Vučićeve igre, da ne kažem zezanje sa opozicijom, kod mene izazivaju oprečna osećanja; s jedne strane, zabavlja me kako tu opoziciju, već prvom pretnjom da će izaći na izbore natera da se uznemiri kao da joj rastu zubići, a s druge, shvatajući svu nesposobnost te opozicije i njenu korumpiranost, tačno znam da manijakalno traže način da ostanu u politici i da je svaki nagoveštaj novih izbora u Srbiji i nagoveštaj novih izdaja, protivizdaja i berza ljudi i ideologija.
Ono u šta sam siguran je da Vučić nikog nije preplatio, bar ne onako kako su to radili ovi pre njega. Mislim da je dramatično oborio cenu ljudi, jer im je uhvatio meru. Zašto bi nekom davao milione, kad je ovaj spreman da se proda za stotine evrića? Zašto bi nekog plaćao stalno, kad možeš da mu platiš večeru i gurneš mu u džep 200e da te brani od Patkice na Pinku? Oborivši, dakle, cenu korumpiranog ljudskog materijala, Vučić je ogolio srpsku politički scenu, na kojoj postoje, osim SNS i SPS, još samo hvatači cenzusa po ambasadama i pokazao da Srbija nema ni ideje, ni ideologe, ni političare. Nema, zapravo, ništa što politiku čini javnom delatnošću, ali hijena u politici ima više, nego što ih Afrika ima u svim savanama.
Na prvu, dakle, pretnju izborima, opozicija se uzmuva kao da joj rastu zubići i počinje frka ko će s kim u koaliciju. Naravno, kad ih pitate, oni svi već siguran cenzus imaju, na 15% su, ali se okupljaju da bi afirmsali određene principe, vrednosti, bla, bla, bla… Ukratko: nisu sigurni u cenzus, a to, siguran sam, uvek može da izmami osmeh kod Vučića. Što je najsmešnije, kada su, letos, ulazili u Skupštinu, ĐB, Dveri i DSS su mislili da su rešili problem za bar nekoliko godina, a Vučić im sav užas vanparlamentarizma oživljava posle samo nekoliko meseci. Kako će, ako ne uspeju da preskoče cenzus, da vraćaju skupe kredite koje su pouzimali na poslaničke plate? Kako će obedovati jeftino? Kako će vući iz budžeta po dvadesetak hiljada evrića mesečno, na osnovu broja poslanika? Naviklo se, a treba se rastajati…
Da kažem prosto: Vučić će napraviti grešku ako ne raspiše izbore. Tu bi imao šansu da ili potopi, ili, ako mu stranci ne dozvole, bar ogoli političku scenu u Srbiji, odnosno da pokaže ko je čiji igrač. Već se, kao što rekoh, na sam nagoveštaj izbora, najavljuju i koalicije, od kojih su neke prirodne koliko i Jelena Karleuša.
Mislim da će raspored, ako ovaj uopšte odluči da ide na izbore, biti ovakav: za strance će trčati najmanje tri bloka, kao i na prošlim izborima (tri, jer trče za različite strance) – DS, Čeda-Boris-Čanak (može i neka prepakovana varijanta, potpuno je svejedno) i ĐB, pojačana Dverima i delićem DSS-a, koji je ostao uz Sandu Rašković-Ivić.
Druga ekipa su Vučićevi omladinski patriotski pokreti, koji imaju zadatak da ne pređu cenzus, već da sačuvaju imidž patriota, da bi poneki poslić oposlili Vučku u budućnosti.
Treća grupa su, naravno,SNS i SPS.
Vučićeva ideja, ako je takva, a mislim da jeste, da počisti iz Skupštine ĐB, Dveri i DSS, ipak neće biti lako izvodljiva. Nije nemoguće, ali nije ni lako, moraće mnogo kroz blato da ih provlači, a to stranci neće dozvoliti u meri u kojoj bi Vučiću to posao završilo. Dveri su, same po sebi, beznadežan slučaj za samostalno političko delovanje, ali ĐB nije, jer Srbima ekspertska priča može da se poturi neograničen broj puta. Srbi još uvek veruju u pošteno stečen kapital, eksperte u ekonomiji a, sasvim izuzetno, i u Deda Mraza. Naravno, za cenzus Saše Radulovića uopšte ne brinem, a Dveri će, ako to Ameri zatraže, morati nevoljno da primi na listu, s tim da će to biti svega par imena.
U osnovi, izbori ne bi, po mom mišljenju, ispunili jedan od ciljeva, a to je da se iz Skupštine izguraju svi, ili bar manje pripitomljeni delovi opozicije. Moguće je da Vučić računa da će neki novi ambasador USA u Beogradu biti manje raspoložen da iskopava cenzus svojim pulenima i da tu vidi šansu da ih počisti, najpre tako što će sam brojati glasove.
Drugi cilj, zabavljati masu, prosto ne može da ne uspe.
Treći cilj, imati više poslanika SNS-a u novom sazivu, sasvim je dostižan.
To da li će Vućić, posle izbora, biti predsednik vlade, ili države, sušta je formalnost. U kalifatima, a Srbija je hronično kalifat, sva vlast je kod kalifa. Kada bi hteo, Vučić bi od stotinu kandidata za predsednika vlade, ljudi poput nekog Vujovića, ili čak Dačića, mogao da iskamči i zavet ćutanja, odnosno da za svoga mandata neće reč izgovoriti, kamo li nešto misliti i raditi. U tom smislu, mislim da je pozicija predsednika Srbije daleko udobnija, u uslovima, naravno, kad se ima efektivna moć, a mislim da ni Vučić nema dilemu u vezi s tim. Ja bih, na njegovom mestu, odabrao takvu kombinaciju.
Vučiću, u ovom trenutku, mnogo toga ide na ruku: stvorio je iluziju da je balansero između Istoka i Zapada, veoma dobro raspolaže medijima koje ima, odnosno oni su saobraženi publici koja glasa za njega, a narod se već naučio da živi u siromaštvu i samoobmani. Opozicija je smešna i nemoćna i zadugo neće ličiti ni na šta, dok javnost, u udžbeničkom smislu, i ne postoji. Svi uslovi za dugu vladavinu su se stekli i Vučić će pogrešiti ako tu vladavinu ne pomeri na predsednički nivo, gde će biti, zbog neposrednog glasanja, zaštićeniiji od eventualnog udara stranaca. Tu će imati pet udobnih godina, a posle će već nešto smisliti.
Iluzije srpskih intelektualaca i popravljača sveta da će Vučić pasti do proleća, a ako ne, do jeseni sigurno, samo će pokazivati koliko srpski narod, zapravo, nema vizionare i relane sagledavače stavrnosti. Ne kažem da oni namerno lažu, daleko od toga, mislim da većina veruje u to što priča, samo mi nije jasno na čemu veru zasnivaju? Neke od tih priča počinju da liče na hamletovske („Nesravnjiv lik mladosti naše, ludilom spržen“), odnosno potura se naivna priča da će Vučić morati da abdicira jer je, eto, ludilom spržen (kad je i jedan ludak uopšte opazio da je lud), ili će pobeći (od koga? zašto?), ili će ga stranci oterati. Ništa se od toga desiti neće; lud nije, iako takvu sliku ostavlja; da beži od Srba, nema potrebe, obožavaju ga; da beži od gnevnih srpskih „slobodnomislećih“ intelektualaca? Ajd’ da se ne zezamo. Da pobegne od svojih gazda? On zna da od njih nema bežanja, zato im i služi tako predano, a i oni to znaju. Drugu ekipu u Srbiji, od Patkice do ĐB, oni prave rutinski, po protokolu, a ne zato što hoće da maknu Vučića. Dok služi, bezbedan je.
Prema tome, da sam na Vučićevom mestu, raspisao bih parlamentarne izbore i izborio bih se za mesto predsednika Srbije. Da li će on to uraditi, ne znam; možda mu i za to treba dozvola gospodara? Ni to ne znam. Ali, ispred njega, u smislu nekakve prepreke u političkim protivnicima, ili ozbiljnim ideolgijama, ništa ne stoji. Put je čist i on će to iskoristiti.
Milan Milenković
www.milanmilenkovic.com
Kako je ovde sve lepo sročeno! Dok sam čitala članak, razmišljala sam da o svemu odlučuju jedan mamlaz poput Vučića ili Amerikanci, samo nigde nema naroda. Pa mi se činilo da osećam ogorčenost, pa sam na kraju shvatila – pa naroda i nema. Samo poprilična grupa moralno ( i životno) pragmatičnih čija se cena smanjuje obrnuto proporcionalno povećanju broja istih; dobar deo debilana koji ne razmišljaju nego kliču (ispraznih mozgova koji nikakve druge sadržaje u životu nemaju ili nisu imali prilike da ih upoznaju); deo kriminalno – poslovnih kojima ovo stanje pogoduje; deo nezainteresovanih čekača ( ne posmatrača, jer nemoguće je da ne osećaju bedu i zlo u kojoj žive) razvoja situacije i mali deo onih koji su ogorčeni i razočarani. Tačno, to je to – mnogo smo loš narod. Zato nikako ni da se dogodimo. I metlom sve počistimo.