Uzaludno je sve (ako ne zaratimo s Rusijom)

1
235

Jedini izlaz je da zaratimo sa Rusijom. Taj rat bismo sigurno izgubili, ali bi postojale velike šanse da neko sa naše strane dobije Nobelovu nagradu za mir. Ako ne baš Nobelovu nagradu, onda bar izbore za mir

Dragoslav Pakić (Foto: Jutjub/Snimak ekrana)

Iz „udarne vesti” dnevnika na TV postaji N1 saznaje se da je prvi polazak brzog voza, koga Sokolom nazvaše, na putu za Novi Sad umesto u Evropu, kasnio celih dvadeset minuta, da je izgradnja pruge kasnila četiri godine i da je, umesto predviđenih 45, koštala cirka 85 miliona evrića.

Dalje se saopštilo da je na ispraćaju putnika, među kojima je bilo i poznatih lica, bila pozamašna masa sveta sa neskrivenom nadom da su putnici uzeli kartu u jednom pravcu i da ih više niko neće ponovo videti u prestonom gradu.

Razdragani građani su, pored zastavica i stisnutih pesnica za srećan put bez povratka, istakli i transparent sa zahtevom da se ova skupa i nefunkcionalna pruga, koja kasni u svakom pogledu, ukloni i na njeno mesto vrati proverena i omiljena Lajkovačka pruga. I, naravno, Mile sa svoja tri ranjena drugara. I obavezno – cigara.

U Novom Sadu, na glanc novoj i nedovršenoj stanici, putnike je dočekala masa građana sa naglašenim očekivanjima da se voz neće zaustaviti nego će produžiti bar do Budimpešte. Očekivanja za lep kraj putovanja bila su opravdano izgledna jer pruga za put u lepšu budućnost još nije izgrađena. Prilika, dakle, kakva se samo poželeti može. Godina je 2022, a pruga je obećana za 2018. Verovalo se da putnici o tom beznačajnom detalju, kao i o mnogim drugim neispunjenim obećanjima, pojma nisu imali. Svaka eventualna sumnja u moguće omaške plana razvoja putne infrastrukture sa kojom se ponosimo, bila bi ravna državnoj veleizdaji.

Da Vas podsetimo:  RAZVOJNI PUT LAŽNOG CARA SRBSKOGA

Sve nade su polagane u brzi voz za koji se verovalo da će, sa sve viđenim putnicima, prohujati sa vihorom i da će Lajkovačka pruga značiti siguran oslonac za takođe sigurno putovanje u očekivano sutra. Iako malo.

Ukoliko bi se u Beogradu stara železnička stanica vratila u novi život, plus Lajkovačka pruga, plus normalna kašnjenja svih vozova, stvorili bi se svi neophodni uslovi da i Stefan Nemanja napusti svoje spomeničko postolje i prvim vozom koji bi, bar za tu priliku, morao krenuti na vreme, ode u daleki zaborav na sreću i polzu prosvećenim i rođenim Beograđanima iz beogradskog kruga iscrtanog tramvajskim šinama, takođe uskog koloseka kao što su i njihove grudi.

O samom brzom vozu Soko, u emisiji nije bilo nekih posebnih informacija osim podatka da juri brzinom od 35 minuta od Novog Beograda do Novog Sada, što za evropske prilike nije ništa novo.

Ni reči o tome šta je sa Starom Pazovom niti objašnjenja da li u vagonima postoji nužnik koji se sme upotrebljavati samo dok je voz u pokretu, ni slučajno dok je u stanici, i kako obaviti sve što je poradi sebe važno ako vožnja traje samo 35 minuta. Ne kaže se da li će voz imati vagon li, vagon restoran za ručak ili večeru, ili doručak jer sve ima svoje vreme.

Od davnina se znalo da je najbolje jesti čim voz krene. Odmah se otvara akten tašna i iz nje vadi suva slanina prošarana mesom, glavica crnog luka, svež hleb iz furune i oštra britva koja se pre upotrebe obavezno dva-tri puta prevuče preko desne nogavice pantalona od šajka. Ako si levak može da posluži i nogavica na levoj nozi. Ko nije imao oštru britvu i šajkane pantalone naslađivao se pečenom piletinom. Najzgodniji je bio batak jer si imao zašta da ga držiš a da ti truckanje voza ne smeta. Šta preostane, baci se kroz prozor a da se i ne osvrneš. Odnosno, kao što je pored svakog prozora napisano: E pericoloso sporgersi!

Da Vas podsetimo:  Zašto ćute lole nikaragvanske, čega se plaše?

Ne tako davno govorilo se da smo tramvajem krenuli u budućnost. Danas bi brzim vozom u Evropu. Uslov je, nažalost, da bi bilo poželjno da do Evrope imamo i šine koje vode preko „države” Kosovo. Zato smo još uvek na početnoj stanici.

Jedini izlaz je da zaratimo sa Rusijom. Taj rat bismo sigurno izgubili, ali bi postojale velike šanse da neko sa naše strane dobije Nobelovu nagradu za mir. Ako ne baš Nobelovu nagradu, onda bar izbore za mir.

Stabilnost ostavljamo fizici u kojoj se tvrdi da je stvar najstabilnija ako je na tri oslonca. Dakle, najstabilniji je onaj koji sedi na jednoj stolici, pod uslovom da je tronoška.

Bez tronoške bi nam ionako svi vozovi promakli bez obzira koliko su brzi.

autor:Dragoslav Pakić

https://stanjestvari.com/

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime