Veštačenje Instituta za forenzička istraživanja u Hagu nije dalo odgovor na pitanje da li je uzrok smrti novinarke Radislave Dade Vujasinović ubistvo ili samoubistvo
U nalazu Instituta za forenzička istraživanja u Hagu, u koji je BIRN imao uvid, piše da ispitivanja sprovedena na osnovu raspoloživih podataka koji se odnose na biološke tragove i DNK analizu, obdukcioni nalaz, ispitivanje oružja i municije, i procene razdaljine sa koje je pucano, nije bilo moguće isključiti ni ubistvo ni samoubistvo.
Dokumentacija u vezi sa smrću novinarke dostavljena je Institutu u Hagu pre gotovo godinu dana. Slučaj je poveren tom institutu na predlog Komisije za ispitivanje ubistava novinara, radi superveštačenja dosadašnjih suprotstavljenih nalaza – onog iz 1994. prema kojem je uzrok smrti, najverovatnije, suicid, i onog iz 2008. kada je balističar Vlada Kostić zaključio da se „najverovatnije radi o ubistvu, naročito kad se ima u vidu da su u telu pokojne pronađena dva filcana čepa, što ukazuje da su u nju ispaljena dva sačmena snopa”.
Eksperti instituta u Hagu u svom nalazu kažu da na osnovu istraživanja u vezi sa upotrebljenim oružjem i municijom, nisu mogli da izvedu konačne zaključke koji se odnose na način smrti Dade Vujasinović.
„U tom ispitivanju bilo je samo indicija da je ispaljen jedan hitac. Indicija da je po sredi ubistvo koje se bazira na sugestiji da su ispaljena dva hica zbog postojanja dva filcana čepa, može biti odbačena“, zaključuju haški eksperti u nalazu.
Ipak, i pored takve ocene, eksperti na osnovu istraživanja procene rastojanja mesta sa kojeg je pucano, ne odbacuju ni mogućnost da je Dada Vujasinović ubijena.
„U slučaju ubistva moguća je bilo koja razdaljina. Na osnovu rezultata procene razdaljine sa koje je pucano, ubistvo ne može biti isključeno“, navodi se u nalazu iz Haga.
Haški eksperti objašnjavaju u nalazu da nisu mogli da isključe ubistvo, ali ni samoubistvo ili slučajnu smrt, jer im nije bila dostupna odeća žrtve, zbog čega nije moglo biti urađeno vizuelno ispitivanje i hemografsko testiranje.
Na raspolaganju su im, kažu, bile fotografije žrtve nakon nesreće, obdukcioni nalaz, forenzički izveštaji, i oružje i municija slična onoj koja je korišćena prilikom incidenta.
Zbog toga su samo na osnovu fotografija i eksperimentalnog ispaljenja municije u „dvojnike“ (lutke), mogli da ispituju udaljenost sa koje je pucano.
Naime, kako objašnjavaju, prilikom ispaljenja, na telu i odeći žrtve ostaju barutne čestice, koje mogu biti različite veličine u zavisnosti od vrste oružja, municije i razdaljine sa koje je pucano. Da bi se odredilo da li je do promene boje kože oko rane i odeće (diskoloracija) došlo zbog ostataka baruta (koji nisu vidljivi golim okom), ili je ona nastala i zbog prisustva krvi i prljavšine, neophodno ih je podvrgnuti hemografskom testiranju. Kako ekspertima nije bila dostupna Dadina odeća, oni nisu mogli da utvrde prirodu diskoloracije, odnosno da li je i u kojoj meri ona nastala usled prisustva barutnih čestica, na osnovu čega bi se mogla utvrditi udaljenost pozicije sa koje je pucano.
Dileme veštaka
Uz napomenu u vezi sa tim, kao i uz napomenu da izveštajima sa lica mesta (među kojima je i obdukcioni nalaz koji je u aprilu 1994. godine radio obducent Branimir Aleksandrić) priroda diskoloracije nije opisana, haški eksperti su sa velikom verovatnoćom jedino mogli da ocene da ulazna rana nije nastala iz apsolutnog prislona. Taj nalaz je, inače, u suprotnosti sa pomenutim Aleksandrićevim zaključkom prema kojem je smrtonosna rana na levoj strani grudi naneta iz apsolutnog prislona.
Haški stručnjaci dalje kažu da su rane koje se vide na fotografijama i koje su opisane u obdukcionom nalazu mogle nastati „daleko verovatnije“ ako je udaljenost sa koje je pucano u rasponu između 13 i 80 cm, nego kad je neko drugo rastojanje u pitanju. Ovakav zaključak oni izvode pod pretpostavkom da su promene boje na koži i odeći nastale od deponovanog baruta.
Eksperti, ipak, napominju da je u konkretnom slučaju maksimalna udaljenost moguće pozicije sa koje je moglo da se izvrši samoubistvo povlačenjem oroza prstom ili palcem, daleko manja, odnosno da iznosi 13 cm.
Pod pretpostavkom da promene boje na koži i odeći nisu nastale od deponovanih, nakupljenih barutnih čestica, najverovatnije rastojanje je, prema haškim veštacima, još veće nego pod prethodnom pretpostavkom:
„Nalazi ispitivanja koji su dobijeni na osnovu barutnih čestica su daleko verovatniji ako je udaljenost sa koje je pucano veća od 80 cm, nego da je udaljenost manja od 80 cm“, navodi se u zaključku.
Stručnjaci na kraju ističu i da taj zaključak ima malu dokaznu vrednost i zaključuju da „ovim ispitivanjem nije bilo moguće isključiti jedan od dva scenarija (ubistvo ili samoubistvo)“.
Haški eksperti, dakle, nisu mogli na osnovu obdukcionog nalaza iz 1994. godine da zaključe ono što je obducent Aleksandrić utvrdio upravo tim nalazom – da je u pitanju suicid počinjen iz apsolutnog prislona, zbog čega policija i pravosuđe već više od dve decenije ne istražuju smrt novinarke Dade Vujasinović.
“Moj jedini komentar je da zahvaljujem državi što je dala 39.000 evra da proveri moje znanje i stručnost i tako mi napravi dobru reklamu”, rekao je Aleksandrić u izjavi za BIRN.
Uprkos tome što njegovu dijagnozu iz obdukcionog nalaza „suicidum“ holandski forenzičari u svom nalazu navode kao jednu od relevantnih informacija na osnovu koje su radili svoje ispitivanje, Aleksandrić negira da je on u obdukcionom nalazu konstatovao da je reč o samoubistvu.
„Da li znate šta sam ja napisao – da je mogla sama sebi da puca“, odgovorio je na molbu da prokomentariše nalaze iz Holandije.
Na primedbu novinarke BIRN-a da je imala uvid u primerak obdukcionog nalaza u kojem se zaključuje da je reč o suicidu, Aleksandrić je odgovorio: „To što ste videli „suicid“, to nisam ja pisao, to su svojevremeno pisali profesori koji su nas mlađe kontrolisali i to je, da kažem, nekakva statistička obrada, da li je ubistvo, da li je samoubistvo, da li je nesrećan slučaj“, kaže Aleksandrić.
„Da se razumemo, Hag je napisao i dao je šest mogućnosti sa markirantom i imate šest fotografija kako je ona mogla da puca sama u sebe. Da li je prislon, da li je razmak 5 cm ili 10, to nije bitno, bitno je da je mogla sama. Drugo, ne isključuju nesrećni slučaj, što ni ja nisam isključio, a ne isključuju ni ubistvo, što ni ja nisam isključio”, zaključuje Aleksandrić i dodaje da su haški eksperti isključili postojanje dva hica, da su ocenili da su dva filcana čepa dva dela jednog čepa i da su “potpuno pobili nalaz Vlade Kostića”.
S druge strane, veštak Vladimir Kostić kaže za BIRN da konačno mišljenje i analizu o veštačenju koje je urađeno u Holandiji, može da da tek nakon što se uradi prevod izveštaja i uporedi tekst na engleskom sa tekstom prevoda. On objašnjava da su u tekstu na engleskom korišćeni atipični izrazi za mnoge pojmove, i da zato ostavlja eventualnu mogućnost da možda nešto nije dobro razumeo. U svakom slučaju, kaže Kostić, njihov zaključak da rastojanje sa kog je pucano iznosi 13 do 80 cm, kao nalaz ne predstavlja ništa.
O delu nalaza u kojem piše da se indicije o dva hica mogu odbaciti, Kostić kaže da je na svom veštačenju radio mesecima i da od njega ne odstupa ni za slovo.
„Dada je mogla sigurno da opali oba metka u sebe, ali ono što nije mogla i ono što nisam nigde video da piše, to je da je puška pronađena sa čaurom od ispaljenog metka u jednoj cevi, dok je u drugoj cevi bio neispaljen metak. Ako su bila dva ispaljenja, a u obdukcionom nalazu dr Aleksandrića piše da su u telu pronađena dva filcana čepa i tu dvoumljenja nema, kako je onda nakon toga stavila novi metak u tu cev”, pita Kostić.
Kostić kaže da je pucano sinhrono, iz obe cevi. „Potom je, najverovatnije naknadno, neko izvadio čauru ispaljenog metka iz cevi i stavio neispaljeni, kako bi izgledalo da je pucano samo iz jedne cevi. U spisima predmeta nema podataka, bar ja to nisam video, da je neko proveravao da li postoje tragovi gareži u obe cevi neposredno nakon njenog ubistva”, objašnjava Kostić.
Kostić kaže i da ga iz haškog instituta niko nije kontaktirao, a da je pomoć svojevremeno nudio predsedniku Komisije za rasvetljavanje ubistava novinara Veranu Matiću, ali da se sve završilo na jednom kraćem telefonskom razgovoru.
I otac Dade Vujasinović, Radislav, kaže da se veštačenje bazira na nizu pretpostavki, što je rezultiralo i trećom mogućnošću “nesrećnim slučajem”.
“U izveštaju je jasno napisano, što je ovde i zvanično bilo poznato, da su ključni dokazi uništeni (odeća), a neki su sakrivani. Ako je neko očekivao da će Hag „čarobnim štapićem“ dati rešenje, prevario se. Ovo je bilo samo pravo kupovanje vremena da ono i dalje čini svoje na putu ka zaboravu”, kaže za BIRN Radislav Vujasinović.
Dve decenije tapakanja u mestu
Novinarka Duge Radislava Dada Vujasinović nađena je mrtva 8. aprila 1994. u svom stanu na Novom Beogradu. Okolnosti pod kojima je preminula ni do danas nisu razjašnjene, i to uglavnom zbog toga što je u fazi policijske istrage učinjeno mnogo propusta. Tako, na primer, policija te večeri nije uzela čak ni otiske sa lovačke puške iz koje je pucano, ali je, ipak, odmah konstatovala da je Dada u nervnom rastrojstvu izvršila samoubistvo. Takođe, na mesto zločina nije izašao ni istražni sudija.
Osim toga, nije sačuvana ni Dadina odeća, što je, kao što se vidi iz nalaza haških veštaka, od velikog značaja za opisivanje tragova.
Zbog propusta u istrazi policije i tvrdnji da je u pitanju samoubilačka smrt, porodica je angažovala ekipu veštaka.
Za razliku od zvanične verzije, koja kaže da je smrtonosna rana na levoj strani grudi naneta iz apsolutnog prislona, stručnjaci koje je angažovala porodica dobijaju oprečan nalaz. Usta cevi lovačke puške bila su udaljena najmanje 5-6 cm, što je saglasno sa nalazom haških eksperata koji sa velikom verovatnoćom, kao što je već pomenuto, isključuju apsolutni prislon, a 13 cm označavaju kao maksimalno rastojanje sa kog je moglo biti izvršeno samoubistvo. Nalaz veštaka koje je angažovala porodica, dostavljen je Okružnom tužilaštvu u Beogradu još u decembru 1994.
Veštaci koje je angažovala porodica, pronašli su na fotelji na kojoj je Dada iskrvarila, tragove dve krvne grupe, što je moglo da uputi na to da je u stanu, prilikom njene smrti, bila još neka osoba, odnosno izvršilac. To je, inače, još jedan propust policije, koja uopšte nije uzela tragove krvi sa fotelje, uz objašnjenje da su slučaj tretirali kao suicid.
Svi pokušaji da se novim dokazima ukaže na propuste i preuranjeno zaključivanje da je reč o suicidu, bili su bezuspešni. U februaru 1995. Okružno tužilaštvo u Beogradu odbilo je zahtev da se obavi superveštačenje pomenutih oprečnih nalaza stručnjaka (onih koje su angažovali roditelji i onih zvaničnih).
Roditelji su 10.7.1995. godine Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podneli krivičnu prijavu protiv NN lica zbog ubistva, ali je ono tu prijavu odbacilo. Zbog toga tri meseca kasnije (4.10.95.) zastupnik porodice podnosi žalbu, odnosno zahtev za preduzimanje istražnih radnji, tj. novog veštačenja kako bi se otklonile razlike u nalazima dve grupe veštaka.
Tek dve godine kasnije, istražni sudija Dobrivoje Gerasimović donosi rešenje o novom veštačenju. Međutim, za predsednika komisije veštaka određuje obducenta Branimira Aleksandrića sa Instituta za sudsku medicinu, koji je već ranije bio uključen u istragu kao obducent, i na osnovu obdukcije dao mišljenje da je Dada sama sebi oduzela život. Zbog toga je pravni zastupnik porodice, advokat Branimir Tapušković uložio primedbu tražeći da na čelu komisije koja treba da uradi novi nalaz i rekonstrukciju, bude veštak koji do tada nije davao mišljenje. Primedba je, međutim, odbijena i veštačenje je obavljeno, ali tek godinu dana kasnije, u maju 1998.
U komisiji je, uprkos protivljenju roditelja, ipak bio obducent Branimir Aleksandrić, koji je u prisustvu istražnog sudije Dobrivoja Gerasimovića, pokušao da rekonstruiše položaj iz kog je Dada, eventualno, mogla da puca u sebe.
Izveštaj sa ovog veštačenja u sud je stigao tek tri godine kasnije i bio je istovetan prvom – Dada je sama sebi nanela smrtonosne povrede. Ovog puta, međutim, Okružni sud u Beogradu tražio je superveštačenje, a iz Instituta za sudsku medicinu u Novom Sadu je posle dve godine stigao zaključak da se ubistvo, ipak, ne može isključiti. Naredne tri godine ponovo nastupa tajac, jer sud odbija da o predmetu saopšti bilo šta.
Pokušaj istrage
Preokret u istrazi dogodio se 2008. kada je balističar Vladimir Kostić zaključio da je Dada ubijena. On je, naime, 30. maja te godine sudu predao svoj nalaz, u kojem je, između ostalog, naveo i da su u telu pronađena dva filcana čepa, što znači da je u Dadu pucano dva puta, zbog čega se ne može govoriti o samoubistvu.
Nakon ovog nalaza, 28.01.2009, Okružni javni tužilac u Beogradu konačno je pokrenuo pretkrivični postupak i zatražio od MUP-a da preduzme neophodne radnje kako bi se utvrdilo da li je Dada ubijena i ko je izvršilac tog krivičnog dela.
Republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac je u aprilu 2012, kako su preneli mediji, rekla da se u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu slučaj i dalje nalazi u fazi pretkrivičnog postupka, da je do tog trenutka saslušan veći broj svedoka, i da su ponovo su saslušani i veštaci Kunjadić, Aleksandrić i Alimpijević (koji su 1994. tvrdili da je Dada izvršila samoubistvo). Dolovac je rekla i da objektivna prepreka u ovom slučaju jeste protok vremena i dokazi koji nisu na adekvatan način fiksirani odmah po izvršenju krivičnog dela.
Prethodno, 2011. godine Zagorka Dolovac je, prema pisanju medija, rekla da postoje indicije da su dokazi namerno skrivani i dodala da je nezahvalno govoriti da li iza svega stoji tadašnja DB, ali način na koji je rađen uviđaj u slučaju Slavka Ćuruvije ukazuje na sličnosti u propustima koji su počinjeni u obe istrage.
U međuvremenu, u septembru 2012. formirana je Komisija za istraživanje ubistava novinara, na čijem je čelu Veran Matić, na čiji je predlog, predmet o smrti Dade Vujasinović, poslat u Hag.
Koga je ugrozila svojim pisanjem
Dada Vujasinović je kao novinarka Duge, pisala o korupciji u vojsci i policiji, o kriminalcima koji su promovisani u nacionalne heroje, o sprezi politike i kriminala.
Zbog njenih tekstova o brojnim nerasvetljenim ubistvima u Beogradu, Željko Ražnatović Arkan, tada komandant paravojne formacije Srpska dobrovoljačka garda i narodni poslanik, poručio je Dadi Vujasinović – „ako te zanima ko je sledeći, napiši da si ti i da sam ti ja to rekao”.
„Ne znam šta ga je toliko iznerviralo, nisam pitala za kriminalce, nego za biznismene“, napisala je tada Dada.
Samo nekoliko meseci pred smrt govorila je u Utisku nedelje, u kom je pričala o tome da li se boji pretnji.
„Ne znam kako to da vam objasnim, jednostavno se ne plašim. Ja mislim baš da treba jednostavno pisati o tome da bi na neki način neko probio led, jer znate, tako se lako formiraju sad likovi tih nedodirljivih, i onda ako niko to ne uradi, niko ne pokuša… Ja se Arkana zaista ne plašim, niti se plašim bilo koga zato što imam zaštitu samim tim što sam to napisala. Meni sad kad izađem iz studija, ako padne saksija na glavu, to može da se dovede u vezu s tim”.
Izveštavala je o ratnim razaranjima na području bivše Jugoslavije:
„Ne želim da budem zao prorok niti ptica zloslutnica, ali ne mogu da se otmem utisku da će se Beogradu skupo osvetiti ta njegova apatija i nezainteresovanost. Ja mogu da razumem donekle da su ljudi iscrpljeni golom borbom za opstanak. Ali, mi smo postali monstrumi, koji, grickajući čips i pijuckajući pivo posmatramo na TV-u ubijanja i razaranja samo kao rđavo režiran film, čvrsto uvereni da se sve to događa negde daleko, nekom drugom i da mi s tom nesrećom nemamo nikakve veze… Ali, eho tog rata, za koje nas zvanične vlasti ubeđuju da nije naš („Srbija nije u ratu“), čujemo sve bliže… Mržnja je neizlečiv virus i prenosi se brzo i širi se lako. I mislila sam – nema goreg rata od onog u Hrvatskoj, pa se zapucalo i u Sarajevu. Otišla sam i tamo pa sam onda shvatila da više nemam snage. Da neću da pišem o tome kako se ruši grad i kako se ubijaju deca. Jer, Hrvatska je sanatorijum u odnosu na Bosnu. Žao mi samo zato što sam spoznala, kakve su, u stvari, zveri ljudi. Kako lako čovek postane zver. Žao mi je jer sam voljom sudbine rođena ovde. A moglo je da se desi da se rodim negde drugde i provedem ceo život u srećnoj zabludi o ljudskom rodu”, pisala je u novembru 1992. godine Dada Vujasinović.
javno.rs
