Veljko Odalović neprikosveni vladar državnih funkcija i trag njegovog delovanja na Kosovu i Metohiji.
Generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Srbije Veljko Odalović, neobrazovani vlastohlepac, čovek koji je iskoristio sve srpske nesreće tokom devedesetih godina, kako bi se obogatio i postao moćan faktor u svačijoj vlasti, mogao bi da bira na koju će optuženičku klupu da sedne: da li onu u Specijalnom sudu za organizovani kriminalu Beogradu ili onu za ratne zločine u Hagu. Upamćen je na Kosovu i Metohiji po progonu, kako Srba tako i Albanaca, na silu i pod pritiskom su mu „završili fakultet“, prvi je prodao imovinu Albancima, pobegao za Beograd i odatle im prodavao srpske pasoše za velike pare. Izmislio je „masovnu albansku grobnicu“ kod Raške, a sin mu je kolima ubio dvojicu srpskih policajaca…O ovoj mračnoj ličnosti piše Ivan Maksimović, dopisnik Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice.
Među onima koji su najviše učinili da Kosovo i Metohiju što manje bude srpsko a što više albansko, svakako se nalazi i Veljko Odalović. Ovaj „kadar“ svih režima, koji je u vrhovima vlasti više od četvrt veka, završio je u Kosovom Polju osnovnu školu i gimnaziju. Školovanje mu i nije baš išlo pa je sreću potražio na lokalnoj Tomboli gde je prodavao listiće i čitao brojeve koji su izlazili iz bubnja. Gimnaziju, po svedočenju poznanika, ne bi ni završio da mu nije bilo Radovana Papovića, potonjeg rektora Prištinskog univerziteta koji je njime dugo godina „harao“. Odalović je u tridesetim godinama svog života upisao i diplomirao na Pravnom fakultetu u Prištini i to tako što je tokom studija „zagrevao stolicu“, doduše uglavnom po kafanama po kojima je Kosovo Polje bilo nadaleko poznato, a Papović je obavljao svu ostalu „papirologiju“ iz prijateljskih razloga za pripadnika „crnogorskog klana“.
Jedini problem pravila je profesorica Pravnog fakulteta koja ga je u više navrata obarala zbog ogromne količine neznanja (kako tada tako i danas). Kada je postalo očigledno da je ona nepremostiv problem, grupa kosovopoljaca intervenisala je na svoj način (Mitar Balević, Minja Milovanović, Kosta Bulatović, Miroslav Šolević…svi odreda crnogorski kadar).
Među njima je Milošević „politički rođen“ zbog čega su neki imali toliko slobode da i „nogom otvaraju vrata“ njegovog kabineta. Sa Miloševićevog fakulteta, poslali su dopis profesorici sa izričitim zahtevom da Veljko Odalović mora da položi kod nje ispit što je uspelo da slomi njenu principijelnost. Po diplomiranju, ista grupa ljudi pomogla mu je da od opštinskog sekretara bude imenovan za savetnika republičkog Izvršnog veća a ubrzo i savetnika u Vladi Republike Srbije i ličnog sekretara tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije, Momčila Trajkovića iz Čaglavice, sa KiM. NJegov zadatak bio je da uhodi Trajkovića te mu je krišom pregledao poštu, faks, dopise, kontakte…Tako prikupljani podaci bili su od velikog značaja u osmišljavanju plana za rušenju Trajkovića koje je vrlo brzo usledilo.
Odalovići nisu napuštali Kosovo i Metohiju sve do 1999. godine, neki čak i kasnije, ali su uspeli da se rano i vrlo dobro pozicioniraju u Komunističkoj partiji odricanjem od svog poseda čime su dokazivali protivljenje „kapitalističkim i buržoaskim idejama“. Upravo to zemljište je postalo predmet rotacije koju je Veljko Odalović sproveo u svoju korist tokom postupka restitucije zemljišta nacionalizovanog posle Drugog svetskog rata.
Budući da su naseljavali od mesta udaljene posede, Veljko je to ekonomski neisplativo zemljište zamenio za parcele kraj raskrsnica većih auto-puteva i naselja, i po visokoj ceni prodavao Albancima. Jedna od tih parcela nalazi se u industrijskoj zoni Lipljana, u blizini stočne pijace, koja je ranije pripadala zadruzi sa kojom je on katastarski razmenio svoju parcelu „čineći uslugu opštini“ a dobijenu unovčio. Izvor Magazina Tabloid navodi da je zemljište u „tamo nekom brdu“ vredelo možda 15 maraka po aru a ova koju je prodao, s obzirom na lokaciju, dostizala je cenu od 1.500 do 5.000 maraka, kasnije evra, po aru.
Osim zemlje Veljko je prodao i četiri stana i dve garaže koje je posedovao u Prištini, naravno, na privlačnim lokacijama poput Aerodromskog naselja, Sunčanog Brega, Praskine vodenice. Uprkos svemu nije zaboravio svoju porodicu pa je sestrama, sestrićima i drugim bliskim rođacima omoguićo da „svako od njih dobije makar po jedan stan“ pretežno u periodu dok je obavljao funkciju načelnika kosovskog okruga. U tom periodu pokrenut je i program povratka ranije raseljenih Srba za koje su obezbeđeni stanovi od kojih je Veljko uvek imao kome će neki da podeli uključujući i svoje „koleginice“ i ljubavnice prema kojima je njegova slabost prema ženskom polu padala u iskušenje.
U to vreme je upoznao i Jorgovanku Tabaković, tada člana SRS, sa kojom je imao intimne i poslovne odnose, što nisu posebno ni skrivali, a i danas ih strasno održavaju. NJihovo prijateljstvo, ali i položaj Veljka Odalovića, za stalno je učvrstila organizacija izborne krađe 1997., kada je uspeo da izvede čin obmane u kome su navodno Albanci iz Drenice bez izuzetka glasali za Slobodana Miloševića, što mu je obezbedilo pobedu na tim izborima. U ovome je Veljku pomogla Tabakovićeva, a ima naznaka da su u tome učestvovali Rada Trajković, takođe tadašnji član SRS i Ranđel Nojkić iz SPO. Pored svih nadrealnih okolnosti u vezi očigledne krađe tih glasova, gde srpska policija osim oklopnim transporterima nikako drugačije nije mogla da uđe u taj deo pokrajine (civilne službe nikako!), „300.000 albanskih glasova“ su pobedu doneli Miloševićevom kandidatu Milanu Milutinoviću koji je tako pobedio svog protivkandidata Vojislava Šešelja.
Te godine je Odalović imenovan za načelnika kosovskog okruga, a koliko je njegova moć narasla posle toga govori podatak da je od javnosti sakrivena činjenica da je njegov mlađi sin Uglješa automobilom usmrtio dvojicu pripadnika srpskog MUP-a tokom 1998. godine.
Zločin je počinio kao još uvek maloletan, vozeći u pijanom stanju, na izlazu iz Prištine prema Kosovom Polju gde je redovno bila locirana patrola saobraćajne policije, na potezu između nadvožnjaka i Ekonomske škole. U sudskom procesu koji se vodio pred Krivičnim Sudom u Prištini, problem je bio „izmeštanje dokaza sa lica mesta“ usled čega „nije bilo moguće utvrditi pouzdano odgovornost“ Uglješe Odalovića. Umesto bilo kakvih sankcija, Uglješa je nastavio svoj život a policajci pali u zaborav. Danas je zaposlen u „Srbijagasu“ kod Dušana Bajatovića a od ove godine je i student Diplomatske akademije na koju je jedini način konkurisanja preporuka državne institucije ili javnog preduzeća. Nepoznato je po kojim je kriterijumima izabran s obzirom da je završio „menadžment u sportu na nekom privatnom fakultetu“. Slučaj je u potpunosti zataškan a zaboravu je poslužilo to što je ubrzo izbio rat i nešto kasnije većina Srba raseljena i proterana.
„…Zajedno sa Minjom Milovanovićem iz Kosova Polja, Veljko je ojadio Albance. Ucenjivao ih je, proterivao, uzimao novac na razne načine. Zbog toga su obojica napustila Kosovo i Metohiju a usput su pokušali da nagovore, odnosno zaplaše što više Srba kako bi i njih pokrenuli na iseljavanje i time prikrili svoje bekstvo u strahu od osvete ili sankcionisanja. I to im je pošlo za rukom. NJegovo ime se nalazilo na spisku Međunarodnih misija kao počinioca ratnih zločina pljačkanja imovine stanovništva, ucena, proterivanje. NJega su prijavili Albanci, ali je nakon izvesnog vremena uklonjen sa te liste, a to je moglo jedino dogovorom okovelikih „poslova“ ili za Albance ili za strance…Šta je on dogovorio ne znam, ali nikoga sa tog spiska ne skidaju zato što im je simpatičan“ kaže upućen izvor Tabloida.
Stvari postaju jasnije ako se vidi da je on Predsednik komisije za nestala lica i koordinator te komisije. Posebno ako se setimo da mu je svojevremeno Goran Svilanović, dok je u DOS-ovoj vladi bio ministar inostranih poslova, danas Generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju i član savetništva Trilateralne komisije, rekao da će se ‘istina o nestalim i ubijenim Srbima saznati tek nakon što Kosovo dobije punu nezavisnost’…“.
Od dana kada je Veljko Odalović imenovan na mesto predsednika Komisije za nestala lica, nije objavljena nijedna informacija o pronađenom makar jednom Srbinu ili nealbancu. To bi se možda moglo pripisati nemoći srpske države pred Međunarodnom zajednicom da odnos Veljka Odalovića prema porodicama kidnapovanih nije takav kakav jeste. Tokom 2010. godine, kada je Newpress iz Čaglavice pripremala emisiju „Slobodno srpski“, u kojoj je Odalović gostovao, ekipa ove video produkcije, kamerman i novinar, obišli su Koordinatorku Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica iz Gračanice, Silvanu Marinković.
U pripremnom razgovoru navela je niz neprijatnih situacija u kojima se Odalović ponašao bezosećajno, odbijao da sasluša i prihvati sporadične informacije koje bi o lokaciji ili sudbini nestalih pristizale iz Albanije (sa objavljivanjem izveštaja Dika Martija o trgovini organima ispostavilo se da su gotovo sve bile istinite!) i često se na njihovu upornost izdirao i preteći ih ućutkivao.
Ekipa joj je ponudila da to izjavi u kameru kako bi emitovali ali je žena bila preplašena, kada su to videli ponudili su joj da izjavu da anonimno i sa skrivenim licem promenjenim glasom ali je ona sve to kategorički odbijala.
Već pet godina unazad se ne obavlja nijedno ispitivanje lokacija na kojma se opravdano sumnja da su pokopani ostaci kidnapovanih Srba. Iskopavanja na masovnoj grobnici Žilivode kod Obilića 2012., za koju se veruje da skriva tela 26 kidnapovanih Srba, prekinuo je požar za koji su posmatrači ekshumacije potuno ubeđeni da je podmetnut i to od strane EULEKS-a. Nakon požara su radovi „privremeno“ prekinuti da ni do danas ne bi bio pokrenuto. Porodice kidnapovanih su revoltirane takvim ponašanje, dok se Odalović oglasio nekoliko puta pozitivno ocenjujući saradnju i sa uverenjem da će ona biti nastavljena. I jeste ali u Rudnici kraj Raške. Lokaciju uz sami magistralni put inače najprometniji u regionu gde je to nemoguće izvesti, nedaleko od administrativnog prelaza, EULEKS i ranije UNMIK, odmah po okončanju rata na KiM označili su kao masovnu grobnicu koja krije čak 250 leševa kosovskih Albanaca.
U rano jutro, pre svih drugih kojima je javljeno da će se tim povodom obratiti medijima, i ne znajući za to, pojavio sam se sa kamerom kako bih snimio otkopavanje. Policajac koji je čuvao prilaz lokaciji, izuzetno predusretljiv ali nezadovoljan razvojem događaja, u neobaveznom razgovoru rekao mi je: „…čuvar stovarišta (koje se na tom mestu nalazilo) video je da su izvukli jednu kosku, sad kažu pronašli ostatke tri osobe“. Novinarima se javio lokalni stanovnik za čiju izjavu niko osim mene nije bio zainteresovan. Potvrdio je da se ribolovom bavi od detinjstva a tog leta 1999. godine svaki dan je provodio uz obalu Ibra preko puta lokacije i „da je jedan leš ovde sahranjen ja bih to video“.
On, kao i drugi meštani, ističu da na to mesto decenijama unazad tu bacaju ostatke uginulih i zaklanih domaćih životinja i da su to jedine kosti koje se tu mogu naći. EULEKS je međutim dan ranije dao izjavu u kojoj su naveli da su pronađeni ostaci 5 osoba (srasla kost, valjda) što Odalović novinarima nije negirao već je potvrdio da je otkrivena masovna grobnica. Do kraja akcije mediji su izvestili da su u Rudnici pronađeni ostaci čak 40 osoba koj su „posle identifikacije“ predati porodicama. To jeste mnogo manje od pominjanih 250 ali i mnogo, mnogo više od, po svemu sudeći, ni jedne zakopane. Morbidno je, ali su tu pokopani sigurno čak i ostaci svinja s obzirom da su one vrlo česta vrsta koju seoska domaćinstva uzgajaju, spakovane u bele forenzičke džakove i predate porodicama kosovskih Albanaca. To se nikoga ne tiče sve dok blato, u javnosti, pada na srpsku državu, čemu u ovom slučaju Odalović svesno pomaže.
Da li je sve to zbog pomenutog spiska ratnih zločinaca na kome se nalazio ili nekog drugog (platnog, možda), Odalović nije mirovao. Izbegao je odmah po okupaciji KiM i ulasku NATO vojnika u pokrajinu 1999., i tek što se u Beogradu raspakovao, Veljko je kući slao blanko pasoše namenjene Albancima koji su ih kupovali za ogroman novac. Zahteve za izdavanje pasoša primala je njegova majka u njihovoj porodičnoj kući gde je bilo smešteno sedište radnog tela za Kosovo i Metohiju. Ono je bilo i pokriće za posedovanje originalnih pečata kojima su pasoši overavani a „mreža saradnika“ brzo je formirana i razgranata. Cena tih „originalnih pasoša“ kretala se od 5 do 10 hiljada maraka.
Po okončanju ovog „posla“, a pre nego što je prodata Albancima neposredno po martovskom Pogromu 2004. godine, u toj kući stanovao je direktor Doma zdravlja Kosovo Polje, danas izmeštenog u selu Ugljare, zahvaljujući kome se supruga Veljka Odalovića nalazila na platnom spisku ove institucije sve do započinjanja Briselskih pregovora, a da od 1999. nijedan jedini dan nije provela niti se pojavila na poslu. Ona je od tada zaposlena u Beogradu, a Veljko imenovan za predsednika radne grupe za implementaciju Briselskog sporazuma. Indikativna je i činjenica da je bio zadužen za organizaciju albanskih kvazi-izbora na osnovu tog sporazuma, koje su Srbi masovno bojkotovali.
Šta taj sporazum donosi i kakav je posao u zastupanju državnih interesa Srbije Odalović obavio na Kosovu i Metohiji otkriva nam njegova odluka sprovedena u strogoj tajnosti. Veljko je sa groblja u Kosovom Polju iskopao, odnosno na svoju ruku ekshumirao ostatke svog oca i uz pomoć Albanaca, „svojim kanalima“, preneo ih u centralnu Srbiju.
Na samom početku razgovora tokom rada na ovom tekstu, jedan od sagovornika je izneo svoj pogled na život i rad Veljka Odalovića u tri rečenice: „…Svuda gde je kročila njegova noga, albanizovao je to. Rodio se u Vrelu, od 100% srpskog, postalo je 100% albansko, došao u Kosovo Polje i od 100% srpskog, postalo je 100% albansko. Otišao u Prištinu i od grada sa velikim broja Srba, ostao je grad bez Srba. Sada je otišao za Beograd, albanizovaće i njega“.
Jači i od stranke i od bezbednosnih službi
Odalović još jedan u nizu koji na sve strane „drma“, koji je moćniji i od predsednika svoje stranke, Ivice Dačića ali i od bezbednosnih službi pa se ne možete sakriti od eventualnog progona i posledica ako mu se otvoreno zamerite zbog čega ćemo primeniti anonimnost sagovornika kao vrstu „zaštite svedoka“ koji svoja saznanja prilažu sa nadom da će sud istorije, ako ne onaj nadležan za kriminal, doneti pravednu presudu o svakom od učesnika smutnih vremena i donosioca važnih odluka. U tu svrhu prilažemo i ovaj tekst kao deo dokaza u tom „procesu“.
„…NJega najbolje opisuje njegovo selo, Vrelo podno Goleša, koje je od čisto srpskog postalo čisto albansko zahvaljujući tome što je porodičnu kuću u tom selu, na imanju koje je od kralja dobio Veljkov deda, prodao njegov otac Romima, vrlo ekstremnim, koji su čvrsto prigrlili indentitet Albanaca kao sopstveni. To je bila prva prodaja srpske zemlje u tom selu i početak nesrećnih transakcija poseda koje su zauvek promenile sastav stanovništva i doprinele sadašnjem položaju Srba i države. Po prodaji odselili su se u obližnje Kosovo Polje gde su kao ‘ugledni komunisti’ dobili deo zemlje i kuću na imanju nacionalizovanom nakon Drugog svetskog rata od srpske porodice Grujić iz sela Bresja, na obodu ove varošice“ kaže naš sagovornik.
Odalovići progonili i Srbe
Odalovići, tačnije Veljkov otac i stric, kao „pravoverni komunisti“, posebno su se istakli u progonu i fizičkom nasilju koje su sprovodili nad onim Srbima koji su se pobunili protiv Ustava Kosova iz 1974. godine. U to vreme, Albancima nisu odgovarali otvoreni sukobi sa Srbima jer je njihov pokret trebao da bude prikazan kao nezadovoljstvo naroda a ne kao pobuna Albanaca protiv Srba. U tome su im Odalovići bili od velike koristi jer su bili poznati „konvertiti“, a „kovretovali“ su se i u Crnogorce, pa su bili čas Srbi, čas Crnogorci, koji su se pozivali na „bratstvo – jedinstvo“ i na „dobrosusjedske“ odnose s Albancima.
Ivan Maksimović
www.magazin-tabloid.com
