Drugog dana beogradske konferencije „Uticaj Rusije u Srbiji – istorijski osvrt i perspektive meke moći“ – govorio je i Igor Pšenjičnikov, savetnik direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja. O „mekoj sili“ u međunarodnim odnosima, u suštini o ruskosti „ruske meke sile“, odnosno o njenoj – duhovnoj dimenziji.
Fakti u celini prenose razmišljanja, ocene, opomene i poruke Pšenjičnikova.
„VEĆ više od dve decenije u svetu se vodi diskusija o pojmu „meke sile“, koji je uveo američki politikolog Džozef Naj mlađi (Joseph Nye, Jr.). U toj diskusiji učestvuju političari, diplomate, politikolozi i drugi stručnjaci za međunarodne odnose, pa čak i lingvisti.
Ta diskusija je prilično mnogostrana. Ona se, između ostalog, tiče varijanti prevoda na druge jezike engleskog izraza soft power; međusobnog odnosa „meke sile“ sa srodnim kategorijama. Među glavnim takvim kategorijama su imidž zemlje i različiti vidovi delovanja koji utiču na njegovo formiranje.
A tiče se i pristupa dimenziji „meke sile“ i faktora koji je određuju, mogućnosti i instrumenata za sticanje „meke sile“.
Oni politikolozi koji smatraju da je njihov zadatak da uobliče nove pojave, činjenice i pojmove u neke naučne formulacije ili rastave nove pojmove na sastavne delove i detaljno ih analiziraju, verovatno, imaju pravo to da rade. To se odnosi i na pojam „meka sila“.
Međutim, ja mislim da se treba vratiti na početak i pogledati šta pod „mekom silom“ podrazumeva onaj koji je uveo taj pojam u političku upotrebu. Džozef Naj piše: „Sila – to je sposobnost da se menja ponašanje drugih da biste dobili ono što želite. Za to postoje tri osnovna načina: prinuda (štap), plaćanje (šargarepa) i privlačnost (meka sila)“. (Nye J., Jr. Think Again: Soft Power // Foreign Policy, 2006, February 23).
Obratite pažnju na ključnu frazu u ovoj rečenici: „dobijanje onoga što želite“. Drugim rečima, radi se o instrumentu za ostvarenje vaših želja. U takvom kontekstu, bilo koja zemlja prema kojoj se primenjuje „meka sila“ od strane druge države neminovno se oseća poniženo, pošto je podvrgnuta prinudi – makar i mekoj i nežnoj – da izvrši nešto što predstavlja tuđu želju. U tom smislu „meka sila“ je samo jedna podvrsta „tvrde sile“.
Nije slučajno što sam Dž. Naj stavlja „meku silu“ u istu ravan sa „šargarepom“ i „štapom“. A to znači da se iza pojma „meke sile“ u shvatanju njenog američkog tvorca kriju – makar i duboko sakriveni – lukavstvo i cinizam.
Ako se „meka sila“ posmatra kao instrument spoljne politike, neizostavno se mora postaviti pitanje: za koje ciljeve se taj instrument primenjuje? To pitanje je – ključno.
U rukama SAD, to je jedan od instrumenata za uspostavljanje njihove hegemonije u svetu.
SAD nemaju druge ciljeve na međunarodnoj pozornici, u svakom slučaju, moram da priznam da ih ja ne znam.
Sama formulacija „meka sila“, koju su Amerikanci pustili u upotrebu u diplomatskim krugovima – samo je paravan iza koga mogu da se kriju i „štap“ i „šargarepa“.
Ne treba se zavaravati. Čak i ako je vuk obučen u jagnjeću kožu, on ne prestaje da bude vuk. U tom smislu, „meka sila“ SAD, kako god se prikazivala, nikada ne može da dovede u zabludu nas, pravoslavne ljude.
Vera u Boga i uzdanje u Njega su jedina i najbolja vakcina kako ne bismo bili obmanuti prefinjenom satanističkom propagandom, kako bismo pravilno shvatali bilo koje događaje i pojave na ovom svetu. Uzgred, zar nije čudno što svi pravoslavni ljudi na svetu, bez dogovora, sve događaje i činjenice ocenjuju na isti način?
Samo slepac ne vidi da je jedini cilj SAD svetska ekonomska vladavina, vladavina radi zadovoljavanja svojih telesnih želja na račun drugih naroda i država. Zapadna liberalna elita pod pokroviteljstvom SAD prosto ne može da želi nešto drugo.
Vođena i usmeravana od strane zlih duhova, liberalna zapadna elita vodi svet u propast i, na kraju krajeva, ona sama sebe vodi u propast. Zato nikakve pseudonaučne formule tipa „meke sile“ u izvedbi Zapadnog sveta ne mogu da nas zavedu.
Uzgred, naročito je opasna američka „meka sila“ u kontekstu sadašnje međunarodne situacije: danas gde god da se pojave SAD – tamo počinju haos i krvoproliće.
Ako SAD dođu sa besplatnim burekom na centralni trg vaše prestonice, očekujte da će kod vas uskoro početi građanski rat.
Da li je taj instrument – „meka sila“ – primenjiv u ruskoj spoljnoj politici?
Opet treba postaviti pitanje: za šta Rusija treba da ga koristi? I šta Rusija za to treba da uradi? Da napravi novu pesmu tipa „Kaljinke“? Ili da započne informativnu kampanju da je kvas bolji od Koka-kole?
Sve što je potrebno za svoj pozitivan imidž, Rusija je odavno uradila – svojom istorijom, svojim životom u Bogu. I to nije informativni imidž, naduvan novinskim člancima i slikama sa CNN. Mi, Rusi, i svi narodi sveta (ukoliko to žele), treba prosto da se okrenemo unazad i da pogledamo istoriju.
Jedno od najvećih blaga Rusije koje nema cenu je njena istorija, u čijem središtu je bio i ostao Bog. Ne govorim o Bogu kao o nekoj apstrakciji u okviru filozofskih rasprava. Govorim o Svetoj Trojici, o Spasitelju, o Davaocu života od kojeg na ovom svetu potiče sve i za koga je na ovom svetu sve.
Prelistavajući stranice ruske istorije, videćemo i stotine samopožrtvovanih podviga radi Rusije; i mnoštvo ruskih svetaca iz svih vekova s njihovim neumornim molitvama za svoju zemaljsku Otadžbinu; i beskonačnu mudrost i ljubav koju su nesebično delili ruski pisci i pesnici u svojim stihovima i romanima; i hiljade života ruskih vojnika koji su poginuli na vrhu Šipka za oslobođenje Bugarske; i odlučan ulazak Rusije u Prvi svetski rat radi spasavanja pravoslavne Srbije; i milione života ruskih vojnika datih za oslobođenje sveta od fašističke kuge tokom Drugog svetskog rata. Može se još dugo nabrajati.
Rusija može da učini još više, ako to bude zahtevala Istorija. I to ne radi imidža, ne zbog postizanja nekih „svojih ciljeva“, koje pominju „prekomorski mudraci“ govoreći o svojoj „mekoj sili“. Ne, ne zbog toga. Već zbog Hrista.
Upravo zbog Hrista su ginuli Rusi na Šipci, na bojištima u Prvom svetskom ratu, ili oslobađajući evropske prestonice i osvajajući Berlin 1945. Oni su ginuli „za prijatelje svoje“, kako kaže Jevanđelje, a znači – za Hrista.
U temelju tog ponašanja Rusa i Rusije je požrtvovanost, nekoristoljublje, ljubav i konačno – ljubav i odanost Hristu. To i jeste, govoreći današnjim jezikom, imidž Rusije, njena „meka sila“, koja će ostati s njom zauvek, ako se Rusi ne odreknu Hrista. I zar nije to ono što juče i danas privlači poglede celog sveta ka Rusiji – kako prijatelja, tako i neprijatelja? Zar to ne čini Rusiju svetskim bedemom Pravoslavne vere, večnih i nepromenljivih duhovnih istina i vrednosti, temeljnih moralnih pojmova, koji su privlačni za sve narode i u svim vremenima?
Ja mislim da volja ruskog naroda treba da se sastoji u tome da mi sami želimo da uvedemo Boga u takozvanu realnu politiku. Prostije rečeno, treba da živimo za Boga, po Njegovim zapovestima. Naravno, Bog je i bez nas prisutan svuda, uključujući i realnu politiku. Ali, cela poenta je upravo u našoj volji. I to se već događa u Rusiji, istorija postepeno izvodi na prednji deo pozornice političare, novinare, biznismene, javne ličnosti za koje je Bog i cilj i put.
Mi Rusi sami treba da želimo da vidimo Boga kao glavni cilj svog života. Ili se plašimo da će neko od naših neverujućih kolega da nas smatra ludima i da će, gledajući nas sa podsmehom, nedvosmisleno okretati prst pored slepoočnice? Mi treba da se plašimo Božijeg suda, a ne suda sekularnog sveta, u kojem je greh postao normalan.
Mi Rusi treba da glasno kažemo da smo pravoslavni hrišćani. Mi treba da glasno kažemo da je naš cilj – spasenje naše duše. Ako se čovek bori za spas svoje duše, on, hteo ili ne hteo, svejedno donosi svetu svetlost. On nosi sa sobom čistotu i istinu. A upravo čistoti i istini teži svaki čovek, jer je svaka duša, kao što je poznato, hrišćanka. Ako ostanemo verni Bogu, ljudi će sami krenuti ka nama. Eto u čemu se sastoji „meka sila“ Rusije, pa i svake druge zemlje.
Zapravo, sve što je napred rečeno – nije ništa novo. Sve su to odavno rekli sveti oci. „Stekni miran duh i hiljade oko tebe će se spasiti“ – govorio je prepodobni Serafim Sarovski. To je prava, a ne lukava „meka sila“.
Mi se nadamo spasenju svoje duše. Zar želimo nešto drugo drugim ljudima? Mi im svima želimo spasenje u Hristu – i samo to. Naravno, ako se govori pojmovima Dž. Naja, „sila je sposobnost da se menja ponašanje drugih da biste dobili ono što želite“. Ali, o kakvoj želji govore Dž. Naj i drugi „mudraci“? Oni govore o čemu hoćete, samo ne o spasenju duše. A to znači da su i sva druga razmišljanja i zaključci o „mekoj sili“ ništa više od gimnastike za mozak, koja je, u krajnjem zbiru, besplodna.
Snaga Rusije je – Bog. Mi smo za večite vrednosti koje je odredio Bog. Rusija je, sviđalo se to nekom ili ne, ostala jedina zemlja koja se otvoreno i hrabro suprotstavlja grubom i ciničnom pritisku SAD, koje su, zagrcnuvši se svojom satanističkom ohološću, umislile da su svetski lider i bez pardona teraju sve druge zemlje da se poslušno poređaju u vrstu njenih vazala.
Zato je svet za Rusiju. Neko svesno neko intuitivno. Međutim upravo u Rusiji normalni ljudi vide spas od strašnog zla koje se nadvilo nad planetom pod nazivom „novi svetski poredak“ pod hegemonijom SAD, „poredak“, u kojem postoje samo dva mišljenja – jedno je mišljenje Vašingtona, a drugo je – pogrešno.
Ne treba ići daleko da bi se našli primeri kako se evropske zemlje i narodi, videći pozitivan imidž Rusije i neprivlačan imidž SAD, sami – bez ikakvog pritiska na njih – opredeljuju za Rusiju, a ne Zapad. Na primer, Mađarska, čiji je premijer Viktor Urban (Viktor Orban) nedavno kazao da je današnja Rusija – „politički model dostojan podražavanja“. Još je rekao: „Mi treba da se odreknemo liberalnih metoda i principa organizovanja društva… zato što su danas liberalne vrednosti – korupcija, seks i nasilje“.
Ili, na primer, Slovačka, čiji premijer Robert Fico je kritikovao poziv Baraka Obame da se povećaju vojni rashodi i uporedio moguće razmeštanje snaga NATO na teritoriji svoje zemlje sa sovjetskom vojnom invazijom na Čehoslovačku 1968. godine. Fico je nazvao „besmislenim“ i „samoubilačkim“ sankcije protiv Rusije.
Ili, na primer, Češka, čiji je premijer Boguslav Sobotka (Bohuslav Sobotka) izjavio da njegova zemlja ne želi da snage NATO budu stacionirane u Poljskoj i baltičkim zemljama navodno zbog zaštite od Rusije.
A koliko je reči bratske ljubavi čuo predsednik Rusije Vladimir Putin tokom svoje posete Srbiji sredinom oktobra ove godine povodom 70-godišnjice oslobađanja srpske prestonice od nemačkih vojnika od strane Crvene armije!
Tim putem krenula je i Poljska, čije državno rukovodstvo je donedavno bilo avangarda antiruske politike Zapada. U oktobru ove godina nova premijerka Poljske Eva Kopač (Ewa Kopacz) dala je nalog ministru inostranih poslova te zemlje da preispita spoljnu politiku zemlje. Obraćajući se nacionalnom parlamentu, ona je izrazila zabrinutost – pažnja! – povodom izolacije Poljske u Evropi, izazvane time što je Poljska postavljala sebi „nerealne ciljeve“ u vezi Ukrajine.
Negativna reakcija istočnoevropskih zemalja na sankcije Zapada protiv Rusije, kao i na to što Vašington povećava vojnu napetost oko Rusije, nije izazvana samo ekonomskim razlozima.
Evropljane brine to što elite SAD i većine evropskih zemalja uvode svoje narode u tor, gde se gaze vekovne tradicionalne porodične i bračne vrednosti, gde već postoji primat „zakona“ u korist seksualnih perverznjaka. Svi zakoni na Zapadu – počevši od radnog zakonodavstva i odredbi o porodici i braku do zakona u oblasti ekonomskih odnosa – sve je prožeto „brigom“ za poštovanje prava „seksualnih manjina“. To je prosto čudovišno!
Kako se takvom „mekom silom“ mogu usađivati te takozvane „vrednosti“ narodima Zemlje? Koji normalan čovek će te pseudovrednosti prihvatiti dobrovoljno? One se mogu usaditi samo silom, represivnim zakonima, što i vidimo u Zapadnoj Evropi.
„Meka sila“ Zapada sastoji se isključivo u sili novca, u eksploatisanju i raspaljivanju ljudskih poroka i mana – pohlepnosti, sladostrašća, telesne pohote i straha.
Opteretiti čoveka različitim fobijama (globalna „borba“ SAD protiv virusa Ebole, a ranije – protiv ptičijeg gripa, atipične pneumonije i dr, „borba“ protiv „svetskog“ terorizma, koji su organizovale i odgojile same Sjedinjene Države, itd.), napraviti od njega lakomislenog potrošača, pretvoriti čoveka u večitog tragača za „životnim uspehom“, koji se ocenjuje isključivo po količini novca, i, najvažnije, odvojiti čoveka od Boga – to je zadatak zapadnih elita.
Samo u tom slučaju ljudi postaju masa kojom je lako upravljati, koja nije sposobna i koja ne želi da samostalno razmišlja, niti da deluje. Zadatak male grupice „svetskih vladara“ je potpuno potčinjavanje sebi svih naroda, potpuna kontrola nad ljudima, nad njihovom svešću i delovanjem, koncentrisanje materijalnih i finansijskih resursa u sopstvenim rukama radi jednog cilja – radi sopstvenog fizičkog zadovoljstva, komfora i blagostanja.
Taj cilj „svetski vladari“ mogu da postignu samo u slučaju ispunjenja glavnog uslova – ukoliko je čovek potpuno odvojen od Boga i time pretvoren u bezvoljnu životinju koju pokreću prirodni instinkti.
Zar mi to ne vidimo u SAD, u većini evropskih zemalja, gde su crkve pretvorene u mjuzik holove; gde ćeš jedva naći veru u Boga; gde se tata i mama zvanično nazivaju „roditelj br. 1.“ i „roditelj br. 2.“ i nemaju nikakva prava prema sopstvenoj deci, pošto su sva prava prema deci data homoseksualno orijentisanoj državi; gde su dozvoljeni istopolni brakovi i usvajanje dece od strane homoseksualnih „porodica“?!
Šta vidimo u SAD i Zapadnoj Evropi? Neskriveni satanizam. A i u same lidere Zapadnog sveta su se prosto uselili zli duhovi. Drugačije se ne može objasniti ono što oni govore i čine.
Toga treba biti svestan! Shvativši to, čovek će neminovno doći do jedinog zaključka: nemoguće je boriti se protiv toga bez Boga. Samo s Božijom pomoći može se pobediti to zlo koje je danas bukvalno materijalizovano u američkoj i zapadnoevropskoj eliti. Upravo zato mi – ukoliko želimo spasenje u ovom ili budućem životu – treba da učinimo Boga delom našeg svakodnevnice, delom našeg društveno-političkog angažovanja.
Bog i se i bez naše volje nalazi u centru postojanja. Ali, naša volja, da ponovim, treba da se sastoji u tome da mi sami želimo da stavimo Boga u centar postojanja. Ili, ako želite, u centar našeg ličnog života.
Duša svakog čoveka, nezavisno od volje i razuma, uvek prepoznaje Istinu. Isto se događa na nivou između država: kolektivna „duša naroda“, ako mogu tako da se izrazim, uvek razume na čijoj je strani Istina. I da bi se zaglušila ta istina, na Zapadu je pušten u upotrebu ceo arsenal žestoke antiruske propagande u stilu doktora Gebelsa.
Istinite, objektivne informacije o Rusiji jako je teško dobiti na informativnom prostoru SAD i Zapadne Evrope. Ruska sredstva javnog informisanja praktično nemaju pristup svesti zapadnog stanovnika. Stoga, o kakvoj „mekoj sili“ Rusije na Zapadu u shvatanju zapadnih politikologa može da se govori?
Primeri za to su: to kako su zapadni mediji izveštavali o oružanoj pobuni protiv legalne vlasti u Ukrajini početkom 2014. godine; potpuni informativni vakuum na Zapadu povodom akta genocida u Odesi, gde je 2. maja ove godine šljam iz Desnog sektora uz gledanje kroz prste od strane policije ubio i žive spalio, prema nekima podacima, oko 200 protivnika prozapadne kijevske hunte; potpuno iskrivljena slika koju prikazuju zapadni mediji u vezi sa oružanim ustankom stanovništva na jugoistoku Ukrajine.
U najkraćem, glavni metod zapadne propagande je potpuno blokiranje istinitih informacija i „zeleno svetlo“ za laž koja se uvija u oblandu „demokratije i zaštite ljudskih prava“.
Naše lično uzdanje u Boga i borba za lično spasenje, to i jeste „meka sila“, koja ne prinuđuje, već vodi za sobom svakog ko gleda u Rusiju i svesno ili intuitivno traži čistotu i istinu.
Rusija nije sveta, ni mi Rusi nismo sveti. Ali, mi želimo da Rusija bude Sveta Rusija. Na nivou cele zemlje to treba da bude težnja naroda i njegovih vladara ka pobožnosti, ka tome da u srcima naših građana žive besmrtne reči – „Za Veru, Cara i Otadžbinu“ – reči koje podstiču na požrtvovanje radi Boga i radi Otadžbine.
Samo takav primer od strane Rusije može da stvori sebi iskrene i vatrene sledbenike među drugim narodima i zemljama. I to se može nazivati bilo kako – mekom ili tvrdom silom. Nije važno. Važno je da u centru kod nas uvek bude Bog. Sva ostala razmišljanja su, kako kažu sveti oci, lukavo mudrovanje.
Da li će tako biti u Rusiji, da li će naša zemlja poći tim jedinim spasonosnim putem? Verujem da hoće. Zato što je istorijska misija Rusije – da svuda donosi svetlo Hristove vere. Ne izvršavajući tu misiju, stavljajući pred sebe druge ciljeve, koji ne proističu iz te misije i nisu povezani s njom, Rusija rizikuje da nestane.
Više od 80 odsto stanovnika Rusije smatra sebe pravoslavcima. Dobar deo Rusa, nažalost, nisu crkveni ljudi. Međutim, na genetskom, podsvesnom nivou, što se objašnjava vekovnim tradicijama života s Bogom, apsolutna većina našeg naroda odlučno bira Božansku Istinu i odbacuje liberalne „vrednosti“ koje nameće Zapad.
U težnji da se živi sa Bogom i za Boga sastoji se glavna vrednost Rusije, njena glavna snaga. Nama samima je jasno: ako se mi, Rusi, ponovo odreknemo Boga, to će biti fatalna i konačna katastrofa, ovaj put ne samo za Rusiju, već, moguće, i za ceo svet. Ta misao danas visi u vazduhu, prilično je jasna i bukvalno opipljiva!
O tome danas u Rusiji govore sve patriote, svi pravoslavni ljudi. Preostala je samo sitnica – to uverenje mora da postane deo lične svesti svih onih koji u Rusiji donose ili će donositi upravne odluke.
Hajde onda da se trudimo i molimo da Rusija čvrsto i bez dvoumljenja krene tim putem! Nikakve partije sa harizmatičnim liderima, nikakve vlade i parlamenti, nikakve lukave finansijske operacije, nikakvi tenkovi, avioni i rakete neće nas spasiti – ako ne budemo sa Bogom.
Hajde da se sećamo mudrih i besmrtnih reči iz Psalama: „Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se trude oni koji ga zidaju; ako Gospod ne sačuva grad, uzalud ne spava stražar“ (Ps. 126.). I, naravno, Hristovih reči: „Bez Mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15, 5).“
