Objavljujemo pismo koje smo dobili od medicinskih radnika, poreklom sa Kosmeta, koje Ministarstvo zdravlja masovno ostavlja bez posla. Perfidnim metodama pritiska vlast pokušava da te mučenike vrati tamo odakle su 1999. godine proterani. Veliki srpski mediji se tim povodom ne oglašavaju, valjda zato, jer takvu neljudsku „čistku“ (sramotni progon srpskih prognanika) treba obaviti daleko od očiju javnosti.
___________________
„Poštovani,
u ime zdravstvenih radnika sa Kosova vam se obraćam sa nadom da ćete nam možda vi pomoći da medijski dopremo do javnog mnjenja Srbije, jer nas, izgleda, niko ne želi da sasluša, niti imamo kome da se obratimo.
Radi se o 700 radnika sa Kosova, nama koji živimo i radimo u Srbiji već 15 godina. Ova vlast želi da ljude vraća na Kosovo pod ucenama gubitkom posla ovde. Imamo i pismo kojim se obraćamo javnosti i medijima. Pokušavali smo na sve načine da dobijemo odgovore pa se zato i obraćamo medijima. Kolege u čitavoj Srbiji su u strahu zbog neizvesnosti onoga što nas čeka, a niko ne želi da nam pruži bilo kakvu informaciju… samo nagađanja i time se jos veća panika unosi.
A recite nam kako i ne bi? Neko verovatno od inteligentnijih ljudi je osmislio navodnu „anketu“, a nije se setio da je obrazloži. Dali su nam mač sa dve oštrice, pa kako god ga okrenuli poseći ćemo se sami. Odgovorno bi potvrdila da su sve nase kolege za NE, ali to nisu smeli da zaokruže iz straha da ne izgube posao. Zaokružimo li DA, znači da sami želimo povratak što nije istina.
Želimo da nam se neko obrati i obrazloži, čemu sve ovo čemu? Zašto nam neko ponovo ruši mir i rastura porodice? Ovde živimo i radimo svi u proseku 8-16 godina i svi smo se već ovde snašli i pokazali se kao dobri i vredni radnici i stekli poštovanje svojih kolega. Zašto onda ne bismo bili i zadržani na radnim mestima gde vec jesmo?
Došli smo sa svojih ognjišta u nepoznato, nismo to sami tražili. Bili smo primorani, snalazili smo se kako smo mogli i umeli. Dole više nemamo ništa, sve nam je uništeno.I sada kada smo posle toliko godina nasli mir i obezbedili svoje porodice sada opet treba da nam neko rusi. Treba li opet da proživaljavamo iste strahove, one koje smo počeli bar malo da zaboravljamo?
Tražimo li puno recite samo svoje pravo na život i da li je puno i pravedno da posle svega sve ovo zaslužujemo i da nam država tako vraća. Jesmo li mi uopšte njeni građani ili će nas iskoristiti kao glinene golubove i bićemo kažnjena eksperimentalna grupa. Hoće li se posle da se oglase nasi predstavnici kada bude kasno ili izjave saučešća stradalima hoće li tako pomoći našim porodicama.
Kažu biće uslova kakvih postoji ili vojska ili policija da nas štiti ne bićemo samo mi prepušteni sami sebi. Ministarstvo je otpustilo naše kolege koje nisu uspeli da de radno angažuju i time smanjili teret u budžetu da li isto čeka nas ili nešto jos gore.
Zašto bar mi koji tolike godine radimo ne dobijemo šansu i mogućnost da ostanemo već naše kolege koje sa nama rade u Srbiji dobijaju nadoknade za prevoz osim nas, a radimo zajedno na istim radnim mestima, iste poslove u istoj državi, sve naše kolege sem nas imaju prava na administrativne zabrane sem nas.
Otpuštani su samo nemedicinski radnici, a kod nas isključivo se radi o medicinskom osoblju. Mi smo se za pomoć sada obratili ministarstvu za rad, odgovorili su da pitanje nije u njihovoj naslednost, poverenik za inforrmcije nam je odgovorio da se obratimo Ministarstvu za rad, ombudsmanu… da se njima obratimo nakon sudske presude, iako ovo nema veze sa sudom.
Iz Ministarstva zdravlja, iz kabineta predsednik vlade, kabineta predsednika republike, iz Jukoma i brojnih drugih organizacija, zaključno sa ustanovama gde smo radno angažovani vec 15 godina, nas niko ne želi da primi iako smo se svima zvanično obraćali; čak nailazimo i na medijsku blokadu; niko ne želi da čuje našu muku; a ako je ponekad i ispričamo tekstovi se ne objavljuju. Odgovorni urednici, čini se, slične teme namerno zaobilaze.
U velikom smo strahu, panici – u agoniji!
Već je 1190 naših kolega sa Kkosova 01.01 2016. proglašeno tehnološkim viškovima i oterano s posla sa otpremninama od 9400 dinara po godini radnog staža. Mi smo u 95 posto slučajeva medicinsko osoblje. Naravno da naš opstanak zavisi od Ministarstva, jer oni moraju odobriti naš prijem. Ne mogu se kriviti direktori centara gde smo, jer su nam bar pružili šansu za rad, već rešenje morate ponuditi samo vi iz Ministarstva.
Zato molimo da nam neko izađe u susret, jer smo i mi građani ove zemlje, a ne druga klasa ljudi. Mi smo samo sestre koje obavljaju svoj posao savesno, a vi političari, kojima smo ukazali poverenje, pa vas molimo da nam to i opravdate.
Obraćali smo se svim relevantnim ustanovama u Srbiji, odgovora niotkud. Ministarstvo zdravlja se u medijima ogradilo od ankete tvrdeći da nemaju veze sa tim ali u prilogu ćemo vam dostaviti jednu od anketa gde se vidi da se šalju po nalogu Ministarstva zdravlja. Obraćali smo se svima. Mediji ćute (izgleda ne smeju da se povodom toga oglase), Ministarstvo nam ne odgovara vec 15 dana, direktori nas ne primaju na razgovor tamo gde smo angažovani i tako u krug.
Nna ivici smo egzistencije, snage kao i opstanka, jer ne znamo kome još da se obatimo za pomoć. Nas ima oko 700 i nalazimo se u svim gradovima centrima u Srbiji.“
Saša Stanković
064 271 99 01
