Vaskrsenje Hristovo je najveći događaj u istoriji, zato Vaskrs i jeste najveći hrišćanski praznik. Toga dana nam je Isus Hristos svojim vaskrsenjem pokazao kako se pobeđuje nepobedivo. Tog dana nam je Gospod poslao jasnu poruku da ništa nije konačno i da sve zavisi od vere. Sudba, život ili smrt biće onakva kakva su nam dela. Život nam je onakav koliko nam je jaka vera. Vaskrsenje Hristovo, podsećanje da za one koji idu pravim putem ne postoji nemoguće, dokaz je da Srbija može da vaskrsne – ako su joj deca verna. Nećemo se odreći te mogućnosti, moramo da se za pravdu i istinu izborimo. Nije važno ono što smo činili ponekad, nisu naša dela ona koja samo povremeno uradimo, to nije naša suština. Mi smo ono od čega ne odstupamo, naša suština je ono za šta se uvek borimo. A ono za šta smo se uvek borili bila je vera, istina i pravda.
Egoizam Zapada koji bi voleo da Srbin bude u njegovoj službi nije ono što možemo prihvatiti, a nikad i nismo. Govore da svi imaju prava na svoje snove i da to nikome ne smeta. Ostaje onda nejasno zašto samo pravoslavni svima smetaju, zašto samo njihovi snovi o iskrenoj veri, ljubavi, istini i pravdi drugima ne odgovaraju. Zašto se svi bore protiv svetosavca kad svoje snove krene da ostvaruje. Uporno žele da sanjamo njihove snove, neće da shvate da pravoslavna duša nemože i ne želi da sanja košmare. Iskreno srce, zdrav razum i u nagorim snovima ne sanja košmar Zapada. NJihov strah je velik, zna taj Zapad da onda kada u srca vratimo iskru koja nam se stalno oduzima, kada dušu ponovo u punom sjaju ispuni vera, ne mogu nas više zaustaviti. Odsanjaćemo tada svoje snove i na javi, to je samo pitanje momenta.
Zato razmisli Srbine šta ti je sveti Sava u amanet ostavio. Seti se danas kako je Hristos pobedio smrt i kao pravi svetosavac pokreni vaskrsenje Otadžbine. Onaj Srbin koji se odrekao sebe, onaj svetosavac koji se odrekne vere predaka svojih nemože vratiti dostojanstvo svojoj majci Srbiji. Mi nećemo poći tim putem, nećemo gaziti na seni svojih predaka. Kakva god da nas muka steže, kolika god da je sila protiv nas, nikad nećemo dozvoliti da naše duše pojedu mračne želje Zapada. Nisu to dozvolila pokolenja pre nas, a kroz naše vene teče ista krv, pa nećemo dozvoliti to ni mi.
Nije slučajno baš ovaj narod imao i ima svetog Savu, nije nas on uzalud poveo putem pravoslavlja. Već upravo zato što je znao da njegov narod može da izdrži sve prepreke na putu za veru, istinu i pravdu. Uputio je njegov narod da krene jedinim pravim putem. Onim putem na kome ni smrt nije konačna. Putem gde svojim delima i verom određujemo sami svoju sudbu. Pokazao nam je put i ulio snagu da nikad ne odustajemo. Da uvek iznova u prkos svemu voskresnemo, baš onako kako je i Hristos voskrso i tugu odneo.
HRISTOS VOSKRESE
U prkos svega Hristos voskrese
Zemlju potrese, tugu odnese.
Tugu odnese, radost donese!
U prkos vike lažnih svedoka,
Izdaja sramne i poniženja,
Čupanja kose, teških šamara,
Pljuvački, psovki i sramoćenja.
U prkos svega Hristos voskrese
Zemlju potrese, tugu odnese,
Tugu odnese, radost donese!
U prkos ćuški i podsmevanja,
Judejske zlobe i rimskog straha,
Osude krive, venca trnova,
Što Isus primi sve bez uzdaha.
U prkos svega Hristos voskrese
Zemlju potrese, tugu odnese,
Tugu odnese, radost donese!
U prkos greha i ljudskih strasti,
Zbunjene zemlje i mračnog Ada
I bednih spletki Sinedriona
I bezimenog ljudskoga gada.
U prkos svega Hristos voskrese
Zemlju potrese, tugu odnese,
Tugu odnese, radost donese!
U prkos Jude i Fariseja,
Groznog Kajafe, krvavog Ane,
Iroda lisca, Pilat – strašivca
I njinog cara crnog Satane.
U prkos svega Hristos voskrese
Zemlju potrese, tugu odnese,
Tugu odnese, radost donese!
U prkos krsta i krsnih muka
I smrti gorke bez osvetara,
Pogreba mrtvog pod kamen teški
Tvrdih pečata, budnih stražara.
– U prkos svega Hristos voskrese
Zemlju potrese, tugu odnese,
Tugu odnese, radost donese!
Vladika Nikolaj
Isus je dakle tugu odneo, uprkos lažnim svedocima izdaji sramnoj, najstrašnijim mukama. Odneo je Hristos tugu i pored Jude i svih Fariseja, pored svih njihovih spletki i gazde njihovog crnog Satane. Nisu mogli da ga spreče da odnese tugu i pobedom nam vrati radost. Naravno da mi nismo ni blizu kao On, ali ne trebamo zbog toga da tugujemo da se kolebamo, niko od nas ni ne očekuje da budemo kao On. Od nas se očekuje da pokažemo iskrenu veru, da ne odstupamo od puta Hristovog za koji nam je On svojim primerom pokazao da je jedini mogući i pravi. Naše je da svoja srca otvorimo samo za pravdu i istinu. Naše je da ne posustanemo na prvoj prepreci, nego da je sa puta uklonimo i nastavimo svetosavskim putem.
„Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao zločinci i neljudi.“
Patrijarh Pavle
Srbin ne sme da se preda zato što je oko njega i u njegovoj Otadžbini porastao broj izdajnika. To što se neprijatelj pojačao kvislinzima, raširio i smatrajući se dovoljno moćnim ne krije se više, treba da nas raduje. Srbin treba da bude radostan što neprijatelj više nije sakriven. Sada svetosavac tačno zna sa kime treba da se bori. A kad Srbin zna ko mu je neprijatelj i sa kim treba da se bori, Srbin zna kako i da se sa time izbori, kako da pobedi. Naravno da to nije lako, ali ako verujemo ako se za to iskreno i borimo ako ne odstupimo sa pravoslavnog puta onda će pobeda sigurno doći. Verujmo punim srcem, borimo se svom dušom i onda naše Jude, ovdašnji Fariseji koje tako zdušno pomaže EU-NATO-Engleska Satana neće imati šansu za pobedu. Zemlja će se zatresti tugu ćemo oterati i radost ponovo vratiti. Ispuniće se naša srca tada Blagodatnim ognjem.
„Mi ne izazivamo mučeništvo, ali kada dođemo pred pitanje – ili odricanje od Hrista ili će otići glava, onda da izaberemo put majke Jevrosime, koja kaže svome sinu: „Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu!“ Kada umre za Hrista, mrtav čovek je živ pred Bogom i živ u Bogu, u Carstvu Nebeskom. Mrtav je pred NJim samo onaj koji je grešnik, koji se ne kaje, i koji u NJega ne veruje.“
Patrijarh Pavle
Srbi ne smeju nikad zaboraviti reči svog Patrijarha. Dovoljan je samo onaj broj verujućeg naroda koji ga je ispratio u Rajsko naselje da stane uz njegove reči da ne odstupi od puta koji nam je pokazivao i Srbija će vaskrsnuti. Zato sadašnjost posmatrajmo kao poslednji trenutak prošlosti a razmišljajmo o sledećem trenutku jer on je prvi trenutak budućnosti koja je pred nama. Uzmimo Blagodatni oganj na vaskrs upalimo u duši njime svoju veru. Vratimo Hrabrost u srca, tugu ostavimo prošlosti a budućnost učinimo izvesnom i radosnom, vratimo Otadžbini ponos.
Srpski narod se nikad nije odrekao svoje vere svog svetosavlja, zato je i uspeo ove godine uz nesebično angažovanje pravih Srba i bratsku Rusku pomoć ponovo da donese Blagodatni oganj i u Srbiju. Za svoju snažnu veru i pored svih muka i patnji Srpski narod biće nagrađen mogućnošću da oseti Blagodeti svetog ognja. Ostaje nada da će taj oganj upaliti neophodan plamen vere. Onaj plamen koji će probuditi usnulog Srbina da se pun vere bori za ponovno Vaskrsenje Srbije.
Nenad Blagojević
Fond strateške kulture
