Izjašnjavanje naroda u Srbiji se neretko nalazi u senci izbornih manipulacija. Ako je kasno da se bar sa njihovim „orijentalnim“ varijantama uhvatimo u koštac pre 16. marta, nužno je da u punoj meri budemo svesni opasnosti od (pred)izbornog šibicarenj i potom se postaramo da ga što skorije ograničimo.
Jedan američki senator iz druge polovine 19. veka, ostao je zapamćen po izreci: „U politici su bitne samo dve stvari. Prva – to je novac. Druga – ne sećam se“. Tako je bilo, tako je i ostalo, bar kada se radi o demokratskim državama. U autoritarnim i totalitarnim, jasno je šta je druga stvar. U pitanju je sposobnost da se delotvorno sprovodi nasilje nad neistomišljenicima. Već sam strah od realnosti represije, neretko i bez nje, daje plodove. Na stranu ideološki opijum koji je u uslovima medijskog monopola često dovoljan, tj. uz čiju pomoć se tada mnogo može postići i bez novca, i bez prinude. No, ostavimo sve to po strani. Pošto živimo u demokratskom sistemu – sa svim manama koje on ima – vratimo se (zlo)upotrebi novca u izborne svrhe.
POSMODERNE IGRARIJE
Danas se tokom nadmetanja među strankama, javno i tajno, kupuje svašta, od medijskog uticaja, preko kandidati sa potencijalom, do postojećih poslanika. To je samo po sebi loše jer se, bar posredno, prekraja volja građana. Uz to, i dodatno se generiše korupcija. Kako permanentne partijske igre a ne samo izbori, mnogo koštaju, stranke moraju da prikupljaju velika sredstva. Razume se, veliki deo njih je van legalnih tokova, a i oni koji legalno daju novac političarima, po pravilu, od njih nešto očekuju. Tako sistem zapada u vrzino kolo korupcije. Pošto partije osvoje vlast, vraćaju dugove svojim „investitorima“ na legalne i nelegalne načine. I to nije sve. Oni koji „crne poslove“ obavljaju za račun stranaka i sami se kvare. Kada oni koji treba da budu čuvari reda moraju da love u mutnom da bi platili ceh dolaska na vlast, teško je ostati imun i u vezi sa ličnim interesom. Naprosto, rupe u sistemu koje se prave zbog vraćanja partijskih „dugova“, daju loš primer i pružaju mogućnost i nekim funkcionerima da se i lično okoriste.
Sve ovo važi i za razvijene, kao i za nerazvijene zemlje, a kolika opasnost proizlazi iz toga, blagovremeno je, na osnovu višedecenijskog praktičnog iskustva a ne samo teorijskih opservacija, uočio tvorac modernog i više nego naprednog Singapura, dugogodišnji premijer te zemlje, Li Kuan Ju. O tome je već bilo reči na stranicama Pečata, ali s obzirom na predstojeće izbore ukratko da se podsetimo. Šta o tom pitanju misli, koncizno se vidi iz njegovih političkih memoara, u kojima iznosi stav da kada se radi o borbi protiv korupcije, bez smanjivanja potencijala za ispoljavanje toga na stranačkom terenu, sve drugo je vrlo ograničenog efekta i roka trajanja.
U skladu sa takvim zaključcima, u malom „azijskom tigru“ delovalo se i u praksi. Nema tih mehanizama kontrole koji uistinu mogu da proniknu u dubine crnih partijskih tokova novca, ali pokazalo se da je realno – putem drastičnog ograničavanja prostora za predizborno reklamiranje i „organizovanje“ javnosti namenjenih ispitivanja rejtinga stranaka, te stroge kontrole informacione sfere od strane odgovarajućih institucija (i probuđene javnosti) u cilju umanjivanja prikrivenog PR-a – smanjiti potrebu za njima. Rezultat se postiže i finansiranjem medija iz budžeta tokom kampanja, kako bi se parlamentarnim i, u skladu sa određenim modelima utvrđivanja njihove težine, vanparlamentarnim partijama, sistematski obezbedio odgovarajući prostor (a on u Singapuru čini dominantan deo medijske pažnje koja im se posvećuje tokom kampanje).
IZBORNI ANAHRONIZMI
Ne tako dalekosežne kao u Singapuru, ali ipak izvesne mere u istom pravcu – tj. da se izbori učine jeftinijim i time partije manje opterećene potrebom da nađu novac za njih – usvojene su i u nekim drugim pristojnim zemljama, od Švajcarske do Skandinavije. Lepo bi bilo da se Srbija na njih ugleda, iako se ne radi o nečemu što je do današnjeg dana postalo standard u većini članica EU, a kamoli u plutokratskoj Americi. S druge strane, ako Srbija želi da uz sve pomenute senke koje sa demokratijom idu, bude „normalna“ demokratska država, mora energično da suzbije nešto drugo. U pitanju je direktna kupovina glasova!
Jedna je stvar, ma koliko to bilo loše, biti pokvaren u duhu vremena, a drugo je kada se kombinuju arhaične i moderne mane. Baš to je slučaj u vezi sa političkom praksom (a i šire) u našoj Srbiji, kao i nemalom broju nerazvijenih zemalja. Štaviše, i u pomenutom pogledu kao da smo se tokom protekle decenije sve više kvarili. Dok se usiljeno pričalo o tzv. „evropeizaciji“, zapravo, na mnogim važnim poljima među kojima je i izborno, išlo se unazad, ka nekim formama političkog ponašanja koje su već delovale ako ne prevaziđeno onda bar marginalizovano. Da je tako, najbolje se videlo na prošlim opštim izborima. Pre svega u vezi sa lokalnim izjašnjavanjem građana, u maju 2012. godine, u nemalom broju sredina glasovima se – možda i banalnije nego na vrhuncu izborne kupoprodaje u Srba, početkom 20. veka – trgovalo kao na pijaci. Glasovi su kupovani i prodavani, uz razrađene modele kontrole izvršenja dogovorenog, za nekoliko hiljada dinara. Tako smo u opštinskim i gradskim skupštinama dobili partije koje su preskočile cenzus a da, osim svojih „vlasnika“, nemaju prave članove ili simpatizere.
Po prisutnosti takvih ali i sličnih pojava – tipa onih da su na tadašnjim skupštinskim i lokalnim izborima nastupale „manjinske“ , npr. vlaške ili romske stranke, bez, makar reda radi, i jednog jedinog lidera iz redova tih nacionalnih zajednica – dali smo pre nešto manje od dve godine, bez patetičnog preterivanja, sraman doprinos istoriji srpskog parlamentarizma. A da stvari budu gore, tada dodirnuti politički ponori, postali su uobičajena pojava na lokalnim izborima koji su ponavljani tokom 2013. godine. Ako se tako nastavi, ko zna šta nas čeka na predstojećim parlamentarnim izborima? Možda i pojava ovdašnjeg „Bušmanskog fronta nacionalnog preporoda“ te inicijativa da bude formiran Nacionalni savet bušmanske manjine u Srbiji? Ili pak da neko polujavno ponudi i bonuse za kupovinu „porodičnih glasova“ u paketu? Varijacije izbornih manipulacija su prekobrojne a Pandorina kutija je već uveliko otvorena.
INICIJATIVA TREĆE SRBIJE
Da Srbija ne bi postala baš potpuno – da se poslužim rečima Jovana Jovanovića Zmaja – „kraljevstvo Jutututo“, krajnje vreme je da se energično krene u borbu sa nasleđenim izbornim devijacijama. Ako uskoro ne počne njihovo sasecanje, ko zna koliko će narasti pomenuti korov. A već i sada on deluje tragikomično, te luči po društvo vrlo otrovne supstance. Zato je jako loše što dužnu pažnju političke i šire javnosti nije privukla relativno nedavno plasirana a vrlo dobra inicijativa „Treće Srbije“, političke organizacije a sada, bar faktički, i nove političke stranke.
U pomenutoj „Inicijativi za procesuiranje, suzbijane i sprečavanje prekrajanja izborne volje građana“, zahteva se od nadležnih sudova i tužilaštava da „preferencijalno i ubrzano rešavaju“ sve postojeće predmete u vezi sa krivičnim delovima povezanim sa kupovinom glasova i drugim izbornim zloupotrebama. Uz to, traži se da se u izborno zakonodavstvo ugrade dodatni mehanizmi kojima će biti sankcionisani kandidati koji na kriminalan način, kupovinom glasova, dođu do svog mandata, odnosno da se sistematskom edukacijom građana u vezi sa opisanim podigne nivo njihove otpornosti i javne osude kada sa makar radi o najbanalnijim vidovima izborne kupoprodaje.
Srbija, verovatno, još nije u stanju da se efikasno uhvati u koštac sa ozbiljnijim, posrednim i sofisticiranim, vidovima istog. Za to ćemo, budimo realni, morati da sačekamo da do toga, eventualno, dođe u vodećim državama EU. Od „rafinirane“ političke (zlo)upotrebe novca za sada ne možemo da pobegnemo, a uzgred budi rečeno ona nema samo medijsku manifestaciju već se ispoljava, primera radi, i kroz bacanje na „političko tržište“ lažnih kandidata za parlament, tj. lista koje imaju za cilj samo da nekome – u našem aktuelnom slučaju najpre DSS-u – oduzmu deo glasova.
REDEFINISANJE SISTEMA
Nije realno da na sadašnjem stadijumu društvenog razvoja prevaziđemo gore navedeno, ali već sada možemo i moramo da se uhvatimo u koštac sa onim prethodno opisanim, po čemu u izbornoj sferi podsećamo na najgore afričke zabiti. Stoga je bitno da Inicijativu o kojoj je bilo reči i pre martovskih izbora ozbiljno shvate državni organi i vodeće partije, koje, i kada su načelno protiv aktuelnog valjanja po izbornom blatu, neretko, inertno pristaju na iskristalisana prevarantska „pravila“ igre, te tako cementiraju ono što je potpuno trulo u političkom sistemu Srbije.
Bez želje za ispraznim moralisanjem, tako nećemo daleko stići. Bez zdravog izbornog postupka iluzorno je očekivati da ćemo dobiti i efikasan pravni, ekonomski ili bilo koji element sistema. Danas imamo zdraviji medijski ambijent za izbore nego pretprošle godine, te deluje da više nema ni namere, pa ni potrebe vladajućih da petljaju sa brojanjem glasova kao što je bio slučaj 2012. No, sve to je tek korak napred ka onom što je neophodno da bi dobili iole zdrav sistem. A njegova izgradnja, uz neizbežno redefinisanje (pred)izbornih mehanizama, mora da bude imperativ u predstojećem periodu.
Dragomir Anđelković
Vidovdan.org / Pečat
