Eto svi podržavaju AV, i na latinici i na ćirilici. Više od pola Srbije – kako tvrde vredni i ljubazni istraživači javnosti. Podržavaju ga čudom ujedinjeni Nemci i Rusi. Njegova pobeda nad retrogradnim silama mraka, partijske zloupotrebe i korupcije je neminovna.
Čemu onda sva ova farsa sa izborima? Što lepo samo nije izašao proglas da smo dobili novog predsednika Srbije, i da ne brinemo, jer će neki od njegovih organa postati predsednik vlade umesto njega celog.
Žali Bože sveg ovog zagađivanja medijske i prirodne sredine, elektronskim i štampanim propagandnim materijalima. Žali Bože u jednoj siromašnoj zemlji tolikog bacanja novca u vetar, gubljenja vremena i nervoze.
Ovih dana sećamo se muka kroz koje smo zajedno prošli pre osamnaest godina. To nas podseća na naše ugroženo zajedništvo.
Zajednička tema su nam i izbori za onoga ko će predstavljati narod, jedinstvo naroda, ali u grabežu za to mesto isplivavaju nečasnost, prljavština. Javno se razmenjuju ružne reči i glupi postupci. Mnogi su nervozni jer vide da nam narod propada a ponovo se deli i time dodatno slabi. Pritom osećaju da tu ne mogu tu ništa da učine.
Dugotrajno osećanje nemoći je opasno i za pojedinca i za zajednice. Nemoć nagovara i na samouništenje, ponekad uz uništavanje i onih oko nas. Da li smo zaista toliko nemoćni?
Sutra ćemo sa naći na Svetoj Liturgiji po crkvama širom Srbije i sveta.
Čućemo jevanđelje o izlečenju mladića zaposednutog zlim duhom. Učenici nisu mogli da ga iscele i zbog toga su ga doveli pred Hrista. „O rode neverni, dokle ću s vama biti? Dokle ću vas trpeti? Dovedite ga k meni“, rekao im je.
Ako poneko od nas verujućih i crkvenih počne da očajava nad narodom koji kao da je takođe zaposednut i predugo čini stvari na svoju štetu, baš kao da ga već dugo nešto bez njegove volje „lomi, baca u vatru i vodu“, ne treba da zaboravi da se to može isceliti samo dovođenjem pred Hrista.
Da dovedemo kršteni srpski narod pred Hrista, kako bi se podsetio čiji je i izbavio iz vlasti bolesnih duhova, da vratimo narodu nadu – ogromna je naša obaveza. Obaveza i sveštenstva i vernog naroda. Obaveza Crkve. Podsetimo jedni druge kolika je naša odgovornost ako znamo šta je lek, u stvari Ko je lek, a ne pokušavamo da učestvujemo u lečenju bolesti.
A nije takvo nezdravo stanje ništa novo i jedinstveno. Bilo je toga i u prošlosti. Podela koju u narodu prave partije i moralna bolest koju ta podela izaziva, već se dešavala i u vreme Svetog vladike Nikolaja. Tada ga srpski narod nije poslušao i znamo šta je sledilo. Kakve podele i kakvo zlo.
Možda možemo Svetog danas da čujemo i poslušamo.
„U vremenima pak državne samostalnosti i slobode, kada je vođenje narodnih poslova bilo i lakše i bolje plaćeno zemaljskom platom, Srpska crkva je rado ustupala tu dužnost i počast svojim školovanim sinovima, a sebe ograničavala na svoju jevanđelsku, duhovnu delatnost. Ali kao nacionalna Crkva ona nije mogla, niti može, ravnodušno gledati da se mirnodopskom politikom upropašćuju narodne tekovine, ističu sebični ciljevi iznad opštenarodnih i primenjuju kvarežni metodi; da se pomračuju narodne vrline, slabi vera, ruše karakteri, stvara nesloga, širi nepoštenje svake vrste, i time raslabljava ceo duhovno-etički organizam narodni.
Međutim, baš sve ovo dolazilo je, i sve više dolazi, do izražaja naročito prilikom političkih izbora. Često puta narodu se kroz izbore tobož stavlja pitanje, dok u stvari podmeće mu se unapred sročen odgovor! Tobož hoće se da se čuje narodna volja, dok u stvari nameće mu se volja pojedinaca; svoja lična ili partizanska sitna roba stavlja se pod veliku firmu narodnu! Podmićivanja lakomih, zastrašivanja siromašnih i razna falsifikovanja, zaista ruše moral i truju dušu narodnu. Stvaraju se rane na duši narodnoj, koje posle Crkva – i samo Crkva – kao Kosovka devojka na ograšju ima s mukom da leči. Jer Crkva Božja je odgovorna za sudbinu narodnu večno, dok pojedine partije, režimi i vlade odgovorne su samo trenutno“.
Velika je naša odgovornost.
„Crkva Božja je odgovorna za sudbinu narodnu večno, dok pojedine partije, režimi i vlade odgovorne su samo trenutno“.
Setimo se toga kad se sutra sretnemo u hramovima i počnimo na vreme da razmišljamo kako bolesnika koji se opire dovesti pred Hrista. Kako – toga mora da se seti sveštenstvo, a ako se ne seti mora neko i da podseti. Ko ako ne porodica – verni, Narod Božiji. Svi zajedno možda možemo nečeg da se setimo.
Kad čujemo i ove reči: „O rode neverni, dokle ću s vama biti? Dokle ću vas trpeti?“ stavimo ih pažljivo u srce. Postidećemo se. Ali posle tih reči dolazi ne kazna nego poziv. Poslušajmo. Pokrenimo se. Potrudimo se.
Nema drugog leka za naš narod. I ne možemo da ignorišemo poslednju Hristovu zapovest da idemo da krštavamo sve narode, a da sopstveni narod ostavimo nedokrštenim.
đakon Dejan Ilić
www.stanjestvari.com/ www.facebook.com/dakon.ilic
Srbi, pokrenite se. Okrenite se svojoj veri i svojim korenima. To će biti dovoljno za početak. Ne dozvolimo da drugi određuju naše vrednosti i postavljaju nam ograničenja. Vera u Boga i pravoslavlje određuje naše limite, naše mogućnosti kao i naša dostignuća. Ne neki av- avci i sledbenici mu.