadejstva između tri vlasti? Pri svemu tome, ne predstavlja problem odricanje državne kontrole nad pravosuđem (štaviše, utisak je da kontrolore nad pravosuđem treba danas tražiti na drugom mestu – na mestu gde se manifestuje spoljni suverenitet). Međusobni, odnosno nedozvoljeni uticaj više je stvar sazrevanja jednog društva, ali i kvaliteta i političke i pravosudne vlasti.

Otvaranje Pandorine kutije

Na fenomenološkom nivou, važno je ukazati da se na ovaj način (uklanjanjem državnog prisustva iz procesa izbora nosioca pravosudnih funkcija) uspostavlja trajno bojno polje između tri vlasti. Zbog čega nezavisno pravosuđe u političkim strankama, demokratskim izborima i u parlamentarizmu vidi svog arhineprijatelja? Zar je „javno slušanje“ kandidata za predsednika Vrhovnog suda u Kongresu SAD dokaz kontrole pravosuđa? Izmeštanjem države iz izbora nosioca pravosudnih funkcija – sa predlozima da čak i nevladine organizacije ili cehovska udruženja učestvuju u izboru sudija (kroz članstvo u Visokom savetu sudstva) – pravosuđe se pretvara u svojevrsni status in statu, prepuštajući se na milost većinama iz Visokog saveta sudstva ili Državnog veća tužilaca (i tamošnjim unutrašnjim ne baš principijelnim borbama).

Uostalom, stanje u pravosuđu u domenu vladavine prava ne zavisi od načina izbora sudija i tužilaca. Poražavajuće stanje u srpskom pravosuđu to najbolje potvrđuje. Ovo iz razloga što jednostavno ne postoji mehanizam koji daje potpunu sigurnost od uticaja kriminala, korupcije ili političara. Uvek se odupiranje tom uticaju odvija na nivou ličnog integriteta sudije ili tužioca ili političkog aktera – sa druge strane.

Zgrada Višeg suda u Beogradu (Foto: bg.vi.sud.rs)

Na ovom mestu red je pozabaviti se značajem ustava jedne zemlje. U tom smislu, malo je i nedovoljno reći da svaki ustav kao rezultat političke aktivnosti predstavlja svojevrsni kompromis između aktera. Podsetićemo da su te 2006. godine i vlast i opozicija prihvatili Ustav. Dakle, jedinstvo je iskazano, a narod je to prihvatio. Drugo je pitanje kako smo došli do toga da 15-ak godina kasnije promeni Ustava pristupa jednostranački parlament.

Da Vas podsetimo:  Pismo bivšim glasačima DS - za "izdaju" me optužuju oni koji su stranku brukali i upropaštavali i pre i posle 2012 . i koji su DS doveli do ruba opstanka

Ali u ovoj apologiji ustava važnije je ukazati na značaj ustava na drugom nivou:

Ustav kao osnovni pravni akt jedne države predstavlja deo identiteta jednog naroda i izraz kolektivnog iskustva. Pogledajmo francuski ustav ili novi Ustav Ruske Federacije. Svaki ustav u sebi sadrži otelotvorenje istorijskog razvoja i kulturološki obrazac jednog naroda i jednog društva u celini. Takođe, ustav predstavlja i sublimaciju stanja društva iz perioda od ranijeg ustava, a ujedno i percepciju događaja koji se očekuju u budućnosti. Sretenjski ustav iz 1835. godine predstavljao je sliku buduće slobodne Srbije i pravce daljeg razvoja. Zar Ustav iz 1990. godine svojim odnosom prema uveliko konfederalizovanoj federaciji i odnosom prema pokrajinama nije pretpostavljao raspad SFRJ?! Zar Ustav iz 2006. godine nije zacementirao srpske pozicije prema Kosovu i Metohiji i obezbedio pretpostavku međunarodnopravnog subjektiviteta Srbije u odnosu na događaje u Crnoj Gori iz 2006. godine, i sa projekcijom odnosa prema NATO-u i tadašnjem antipluralističkom međunarodnom poretku?

Svi pomenuti ustavni akti predstavljali su oličenje kakvog-takvog konsenzusa i otelotvorenja jedne političke filozofije i realizaciju narodnog instinkta, koji je u tom trenutku uspeo da prepozna potrebu dalje borbe za elementarne vrednosti jednog društva i jedne države u okvirima „novog doba“ koje je dolazilo. Istorija će ove ustavne akte ceniti upravo u odnosu na konkretne istorijske izazove, a ne prema pojedinačnim nedoslednostima ili nomotehničkim rešenjima. Svakako da ne treba zatvarati oči pred lošim ustavnim rešenjima, ali cena ovih ustavnih promena biće prevelika. Ili da pojednostavimo – zar se osnovni pravni akt jedne zemlje ruši zbog neizvesnog unapređenja jedne grane vlasti ili zbog loše formulisanog procesnog načela?

Da li uopšte treba ukazivati na izražene izazove po teritorijalni integritet Srbije? I kako će se ustavne promene odraziti na pravni poredak koji ipak predstavlja jedinstvo poretka i prostora?!

Na kraju, ukazujemo da će početak ustavnih promena označiti otvaranje Pandorine kutije koja neće ojačati niti jednu poziciju Srbije, posebno ne nezavisnog pravosuđa ili vladavine prava. Promene Ustava predstavljaće dalju dezintegraciju odveć narušenog državnog jedinstva Srbije. Nakon toga, sve rasprave o vladavini prava i nezavisnom pravosuđu ostaće u tmini praha i pepela.

Dom Narodne skupštine Republike Srbije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Autor je član Odbora za zaštitu ustava

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

autor:Goran Đorđević

IZVOR: Novi standard

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime