Jeste li nekada bili na Zejtinliku? Niste?! Trebalo bi. Ionako vam je svakoga leta usput. A i lepo je. Ako groblje uopšte može biti lepo? U stvari, lep je osećaj da ste bar na kratko među onima koji su bili bolji ljudi i veći Srbi nego što ćemo mi potonji ikada biti.
Večiti svečani mir vlada tamo gde su nekada masline rasle. Za najtvrđe vojnike na svetu, od tvrdog kamena krstovi. Na tom „mominom kamenju“, uklesan je imenoslov više ili manje uobičajenih srpskih prezimena. Krstić do Nikolića, Petrović do Aleksića, Đorđević do Živkovića, Lukić do Zarića…
I među bezmalo sedam i po hiljada „besmrtnika“, niti jedan jedini Repac, niti jedan jedini Kričak! Takvima koji svoja porodična imena nisu dobili po časnim pradedovima, spomenike su klesali tamo negde preko Drine, i još dalje od nje.
Al’ da vam ne pišem ja o tome ovako nemušto kako jedino umem, kad nam je dobri Danko u dve-tri rečenice napisao sve:
„Zaustavismo se na jednom đermu. Tu je i jedna baba. Deli vojnicima jabuke.
Je li, baba – pita Vasilije – jesu li opasne Švabe?
Nisu sve Švabe opasne, sinko – reći će ona baba – opasan je Švaba koji govori naški.“
I ni slutila nije ta baba iz Mačve il Jadra, odakle već beše, nit su slutili Milutin i Vasilije, da će nam sto godina kasnije potomci tih Švaba što su govorili naški sramotiti kćeri i tući nam sinove.
– More, ako nam je!
