Mnogi su se „izređali“ poslednjih dana o tome da li su Srbiji baš sada potrebni vanredni parlamentarni izbori i zašto. Samo nekog još nismo čuli, iako na zbivanja u Srbiji ima i te kakvog uticaja.
U poslednje vreme naslušali smo se funkcionera Srpske napredne stranke i Vlade Srbije koji svog šefa Aleksandra Vučića pozivaju, a počeli su takoreći iz čista mira, da raspiše vanredne parlamentarne izbore u Srbiji.
Čuli smo ovih dana i iskusnog Rasima Ljajića kome se čini da će vanrednih parlamentarnih izbora zaista biti, a Ljajićeve reči — upravo zbog iskustva, u vlasti je neprekidno, evo, već 15 godina — valja saslušati pažljivo.
Čuli smo i Tomislava Nikolića i Ivicu Dačića koji misle da nam vanredni izbori sada nisu potrebni, i samog Vučića koji je raspravu presekao rekavši da će odluku o izborima doneti on lično, i to, što je možda posebno interesantno, da odluku o vanrednim izborima neće doneti vođen partijskim već državnim razlozima.
Nismo čuli samo predstavnike evroatlantskog Zapada, što ne znači da stava o eventualnim izborima oni nemaju, već da su odlučili da ga ne izraze javno.
Zanimljiv oprez vredan pažnje, naročito ako se setimo, na primer, nekadašnjeg nemačkog ambasadora u Beogradu Volframa Masa, koji se svojevremeno, bilo je to u februaru 2011, nije ustezao da sasvim javno primeti kako je „u interesu Srbije da ih (izbore) odloži što je moguće više, do redovnog termina“, pa tako i bi.
Uzgred, tada su, u vreme ove Masove preporuke, u punom jeku bili pregovori s Prištinom koje je vodio Borko Stefanović, i dogovori koje je on tada postigao možda ne bi bili postignuti kada su to nameravali njihovi organizatori da je Srbija na izbore otišla pre vremena.
Kakav bi, dakle, stav mogao da ima Zapad u pogledu vanrednih izbora u Srbiji, pošto se već odlučio na zagonetno ćutanje?
Ovo je pitanje u direktnoj vezi sa namerama koje taj Zapad ima prema Srbiji, i inače i upravo sada, a to je pak u popriličnoj vezi sa tekućim sukobom sa Rusijom.
Da je Zapad, predvođen Sjedinjenim Državama koje bi da očuvaju svoju globalnu hegemoniju, u sukobu sa Rusijom, koja tu hegemoniju izaziva, sasvim je očigledno. Bitan element ovog sukoba jeste i težnja Vašingtona da Evropu odvoji od Rusije, težnja vidljiva i u izazivanju haosa u Ukrajini, i u miniranju gasovoda „Južni tok“.
Zapadni Balkan, kao logičan pravac pružanja (nepoželjnog) ruskog uticaja dalje ka Evropi, otuda je, za Vašington, u poslednje dve godine ponovo dobio na važnosti. A u okviru Zapadnog Balkana, i kao najveća i kao centralna i kao najbliža Rusiji, Srbija.
Zato je baš sada došlo na red konačno rešavanje srpskog pitanja, kroz gušenje Republike Srpske i prateću centralizaciju Bosne i Hercegovine, i drobljenje Srbije kroz primoravanje da, formalno ili ne doći će i to na red, prizna nezavisnost Kosova. Da je to vreme zaista došlo, da je baš sada taj trenutak, svedoči sinhronizovanost pritisaka na Republiku Srpsku i na Srbiju povodom RS (nesuđena britanska rezolucija o Srebrenici, zahtev britanskog šefa diplomatije Filipa Hamonda Aleksandru Vučiću da spreči referendum u RS, slična osuda referenduma i podrška unitarnoj BiH u zaključcima ministara spoljnih poslova EU ovog ponedeljka) i na Srbiju u vezi sa Kosovom i Metohijom, pri čemu je naročito interesantno što je baš sada u Beograd stigla platforma za pregovaračko Poglavlje 35 kroz koje treba da priznamo nezavisnost Kosova, a to je baš sada utoliko uočljivije i intrigantnije uzmemo li u obzir činjenicu da je proces skrininga — koji prethodi formulisanju platforme — okončan još u januaru prošle godine.
Još od tada se, dakle, birao trenutak u kome će platforma biti izneta pred zvanični Beograd kao ponuda koja se ne odbija, i izbor je pao, evo, baš na ovaj trenutak.
Imajući sve to u vidu, reklo bi se da održavanje vanrednih izbora — koje bi oba ova procesa, usmerena protiv Republike Srpske i protiv Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, odložilo na neodređeno vreme, a Srbiji kupilo izvesno vreme da se odmori od zapadnog pritiska, zauzeta predizbornom kampanjom i potonjim sastavljanjem nove vlade — čini se, dakle, da vanredni izbori u Srbiji evroatlantskom Zapadu sada nikako ne bi bili po volji.
A da i ne govorimo da bi, sva je prilika, Vučić iz tih izbora izašao s dodatno ojačanim legitimitetom, što bi mu olakšalo eventualno neprihvatanje 35. poglavlja, a sa njime i faktičko zaustavljanje srpskih EU integracija. A to tek Zapadu ne može da bude po volji, jer je zadržavanje Srbije na putu EU integracija, iako one ne vode nikuda, ključno sredstvo Zapada za zadržavanje Srbije u orbiti svog uticaja.
Da li su to oni državni razlozi na koje je predsednik srpske vlade mislio kada je rekao da će se njima rukovoditi u donošenju odluke o raspisivanju vanrednih izbora?
Nikola Vrzić
rs.sputniknews.com
Podnaslov članka nije dobar. Ne čeka se MIŠLJENJE nego se čeka DOZVOLA Zapada, da li će Vučić smeti da kroz nove izbore „zabetonira“ svoju vlast za još najmanje 4 godine, ili će do isteka mandata ove vlasti, uspeti da rasturi Srbiju, rasproda preostale resurse, Jug Srbije pripoji Kosovu, Sandžaku dodeli široku autonomiju isl. Zapadu se žuri da se sve to okonča što pre, zato verovatno neće dozvoliti nove izbore nego samo rekonstrukciju vlade.Vučić će u igru uvesti još poslušnije i nesposobnije ljude, sa još manje morala koji će se takođe nakrasti para, kao lični honorar za aminovanje svih želja Zapada i uništenja Srbije kao suverene države. I kada sve to urade, EU neće prihvatiti Srbiju kao redovnog člana zajednice jer će biti previše (o)siromaš(e)na da bi se Evropi isplatila dodatna pljačka. Jednostavno, osim jeftine, robovske radne snage, Srbija neće imati više ništa. Živi bili pa videli!!