Uvežbavanje pobede

0
129

Ne postoji bolje ispitivanje javnog mnjenja nego što je pravo glasanje, samo je pitanje koliko je ono 16. januara na referendumu za promenu Ustava slično ili različito od državnih izbora.

Foto: Maxpixel

Ipak, zabluda, koje su se uporno držali delovi bojkot opozicije, jeste zastupanje stava da referendum i izbori 3. aprila nemaju baš nikakve veze. Jedino dobro u tom pogrešnom pristupu je što se politička scena malo opustila i relaksirala od višegodišnjeg pritiska da se mora pošto poto pobediti. Za SNS je taj imperativ bio u procentima glasova, a za opoziciju u sferi morala, da su uslovi takmičenja imperativno bili nefer i nenormalni.

Taj sada održani referendum o promeni Ustava, prvoj nakon njegovog donošenja 2006, sve vreme dok se najavljivao, i dok se tim najavama opipavalo raspoloženje ljudi, uvek je dovođen u vezu sa izborima.

Više puta se spekulisalo da će referendum biti održan istovremeno kad i vanredni parlamentarni izbori. Ozbiljno se objašnjavalo da je to jedini način da vlast što bezbolnije po sebe pregura promene biranja sudija i tužilaca, kakvo traži Evropska unija. Navodilo se rečju, da će izbori poslužiti da se „prikrije“ referendum.

Ispostavilo se da je na kraju bilo obrnuto. Referendum je bio taj koji je iskorišćen da se „izvuku izbori“, to jest da se oporavi izborni postupak. Održan je odvojeno od izbora, ali u sami osvit izborne trke u kojoj će Aleksandar Vučić nastojati da produži svoju dugu vladavinu i osvoji novi manadat.

Taj oporavak izbornog postupka ranjenog bojkotom iz 2020. je delimično uspeo jer su protivnici koalicije Vučića i Ivice Dačića, prvi put posle deset godina mogli da prikažu nešto kao svoj izborni uspeh.

Da Vas podsetimo:  Kako da se Srbija odbrani od rata koji joj je objavljen

Na prvom mestu, to je 800.000 glasača koji su glasali „ne“, suprotno od onog „da“ na koje je vlast pozivala da se glasa. Ne ulazeći u stranačka opredeljenja tih glasača, ali ni u nisku izlaznost od 30 odsto, taj broj se može uzeti kao stalni broj protivnika vlasti. Na primer, na predsedničkim izborima 2017. zbir glasova dva Vučićeva protivnika Saše Jankovića i Vuka Jeremića, bio je otprilike toliko.

Ono što najviše može da oskoli i ohrabri sadašnje Vučićeve protivnike za predsedničke izbore 3. aprila, jeste da je razlika između „da“ i „ne“ samo oko 400.000 glasova, što deluje dostižno. Jeste, da je vlast zadovoljna jer nije ni vodila kampanju, ali pošteno govoreći, nije je vodila ni opozicija iz sve snage.

Obodravajuća po opoziciju je i pretpostavka da je svuda gde su opozicionari imali kontrolore, odnosno članove biračkih odbora, brojniji odgovori bili „ne“. Tako se objašnjava kako je u velikim gradovima pobedilo opoziciono „ne“. Ali najbolji od svega zvuči zbir 40 odsto za to „ne“ naspram vladajućeg „da“ od 60 odsto. To izgleda dobro, mnogo bolje, nego svi skorašnji izborni rezultati. Po njima je posle tih 60 odsto, prvi sledeći u najboljem slučaju, bio oko 15 odsto.

Potraga za budućim kontrolorima na izborima 3. aprila počela je zato istog trenutka – jedna od predvodnica bojkot grupacije Stranka sloboda i pravde krenula je sa pozivima preko društvenih mreža da se jave dobrovoljci, budući članovi biračkih odbora.

Jer, SSP će kao stožeru bojkot opozicije, svejedno kao i ostaloj učesničkoj opoziciji koja nije uspela 2020. da preskočki cenzus, sada biti teže da te kontrolore nađe. Kad se jednom izađe iz političkog sistema, potreban je veći napor za povratak.

Da Vas podsetimo:  Da li će narod pristati na prevaru Save Manojlovića i pobedu Vučića

Posebno i zato što zbunjenost šire oni koji se čvrsto drže pošto poto tog političkog sistema, kao zakasneli putnici za zadnji vagon voza. Antibojkot opozicija i glavni opozicioni učesnk referendumske kampanje u liku Dveri, Suverenista, i Zavetnika koji imaju nezvaničnog člana parlamenta Vladana Glišića, a i neki drugi, prave zbrku od osporavanja referendumskog glasanja.

Na primer, u tome su nenadmašni DJB Saše Radulovića, osnivači Suverenista, koji analizom izbornog materijala, izgleda zovu pregledanje biračkih zapisnika objavljenih na sajtu Republičke izborne komisije. I verovatno pronalaženje nečitkih (precrtani pa dopisani brojevi) proglašavaju za krađu, zatim pišu krivične prijave, i potom objavljuju da su na toliko i toliko hiljada biračkih mesta uspeli da „ponište“ glasanje. Moguće je da se sličnom metodom poslužio i Glišić, tvrdeći da ima nepravilnosti na oko 4000 biračkih mesta.

Kako je to objasnio Zoran Živković, nekadašnji ministar i premijer, sada član Nove stranke, samo član biračkog odbora može da utvrdi neslaganje prebrojanih glasova i zapisnika, ili neki problem druge vrste, i samo na osnovu tako utvrđenog podataka, može da se upućuje prigovor, da se traži novo prebrojavanje, poništava glasanje i slično. Živković je bio i jeste i dalje član biračkog odbora.

Dakle, to što neko nije umeo čitko bez i najmanje greške da popuni zapisnik, i što je neko to uočio u objavljenom zapisniku u PDF formatu na sajtu RIK-a pravno nije dokaz da su glasovi pokradeni, niti da su glasovi pogrešno prebrojani. Ipak, ako je u nečemu DJB postigao uspeh, to je u zahtevu da se zapisnici sa svih mesta objavljuju u elektronskom obliku, koji je digitalizacijom inače obuzeta vlada Ane Brnabić, besprekorno ispunila.

Referendum 16. januara uvod je dakle, za što verodostojnije prebrojavanje na spojenim izborima 3. aprila, a to znači i da je predstavljao uvežbavanje nečije pobede. Vučićeve, kome je razumljivo potrebna verodostojna pobeda koja bi mu dala pun vladarski legitimitet. Ili pak opozicione, kojoj je takođe potreban pun legitimitet za smenu vlasti i vladara.

Da Vas podsetimo:  Zbog čega majmuni ne upravljaju zoološkim vrtom?

autor:Jasmina Lukač

https://demostat.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime