Nije prvi put da pojedini ljudi, povlašćeni u ovom narodu bez dobrog razloga, sa svojih pozicija pljuju po sopstvenom narodu, ali trebalo bi da nas zabrine to što je takav postupak, krajnje autošovinistički čak i kada ima stranog izvođača radova kao u ovom slučaju, od ekscesa prerastao u standard da bi se u naše vreme ustalio kao nešto poželjno. Iako za ovo postoji mnogo primera, ovaj o kom ću pisati ostavlja neke od nas u bolnoj neverici.
Naime, reč je o emisiji napravljenoj i emitovanoj na nacionalnom servisu u čast obeležavanja šest decenija od dana kada je Ivo Andrić postao 55. laureat Nobelove nagrade za književnost. Neko se drznuo da na veliki jubilej među govornike u emisiji ubaci i Mihaela Martensa, osvedočenog skandal-majstora i čoveka koji se u više navrata trudio da Andrića ne samo ponizi, već i da ga predstavi kao Hrvata, što je, srećom, Andrić za života porekao čak i formalno izjašnjavajući se kao Srbin i u pojedinim dokumentima.
Podsetimo, a time se detaljno bavila Slađana Ilić, da je Martens u svojoj knjizi o Andriću našeg nobelovca cinično nazivao „drug Ivo“ (tako je čak nazvao i celo poglavlje), pa je zajedljivo umeo i da se zapita šta su Jugosloveni radili „dok je njihov klasik pisao“. U istoj knjizi, ovaj rado viđen gost i novinar kog smo prekrstili u književnog kritičara, a kritičar je taman koliko i Andrić Hrvat – tu se samo zatekao, pisao je kako su do kraja rata u Jasenovcu ubijene „desetine hiljada ljudi“ i kako je Meša Selimović, na ovome uporno insistira, „bosanski pisac“ nikada ni o njemu ni Andriću ne govoreći kao o predstavnicima srpske književnosti, iako za Getea uvek kaže da je pisao na nemačkom jeziku, pa ga smatra nemačkim piscem. Kako bi još više istakao svoje neznanje, mada je pre u pitanju revizionistička tendencija, ili oboje, Martens u knjizi ne spominje uticaj Vuka i Njegoša na Andrićev rad, iako se drznuo da svoju knjigu nazove „sveobuhvatnom biografijom“.
Prisetivši se ovoga, i dobro znajući da Martens nije neobavešten i da je tri godine proveo u Beogradu (očigledno u pogrešnom društvu), neko ga ipak zove da govori o Andriću na RTS-u. Nije ovde u pitanju nikakav previd, neobaveštenost i tome slično, jer emisiju prave novinari i urednici koji sede u kancelarijama, a ne lokalni pijanci koji sede na gajbama pred prodavnicom. Postoji u Srbiji i u svetu mnogo poznavalaca Andrićevog dela da bismo dozvolili da o godišnjici o njemu govori jedan revizionista, nagađač i propagator. Dati Martensu prednost nad tolikim književnim kritičarima, istoričarima književnosti, piscima, novinarima, pa čak i Andrićevim poznanicima, i na neki način vezati njegovo gostovanje sa knjigom čiji je autor, a ne pomenuti Andrićevu zadužbinu, muzej ili Andrićgrad kao jedini grad na svetu podignut u ime nekog nobelovca, velika je sramota.
Martensov „rad“ i uvažavanje istog od strane pojedinih ljudi u ovoj državi uvreda su za našeg nobelovca i za srpski narod. Ne morate zvati Martensa da pogani jubilej, jer dovoljno smo ga i sami opoganili odsustvom nekog većeg događaja povodom godišnjice.
Sve smo to učinili Andriću – stubu naše književnosti, umetnosti, kulture, nacionalnog identiteta i ogromnom imenu svetske književnosti. Ako ovo neko čini jednom takvom, čemu da se nada neko manje vredan (kao da mi imamo mnogo vrednijih od Andrića)?
Ovo nije nikakav udar na RTS, već na naše autošovinističke, tačnije jugonostalgične reflekse. Jugoslavija je mrtva, Andrić nije – pomirite se s tim! Pojava Martensa na RTS-u dovela je do toga da mi, kroz pretplatu, plaćamo da nam neko ponižava ono najvrednije što imamo.
autor:Milan Ružić
