Užasna perspektiva Srbije

0
899

Kako jedna nacija da preživi vreme u kome se nalazi između čekića i nakovnja i kad neprijatelji (i spolja i iznutra i odozgo i odozdo) po njenoj glavi udaraju nemilosrdno i iz sve snage? Da li se srpska nacija ili, jednostavnije, narod po imenu – Srbi, uistinu nalazi pred totalnim uništenjem? S jedne strane (čekić), gde na „osvešćivanju“ svog „zabludelog stada“ neumorno radi srpska aktuelna vlast, koja sve više nalikuje jednoj Soroševoj ekspozituri ili onim nevladinim organizacijama, koje su posejane širom Srbije, a čiji je cilj da se Srbi odreknu sebe („ratno-huškačkih divljaka“) i postanu „pristojni i fini“, to jeste, „moderni i osvešćeni“. A sa druge (nakovanj), nalazi se pacifikovani narod, koji u sebi kao da više nema onog, ni fizičkog ni intelektualnog potencijala, koji bi bio u stanju da amortizuje i poništi strahovite udare anacionalnog „čekića“, nasađenog na polugu vlasti. 

Danas se može jasno videti zašto je Zapad izabrao Srpsku radikalnu stranku, presvučenu u Srpsku naprednu, sa kojom pokušava da zatre srpsko nacionalno biće, uz dobro poznatu krilaticu da „nema mira na Balkanu“ dok se ne dotuče „stoglava srpska meduza“, kao simbol i uzrok svakog zla i nevolje na ovim prostorima. Ništa novo, rekli bi oni koji znaju kako su komunisti razmišljali između dva svetska rata, tokom i nakon Drugog svetskog.  I tada je, kao najveći neprijatelj mira, navođena nekakva izmišljena „srpska hegemonija“. I što je najgore u svemu tome, najžešći borci protiv takve „srpske nemani“ bili su sami Srbi, odnekud neizlečivo zaraženi klicom samodestrukcije i samounižavanja. Takva „logika“ mogla bi se opisati onom „srpskom kravom“ ili još gore: „neka pocrkaju svi Srbi, a i ja s njima zajedno“. Izgleda da je teško naći primer naroda sa toliko neprikrivenog animoziteta prema samima sebi. 

Nakon događaja u Parizu na „Dan primirja“, svakome bi moralo da bude jasno, da zapadni svet smatra da je uspeo da preumi Srbe (ono na čemu je pre samo koju godinu otvoreno insistirao Bundestag, „izmena svesti“), tako da postanu imuni na svaku vrstu robovske poslušnosti. Otuda je parisko (Makronovo) postavljanje predsednika Srbije u magareću klupu bila sasvim logična posledica takvog jednog in vivo eksperimenta, koji bi mogao da nosi naslov: Eksterminacija srpskog bića unutar živog Srbina! Cilj je pretvoriti čitav narod u publiku, koja je platila kartu, da mirno, bez ikakvog protesta, posmatra predstavu: Spaljivanje srpske esencije! Na sceni je napravljena ogromna lomača, na koju se dobrovoljno skače iz publike, a svaki „gledalac“ (Srbin po rođenju) smatra da je obavezan da doprinese sveopštem dobru, tako što će i sam poneti naramak suvaraka. Vatra, valjda, treba da bude toliko velika, da osvetli čitavu planetu!

Posle takvo purgativnog procesa, od Srba će nastati ljudi koje krasi univerzalna čovečnost, rafinisani kosmopolitizam, oni koji nisu uskogrudi i koji će biti spremni, poput Danka, da izvade svoje srce iz grudi, kako bi izveli svet iz ćorsokaka. Srbija i današnji Srbi, izgleda, proizvod su jedinstvenog eksperimenta, kako da se ljudi odreknu svoje prošlosti, predaka, tradicije i običajne kulture, zarad pretvaranja u poslušno živinče, koje živi samo za onaj trenutak u kome će dobiti porciju besplatnog i nezarađenog ručka. Naravno, takvog ručka nema, niti će ikada biti, osim u uzaludnom nadanju jednog, nekada slavnog i samosvesnog narodnog bića. 

Posle svega, ne treba da nas čudi što se Srbima šegači ko kako stigne. Nemci, Britanci, Francuzi, Amerikanci, ali čak sa Srbima se sprdaju i oni koji još uvek žive u Srbiji. Makron se bukvalno sili nad Srbijom, želeći da je maksimalno marginalizuje. Čak i pred svoj dolazak u Srbiju, on govori da nema proširenja, ni mesta za Srbiju i druge balkanske državice. pre nego što se izvrše temeljne reforme u EU. Takvo ponašanje jasno pokazuje da Srbija nije dobrodošla u EU i da se to, najverovatnije, nikada neće dogoditi, ali ne zbog navodnih reformi o kojima priča Makron. Srbija neće nikada ući u EU jer to zemlje zapada ne žele. Njihov cilj je sasvim drugačiji. One će ići na dalje rastakanje Srbije i na njeno totalno uništenje. Da je to tako, potvrđuju pohvale koje Srbija dobija za dobro obavljene ekonomske reforme i kritike za usporavanje procesa „pomirenja“ između Srbije i Kosova, za njih, dve „susedne države“. A u čemu se sastoji ekonomski „napredak“? U smanjenju budžetskog deficita uz pomoć pljačkanja najsiromašnijih slojeva stanovništva, izbegavanje raznih vrsta socijalnih davanja, zanemarivanje kulturnih potreba stanovništva, nedavanju novca za održavanje infrastrukture i slično. Zar je to ekonomski napredak, ako je domaća proizvodnja svedena na veoma retke domaće firme koje još nekim čudom uspevaju da se odupru dobu „tranzicije“ (čitaj, pljačke), koje u Srbiji, kako se čini, nikada neće proći?

EU pohvaljuje Srbiju i za smanjenje nezaposlenosti. A nezaposlenost se smanjuje tako što svake godine oko 100.000 građana Srbije u svom najplodnijem dobu beže u inostranstvo, pošto ovde ne vide nikakvu perspektivu, ni za sebe, ni za svoje potomstvo. Prema podacima OECD, Srbiju je za poslednjih šest godina napustilo 598.200 stanovnika. Pred ovakvom brojkom (koja liči na egzodus) zabrinule bi se i daleko veće zemlje od Srbije. Ako se zadrži ovakav tempo iseljavanja, Srbija za dvadeset godina neće imati ni tri miliona stanovnika. Zapravo, ako pažljivo slušamo predsednika Srbije i neodgovorne srpske vlasti – Srbija će imati možda i više stanovnika nego danas, ali će se njena etnička slika sasvim izmeniti. Otići će ovi današnji stanovnici Srbije, a doći će neki drugi ljudi, sa drugih, nama tuđih prostora, sa kulturom i običajima koji su ovdašnjem stanovništvu tuđi. U suštini, zavisno od toga kojom brzinom bude migriralo stanovništvo, moglo bi se dogoditi da Srbija nestane s mape Evrope za samo sledećih desetak, petnaest godina.  

Događaji se ubrzavaju i prete da nas prestignu. A kada nas prestignu, biće kasno za bilo kakvo vraćanje na zdrave državne temelje. Naš severni sused, Mađarska, na primer, dobro je percipirala stvarnost i odlučno se pripremila da ne dozvoli uništenje svoje zemlje i naroda. Reagovali su odlučno i na vreme, tako da sada, sa prilično sigurne udaljenosti, mogu da posmatraju propadanje nekih njihovih suseda.

Hoće li se Srbija osvestiti i shvatiti kakve su opasne vode ka njoj krenule? Vremena je sve manje, a apetiti naših neprijatelja sve su veći i nazajažljiviji…

D. Gosteljski

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime