INTERVJU: ĐORĐE D. SIBINOVIĆ, pisac
Biti deo algoritma aplikacije veštačke inteligencije, makar i pun meterijalnih blagodeti, deo je tragičnog besmisla ka kojem nas usmerava epoha bez ljubavi
Bojan Bilbija
Romanom „Uzaludno” Đorđe D. Sibinović zaključio je romanesknu trilogiju u čijem središtu pojedinac luta između konteksta, kulture, porekla i jezgra samostalne inicijative koje je sistematski uzdrmano. Roman „Uzaludno” govori o prvom i poslednjem nivou postojanja, o direktnim međusobnim odnosima pojedinaca koji pokušavaju da pronađu i produže ljubav kao prostor opstanka. Sasvim neočekivano, ta priča ispričana je ispod naslova koji je u velikoj meri relativizuje.
Šta je uzaludno, i ako jeste, zašto tako mislite? Roman opisuje veoma aktivan i sadržajan život junaka unutar koga se ne nazire uzaludnost kao pretežno stanje?
Drago mi je što ste tako pročitali roman. Život je svetinja i svako ko ga živi polaže jednako pravo na njegov smisao. Problemi kreću sa uključenjem u kulturu, društvo, epohu… Čovek našeg vremena, prevaren je ideologijom i tehnologijom da je sam sebi dovoljan. On bezuspešno pokušava da smisao pronađe u suprotstavljanju drugima umesto u nužnom i logičnom sadejstvu sa njima. Kao i svako slatko obećanje koje se rasprostire između samosažaljivosti i relativne osujećenosti, atmosfera apsolutnog individualizma lako stvara utisak uzaludnosti koji dopire iz nedostižnog. Potreba da se napreduje, zdrava ambicija, ideali, sve su to motivacione i pokretačke energije učešća koje nisu bezuslovna garancija ostvarenja ciljeva. Izostanak očekivanih rezultata stvara utisak uzaludnosti iz koje do nas dopiru glasovi kolebanja.
U metežu teških dilema i zadataka stvarnosti, čovek preispitivanje pretvara u opravdanje odustajanja od svoje prirode. Čini se da je današnjem čoveku bliža senzacija mnoštva nego poverenje u postupnost sazrevanja i dorastanja životnim izazovima.
Odgovori na velika i suštinska pitanja moraju biti razumljivi i jednostavni, kazani jasnim i proverljivim primerima, svima dostupnim iskustvom. Naš svet nije dorastao do razumevanja unutrašnje logike skladnog razvoja i postojanja na osnovu prihvatanja rerum natura, prirode stvari koja nam je dostupna u pravilima postojanja prirode čiji smo organski deo. Kad ljudi budu razumeli da njihov svet ne može biti izuzet iz logike ukupnog postojanja, iz univerzalnog logosa, dotle će sve drugo imati veću težinu u njihovim izborima. Postojanje razumemo u dimenzijama vremena i prostora, ali ne prihvatamo njihove zakonitosti: život ide samo unapred i nikada neće stati. Dakle, vrednosti se ostvaruju u neprekidnom kretanju unapred, a problemi se rešavaju bez zastoja. Nikada iz srede nećete stići u utorak i nikada nećete dva dana bitu u toj istoj sredi. Ljudi za sebe žele povlašćene uslove da dostignu vrednosti koje im nameće epoha. To nije moguće.
Za čim tragaju junaci romana „Uzaludno”?
Tragaju za smislom. Ljubav nije lekcija iz bilo koje knjige, ljubav je opredeljenje za ljude. Mi živimo obavezne lekcije i trvemo se oko vaspitača i onih koji ocenjuju koliko smo ih dobro naučili. Međutim, pojmovi služe kao saobraćajni znaci na našem putu, ali ne i kao porcije zdrave hrane za naše duše. Niko ne zna šta je ljubav da to napiše u knjizi ili u obaveznom uputstvu. Sledstveno tome, ljudi lutaju proveravajući sopstveno razumevanje definicija. Tako se sudaraju i propuštaju da dožive sebe i sve one u kojima se ogledaju. Junaci romana „Uzaludno” osećaju da sa takvom milenijumskom metodologijom nešto nije u redu, pokušavaju da razumeju ogromnu pukotinu između opisa zadatih vrednosti i stanja i osećanja u koje ih uvode neposredni međuljudski odnosi. Na tom putu, najčešće greše pridružujući svoje promašaje opštem utisku uzaludnosti života po uputstvima za upotrebu ljubavi i sveta. Greše, ali ne odustaju. Ostaju u uzaludnom.
Kako se vi borite sa uzaludnošću?
Teško i hrabro! Kao junaci mog romana. Naravno, šalim se. Biti čovek u svoj drami postojanja, nije uzaludno, bez obzira na to koliko se i kakvih rezultata ljudskosti postiže u odnosu na one koji izostaju. Biti deo algoritma aplikacije veštačke inteligencije, makar i pun meterijalnih blagodeti koje donose istovremenost i apsolutnu jednoobraznost usvojenih sadržaja, više je od uzaludnog, deo je tragičnog besmisla ka kojem nas usmerava epoha bez ljubavi, epoha koja nije opredeljena za ljude. Vrednosti se u trudu i naporu dostižu i usvajaju. To nije uzaludno. Ne može se postati čovek uz pomoć mobilnih telefona i aplikacija. To jeste uzaludno. Ako se opredelimo za ljubav, sve patnje koje će nam ljudi doneti draže su od digitalnih benefita sa ekrana. Sami biramo. Zato je uzaludnost potrage za ljudima sa kojima možemo doživeti ljubav smislenija nego pouzdanje u kojem se pretvaramo u robote. Zato uzaludnost nije uzaludna.
Izvor: https://www.politika.rs/sr/clanak/736876/uzaludnost-nije-uzaludna
