Vera u Hristovo vaskrsenje je osnova hrišćanstva koje je Crkva. O tome je Žarko Vidović rekao:“Puno dostojanstvo svoje suštine čovek je stekao već samim rođenjem, kao dete. Ništa ce to dostojanstvo ne povećava tokom vremena, u svetu: a čime bi dodatnim – sem pukom taštinom (prazninom) – čovek mogao da poveća dostojanstvo dato mu, kao blagodatni dar, od samog Boga? Zato Knjiga Propovednikova i kaže: Sve je taština (praznina, ništavnost),naravno, sve što je svetovno.
Zašto Hristos kaže: „Pustite decu k Meni!”,a ne kaže to za ljude koji su sazreli svetovno, to jest, telesno, iskustvom, znanjem? Zato što deca, mada svetovno nezrela, imaju savršenu duhovnu zrelost, jep imaju još nepomućenu čovečnost (suštinu suštog), kao i sam Hristos koji je Sin Čovečiji! Sin! Usled savršenosti Tvorca i Njegovog stvaralaštva, deca već samim rođenjem imaju sve što čoveka čini savršenim čovekom. Njihov docniji razvoj – sazrevanje shvaćeno kao urastanje u svetovnost – može samo da im pomuti (ili čak uništi) savršenstvo i svest o savršenstvu našeg bitija (postojanja suštine). Upravo tom savršenošću stvorene suštine, deca, i kad toga nisu svesna, čine zajednicu sa Hristom, to jest, Crkvu. Svakim rođenjem deteta rađa ce, dakle, i Crkva (a krštenjem ce to samo potvrđuje, kao svest o suštini).
Crkva je, naime, detinja zajednica ljudi sa Hristom. Nju su ljudi u stanju da čuvaju onoliko koliko i svoju čednost (detinju prirodu): uprkos svim saznanjima i iskustvima svetovnosti u kojoj živimo svetovno.
Bogorodica je, posvetivši ce Bogu – a osnivajući time i monaštvo hrišćansko! – sačuvala detinju prirodu, savršenstvo koje čovek dobija već time što je stvoren od savršenog Tvorca, a kroz Hrista (poistovećenjem). Ta sačuvana suština u Bogorodici je devičanstvo ili devstvenost.
Detinja priroda čoveka je isto što i čednost (po čedu), otročestvo (otrok, dete), devstvenost, devičanstvo, nevinost, bezazlenost, celomudrenost, celebnost, nesvetovnost, čistota duhovnosti, krotost, smirenost… Sve su to sinonimi, reči koje označavaju isto. Sve one govore o istoj čistoti nepomućene detinje prirode čoveka, date mu samim rođenjem. To nije čistota tek telesna, nego čistota same suština čoveka kao suštog. To je nepomućena punoća i celina bitija (postojanja) suštog: celomudrenost.
Samo tom svojom čednošću, detinjom prirodom svoje suštine, mogla je Žena da rodi Boga, da bude Bogorodica. Tom svojom detinjom prirodom Ona je slična Crkvi, zajednici ljudi sa Hristom, a Crkva, opet, kao Majka svih nas (detinje prirode svih nas), slična Bogorodici.
Zato ce čednost, detinja priroda suštog, može s razlogom – od vremena Bogorodice – nazvati bogorodičnošću čovekove suštine./…/
Zašto je potrebno da čovek sačuva ili obnovi prvobitnu dečiju čistotu svoje prirode (čednost, monaštvo, bogorodičnost)? Zašto je savršenstvo i čovekova duhovna zrelost – ne u nekakvom strahu (za sebe), u očajanju (zbog sebe) ili u sličnim strastima o kojima govori savremena filosofija, svetovna mudrost intelektualaca, nego – upravo u čednosti, u bezazlenoj detinjoj prirodi čoveka?
Zato što nema osećanja bez čovekove duhovne zrelosti za to osećanje, a duhovna zrelost je u čednosti!Osećanje nastaje samo u čednosti, a ne iz iskustva, veštine (izveštačenosti), znanja i ostalih tekovina svetovnog sazrevanja. Jer duhovna zrelost (zrelost za osećanje) nije svetovna zrelost. Duhovnom zrelošću čuvamo prirodu osećanja!“
Samo ako smo čedni, verujemo u vaskrsenje Hristovo, ali i svoje.
Ali da bi se vaskrslo, treba umreti.
A da bi se umrlo treba se roditi. Svi ljudi umiru zato što se rađaju.
VASKRSENjE HRISTOVO I NAŠE
A Hristos se rodio u svetu zato što je morao da umre radi spasenja sviju. Tertulijan kaže:“Nijedan od anđela nikada nije silazio radi toga da bi bio raspet, da bi pretrpeo smrt i od smrti vaskrsao. Rođenje i smrt su međusobno uslovljeni. Predodređenost za smrt je uzrok rađanja“.
Bog slobodno ulazi u smrtni život o kojem se unapred zna da, kako kaže Blažei Avgustin, „i za Samog Gospoda nema iz njega drugog izlaska osim kroz smrt“.
Smrt je pak bila potrebna da bi se popravila oštećenja koja su uneli ljudski gresi u Bogom sazdanu ljudsku prirodu.
Verujući u Hristovo vaskrsenje, mi verujemo i u svioje vaskrsenje u Hristu. Sveti Makarije Veliki kaže:“Pitanje: ‘O vaskrsenju da li će svi udovi biti vaskrsnuti?’ Odgovor: ‘Bogu ništa nije teško. Kao što je Bog uzevši prah i zemlju, sazdao, reklo bi se, u neku drugu prirodu, nesličnu zemlji (dlake, kožu, kosti, žile), i kao što igla bačena u vatru menja boju i pretvara se u vatru, dok se priroda gvožđa ne uništava, već ostaje ista, tako će i o vaskrsenju svi udovi biti vaskrsnuti i, po pisanome, ni vlas… neće propasti (Lk. 21, 18) i sve će postati svetlosno, sve će se utopiti i promeniti se u svetlost i u oganj, ali neće nestati, niti će postati oganj tako da više ne bude prethodne prirode, kao što tvrde neki. Jer će Petar ostati Petar, i Pavle Pavle, i Filip Filip; svaki, ispunivši se Duha, prebiva u vlastitoj svojoj prirodi i suštini’“.
Mi smo deca Božja – verujemo u Vaskrslog Hrista i u svoje vaskrsenje.
Srbi žive od te vere.
SRBI I VASKRSENjE
Suština Kosovskog zaveta je, kaže Marko S. Marković u svom ogledu „Tajna Kosova“, u veri u vaskrsenje:“Svest narodnog pesnika da je kosovska žrtva bila bogougodna, dopušta mu da mirno podnese poraz i nacionalnu tragediju uzdigne do najuzvišenijih nadanja. Jer ko sa Hristom strada, sa Hristom se i spasava. Ko je sa Hristom raspet, sa Hristom će i vaskrsnuti. Paralelizam «Hristijade» i «Kosovijade» se nastavlja i posle Kosova. Kraljević Marko zamenjuje Duha Utešitelja, a Karađorđe oličava Mesiju i narodno Vaskrsenje. On je glava naroda, kao nekada Lazar. I kao što je narod s Lazarem bio raspet, tako sada sa Karađorđem vaskrsava. Srpski ustanak se ujedno mora razumeti i kao Vaskrsenje Hristovo i kao opšte vaskrsenje posle Drugog dolaska Hristova, jer inače vaskrs srpskog naroda ne bi bio pojmljiv.
Slepi narodni guslar, Filip Višnjić, genijalni pesnik Ustaničkog ciklusa i drugih pesama, o čijoj ličnosti ne znamo nego Grci o Homeru, mada ga je Vuk Karadžić lično poznavao, shvatio je suštinu narodne poezije, njen proročki i hristološki karakter. On je dao Vuku pesmu «Smrt Kraljevića Marka», u kojoj se nalazi proročanstvo da će se Marko vratiti kad njegov topuz bude izašao iz mora u koje je bačena. I njemu je palo u deo da u Karađorđu prepozna spasioca i završi poslednji, deseti ciklus narodnih pesama. Prorok koji čita znake vremena, on dovodi Prvi srpski ustanak u vezu sa kosmičkim potresima («Početak bune protiv dahija») i čuje pesmu anđelskih horova u međuzvezdanim prostorima («Djevojka snila Sveto Vaskrsenje»):
«Nastade nam Sveto Vaskrsenje,
A ljudskijem dušama spasenje.»“
Po Marku S. Markoviću, Kosovski zavet je plod naše hrišćanske istorije:“Pre svega, Kosovski ep nije bio izuzetna i usamljena pojava. On se javio kao kruna petovekovnog srpskog pravoslavlja i posle dva stoleća visoke duhovne kulture nemanjićke dinastije. Kosovski krug narodnih pesama je proizvod svetosavskog duha, savršen; i sazreo plod naše religioznosti. Sam knez Lazar bio je nastavljač nemanjićke tradicije, odan pravoslavnoj veri, čovek koji je tražio oslonac u Crkvi i – po Lazarici i Ravanici – bio jedan od najznamenitijih zadužbinara srpskog srednjevekovlja. Nemoguće je zamisliti da njegova nacionalna i pravoslavna svest nije bila na visini one koju je u sebi nosio nepoznati narodni bard. Mora se pretpostaviti da je ta svest postojala i kod većine srpskih junaka koji su se odlučili da se Lazaru pridruže na Kosovu, za razliku od onih koji tu potrebu nisu shvatili, te da će ona ubrzo zahvatiti čitav srpski narod. O tome rečito svedoči široko i trajno rasprostiranje kosovskog epa i kosovskog duha u narodu. Već u sledećem, Markovom ciklusu, guslar peva:
«Pijte, Srblji, u slavu Božiju
I hrišćanski zakon ispunjujte:
I ako smo izgubili carstvo,
Duše naše gubiti nemojmo!»
(«Marko Kraljević na slavi vojvode Žarka»)“
Ako bude duša, biće i carstva.
ŠTA JE NAMA KOSOVO?
Po Markoviću, Kosovski zavet je svojina svih Srba:“Kao središni događaj narodne poezije, Kosovo se utvrdilo kao «mit», osnovno srpsko obeležje, duhovni simbol krcat sadržajem, znak raspoznavanja i zajednički jezik svih Srba kroz vekove, a samim tim osovina i osnovica srpskog jedinstva. Otuda na početku XIX veka, u toku Prvog srpskog ustanka, Srbi otkrivaju da oni uvek dišu istim duhom, imaju istu simboliku i nalaze među sobom zajednički rečnik, bilo da su u Staroj Srbiji, Crnoj Gori, Šumadiji ili pod Austrijom. Dok Višnjić sa pesmama o Srpskom ustanku dovršava i zaokružava našu narodnu poeziju dajući joj konačno mesijanski pečat, jedan drugi srpski genije i videlac, Njegoš, živeći pod sasvim drugim istorijskim okolnostima, skoro u isti mah priznaje Karađorđu mesijansko dostojanstvo i lapidarno sažima hrišćanski smisao tajanstvene veze između Kosova i Ustanka: «Vaskrsenja ne biva bez smrti».“
Žrtva Svetog Kneza je hristolika. Marković veli:“Lazar sebe samog prinosi na žrtvu. Uvodeći ga u red svetitelja, Srpska Crkva priznaje da se Lazar svojim mučeništvom i krvavom žrtvom mistično, ali stvarno priopštio Hristovoj žrtvi na Krstu. Isto bi se moglo reći i za kosovske junake koji su, jurišajući pod «krstatim barjacima» svoje živote dali za Hrista, mada ih Crkva nije mogla poimenice posvetiti. Nema razlota sumnjati da su i oni kosovsku žrtvu upodobili golgotskoj svojim pričešćem uoči bitke. Zna se da je to bio običaj vizantijske vojske i po svoj prilici Lazar je zaista tako postupio sa srpskom vojskom na Kosovu. A da su se srpski mučenici i junaci posle Kosova, pod turskim ropstvom, takođe priopštavali Hristu, to ne treba uvek shvatiti bukvalno, kao ritualno pričešćivanje, nego duhovno, po mestu koje su Lazarevo privolevanje Carstvu nebeskom i «podražavanje Hristu» zauzimali u srcu i duši svakog Srbina.“
Kako onda, tako i danas.
ETIKA VASKRSENjA
Ruski filosof Vladimir Varava, u svojoj knjizi „Etika neprihvatanja smrti“, kaže:“Ako čovek zanemari smrt i ako je, stoga, i ne dotakne ni srcem ni razumom, onda se njegov život rastvara u bujici besmislenog nastajanja i gubi svaki smisao i svaku vrednost. I kad hedonisti zapanjenim pogledom upitaju filosofa zašto “zaludu” traći vreme dok se tako mučno brine o smrti, on im ovako odgovara: “Ja filosofiram da bih živeo, a vi živite da biste umrli”.
Zanemarivanje smrti nije ništa drugo do težnja ka smrti, neshvatanje suštine života, strah od večnog života. Negirati smrt znači negirati život. Čovek dobija priliku da pobedi smrt tek onda kad se zagleda u bezdan njenog ledenog užasa./…/Ako smrt jeste zakon, ako je “prirodna”, onda ni filosofija, a ni sam čovek nemaju šta da traže u svetu. Kao čudovišni prekid života, kao prelom i propast na putu ostvapenja svakog pozitivnog cilja i svake vrednosti, smrt ukazuje na neku neumoljivu i “neizbežnu čudnovatost sveta”./…/Moralnost je siguran znak da u smrti nema ničeg normalnog i prirodnog, da ona podriva i uništava čovekov život i fizički, i – što je strašnije od svega – duhovno. Ako smrt zaista jeste potpuni kraj, onda ni života kao takvog nema, niti ga je bilo. Svako opravdavanje smrtnog života pozivanjem na uzvišeno sećanje potomaka, na zasluge koje će čovečanstvo poštovati, na doprinos razvoju kulture i ostalo, apsurdno je, čak i neumesno budući da ne otklanja suštinsko zlo postojanja – katastrofu ličnog uništenja u smrti. Obični ljudi, nauka, pozitivistička filosofija, sekularna kultura prihvataju smrt, smatraju je normom, mire se sa “apsurdom ličnog uništenja” i, samim tim, prećutkuju bivstvenu tragediju ljudskog postojanja, lišavaju život istinitosti i smisla. Ti oblici vanmoralne svesti čine sve da se smrt kao problem nikad ne pojavi na horizontu čovekove potrebe za postavljanjem pitanja, nastoje da i samu misao o smrti izbrišu iz ljudskog uma i srca. Da bi život dobio neki realni smisao, čovek mora biti nepomirljiv prema smrti. Zato etika neprihvatanja smrti i jeste filosofija morala svakog čoveka (ne obavezno filosofa).“
I dodaje Varava:“Čovekova osobenost je u tome što ne prihvata smrt, pre svega moralno. Nikakvog zakona, nikakve neizbežnosti, nikakvog pomirenja sa prirodnom besmislicom nema i ne može biti. Upravo je čovek pozvan da vidi i raspozna najveću nepravdu smrtonosnog kruženja, da sagleda sav njegov užas i apsurd. Čovekova antropološka osobina je moralno protestovanje, a ne obično konstatovanje činjenice smrti. Ako su smrt i divljaštvo zakon, onda čovek nema šta da traži u svetu. On ostaje bez svog etičkog zadatka, koji opravdava njegov život. Čovek prepoznaje smrt kao bezakonje, i upravo zato jeste čovek.“
O tome je Kosovski zavet: kroz Hrista i Lazara mi, Srbi, ne pristajemo na smrt. Mi, Srbi, ispovedamo život. Mi, Srbi, znamo da ćemo vaskrsnuti. Mi, Srbi, već smo pobedili jer je Hristos USTAO IZ GROBA. Zato ne damo Kosovo i Metohiju – tamo je prostor vaskrsenja, odakle uzlazimo u Nebeski Jerusalim.
SRPSKA VERA
Srpska vera je vera u vaskrsenje. Crkva tu tajnu opeva mnogim himnama, koje izražavaju, onoliko koliko je čovekovom umu i jeziku moguće, nadrazumnu i sveradosnu tajnu: “U grobu telesno, u adu sa dušom kao Bog, u raju sa (pokajanim) razbojnikom i na prestolu sa Ocem i Duhom Svetim bio si, Hriste, Koji sve ispunjavaš, Neograničeni“… “Vaskrsenja dan je, prosvetlimo se, narode: Pasha je Gospodnja, Pasha. Od smrti u život i sa zemlje na nebo, Hristos Bog nas prevede, dok Mu pobedničku pesmu pevamo“… “Vaskrsenje Hristovo videvši, poklonimo se Svetome Gospodu Isusu, Jedinome Bezgrešnome. Krstu Tvome klanjamo se, Hriste, i sveto vaskrsenje Tvoje pevamo i slavimo. Jer si Ti Bog naš, osim Tebe drugoga ne znamo; Imenom se Tvojim imenujemo. Hodite, svi verni, poklonimo se Svetom Vaskrsenju Hristovom, jer, gle, kroz krst dođe radost celom svetu. Svagda blagosiljajući Gospoda, pevajmo vaskrsenje Njegovo, jer radi nas pretrpevši krst, smrću smrt razruši“… Te, i mnoge druge himne, Crkva peva radujući se konačnom trijumfu života nad smrću: „Pobeda proguta smrt“, kliče Sveti Jovan Zlatousti. Od vaskrsenja Hristovog, ljudi idu ka granici postojanja kao da tonu u san: telo počiva u zemlji,a duša u Bogu, čekajući sveopšte vaskrsenje iz mrtvih radi konačnog Suda, kada će, kako reče Boris Pasternak, vekovi kao splavovi doploviti do Hrista Sudije. „Ne plašim se smrti, niti grobne tame-ja umret ne mogu, Hristos umre za me“, kaže Sveti vladika Nikolaj.
Napisao Vladimir DIMITRIJEVIĆ
