Uzaludna čekanja srpske majke

PIŠE: Nina Stojanović

Sedela je pod tremom, sklanjajući se od popodnevne žege, sa maramom na glavi, slojevito obučena, kao da je proleće ili rana jesen, a ne druga polovina leta. Sićušna, suva i krhka. Pod tremom, šumadijske kuće, koju je vreme glodalo koliko i nju, a priroda polako počela da uzima k sebi, kao da je svesna da nakon ove starce neće biti više ko da zanoći u kući, a da se ona kolevka što decenijama skuplja prašinu na tavanu, nikada više neće zaljuljati dok novorođenče tone u san.

Ipak, nije bila sama, u tom bespuću društvo joj je pravila koza, malo niže na livadi svezana za drvo.

Gledala me je, ispitvalački, kao i ja nju i čekala prva da progovorim, što je nekako i bio logičan sled događaja, jer sam stajala na njenom imanju.

-Kojim putem da se spustim dole do banje, Majko?-upitah je ubeđena da sam našla prave reči.

Suvo i izborano lice joj se razvuklo u osmeh, a razdraganim glasom mi je odgovorila:

-Onim kojim si i došla gore.

-Ja baš taj, ne znam gde je- rekoh, trudeći se da uzvratim i osmeh.

Već u sledećih nekoliko trenutaka sedela sam u njenoj kući i posmatrala zeleni kredenac, koji čoveka seća na detinjstvo. Ispijala sam kafu iz male keramičke šolje, koja je odavno okrnjena, pomalo požutela, ali se i dalje nazirao dezen. Crvene ruže koje su svedočile neka druga vremena i mladost moje slučajno stečene prijateljice.

Naredne godine, kada sam je potražila na ulaznim vratima od kuće, sačekala me je umrlica, na njoj nabrojani članovi ožalošćene familije, a kuća kao da je za taj kratak preriod ostarila još nekoliko decenija. Surovost života. Bila je to srpska majka, koja je decu odavno ispratila, baš onako, kao u narodnim pričama da u dalekom svetu pronađu sreću. Verovatno je nisu ni žalili, bar ne svi, tu na tom papiru nabrojani, setih se da mi je rekla kako neke unuke nije nikada ni upoznala.

Sigurna sam da su sva ta nabrojana imena, koja meni ne znače ništa, njoj značila sve. I sigurna sam da ih je do poslednjeh daha čekala. Podelila je sudbinu sa hiljade svojih saplemenica koje su se ugasile čekajući. Bila je akter procesa koji traje vekovima.

Ipak, od svih čekanja, naša istorija upoznala je srpske majke sa onim najsurovijim. Uskratila im je spoznaju koju je moja prijateljica imala. Uništila im je i poslednji delić spokoja koji unosi činjenica da deca tamo negde u velikom gradu žive, rađaju i stvaraju.

Čekale su kroz istoriju srpske majke sinove da se vrate sa dalekih bojišta, nadajući se, da im grobovi nisu rovovi, a da im krtičnjak ne krasi zaglavlje umesto nadgrobne ploče.

Čekajući povratak sinova, u potaji plele su čarape i šile košulje i odlagale u škrinju u čijoj su unutrašnjosti zauvek i ostajale. Izjutra i u navečerje izlazile ispred kuće i zagledane u daljinu, nadale se da će ugledati tu dobro poznatu siuletu, da će je prepoznati po hodu koji od prvog koraka pamte.

Na velike praznike u hramovima nisu palile sveće, jer kako da ih namene za zdravlje mrtvom čoveku ili za pokoj duše živom. Tada bi u hram dolazile poslednje, a izlazile prve, usput setno milujući po kosi tuđe unuke, duboko u sebi svesne da nikad neće pomilovati svoje.

Mrzele su groblja i oplakivale grobove svakog vojnika.

Na radosnu graju svatova, zatvarale su se u svoje puste domove i same sebe pokušavale da prevare radeći neke rutinske poslove.

I tako iz decenije u deceniju, njihova srca prigušena tugom sve su tiše i tiše kucala, a kada se konačno ugase, sinovi su ih čekali na onoj livadi, gde su nekad bili rovovi, baš tu kod tog krtičnjaka, okupani svetlošću. Mladi i jaki, onako kako su ih zapamtile u momentu kada su napuštali roditeljsku kuću i polazili u junačku smrt braneći svoju otadžbinu.

Izvor: Srpski ugao