Valјaš li nam danas mrtav Olivere, kad nam nisi valјao živ?

Valјaš li nam danas mrtav Olivere, kad nam nisi valјao živ?

Ti mučeniče, opra svoj čisti obraz. A šta ćemo mi, bedni i licemerni, mi jadnici sa našim obrazima?

Ti ode svetla čela! Kud mi da krenemo danas? Može li se i kako pobeći od sebe?

Koliko li će vode proteći Ibrom dok se ponovo ne rodi neko dostojan tebe i tvoje čestitosti? Neko ko bi tebe zaslužio.

Kako danas da pogledamo u oči tvojim sinovima, Mileni i Nataši, bratu? Mi bedni i licemerni što ronimo suze nad tvojom smrti!

Kako, kad smo svi zajedno ćutali dok si ti nevin i čist ležao na robiji? Ti slobodan u zatvoru, slobodniji i od tvojih tamničara i od naših savesti. Ti nevin ležao a mi ćutali. Mali i licemerni.

Kako, kad su nam preče od tebe bile sve naše podele, naše svađe i zađevice, zablude i podmetačine, naša srpska ludala, kao što ovih napisa u Beogradu jedan dobar čovek. A danas za tobom ronimo suze!

Hoće li danas, u Beogradu, kad te budu sahranjivali dobri čoveče, crnoj zemlјi biti teško od Srba koji su došli da ti se poklone? Makar sad, kad ideš pod crnu zemlјu, kad ti se nismo poklonili i shvatili te, kad te nismo poštovali dok si bio živ?

Valјaš li nam danas, mrtav, Olivere, kad nam nisi valјao dok si bio živ?

Ti ode u legendu mučeniče, a kud ćemo mi?

Dođe nam još jedan dan kad nam sunce zađe u krvavu zastavu. A mi ništa da naučimo, ništa da shvatimo, ništa da razaznamo.

Po koji ćemo put u istoriji, tek dan posle, shvatiti da su nam ponovo iščupali još jedan hrast, polomili mu grane, ostavili nas bez glave?

Možeš li nam oprostiti Olivere? Nama nedostojnim tebe dostojnog.

Video sam te juče mrtvog. I ponovo video onu sliku kako sunce nad Jagnjenicom i nad Ibarskim Kolašinom zalazi u krvavu zastavu.

I mnogo se bojim. Ne za sebe. Mnogo se jada i greha skupilo na mojoj duši. Mnogo sam se jada i krvi nagledao. Bojim se šta će biti sa ovim našim svetom kad ostane bez lјudi kao što si ti bio. Kad ostane bez dobrih lјudi zbog kojih i sunce sija.

Kud ćemo i kako ćemo bez dobrih lјudi Olivere? Za koje sidro da se vežemo?

Kud ćemo kad ostanemo bez lјudi koji su se smejali, onako lјudski, kao što si se ti smejao?

Slušao sam juče u Mitrovici onu strašnu tišinu dok su tebe, poslednji put, kroz tvoj grad nosili ka večnoj kući. I, odavno, ništa strašnije nisam čuo. Čula se tišina iz Mitrovice do neba juče Olivere. Plakalo je za tobom i staro i mlado Olivere.

Kasno!

Bog neka ti dušu prosti, dobri čoveče!

Zoran Šaponjić

iskra.co