Većinski izborni sistem – pogrešan lek za političku korupciju

0
266
Foto: Vladimir Živojinović / Kamerades

Gotovo svake nedelje se u domaćoj javnosti pokreće pitanje reforme izbornog sistema. Glavni osumnjičeni za političku korupciju, živopisne poslanike u skupštinskim klupama, te autoritarne prakse ne samo u državi već i u političkim partijama često je upravo proporcionalni izborni sistem sa zatvorenim izbornim listama. Najradikalniji zagovornici promena argumentuju u korist većinskog izbornog sistema, bilo u „pobednik uzima sve“ (first past the post), obliku kakav je trenutno u Velikoj Britaniji ili SAD, ili pak dvokružnom sistemu, kakav je na snazi recimo u Francuskoj.

Ipak, prilikom rasprava o izbornom sistemu, često se zanemaruje vrednosna dimenzija institucionalnog izbora, kao da je reč o neutralnim tehnikama transponovanja glasova u mandate, a ne o politički obojenim ustanovama o kojima postoji ozbiljan istorijski sukob između levice i (konzervativne i liberalne) desnice. Zato i ne čudi što u Srbiji prelazak na većinski sistem najglasnije zagovara DSS (koji je nedavno stupio u koaliciju s monarhističkim POKS-om), te mahom konzervativno nastrojeni politički analitičari. Takođe, može se argumentovati da bi većinski izborni sistem, zapravo, zbog disproporcionalnih rezultata najviše odgovarao najjačoj partiji – Srpskoj naprednoj stranci.

Većinski izborni sistem

Prema zagovornicima reformi, većinski izborni sistem (što podrazumeva stvaranje 250 jednomandatnih izbornih jedinica) garantovao bi jasniju vezu između birača i poslanika, te neposrednu političku odgovornost izabranih političara – birači bi u izbornoj jedinici tačno znali ko je njihov predstavnik, imenom i prezimenom.

S obzirom na to da u sistemu sa zatvorenim izbornim listama birači glasaju za listu u celosti, i to na nivou cele Srbije kao jedne izborne jedinice, ne postoji neposredna veza između birača i izabranih poslanika, već je odgovornost zamagljena. Mesta na listi često zauzimaju članovi bliski partijskom vrhu, koji neretko i više od deceniju upravlja jednom partijom, što je još jedan argument protiv zatvorenih listi. Tako građani biraju između kandidata na listama koje su nametnule same partije, a koji će u krajnjem slučaju imati podsticaj da dugoročno donose odluke u skladu s voljom partijskog vrha, kako bi se i na narednim izborima našli na visokom mestu na izbornoj listi. Promena bi građane i građanke, navodno, podstakla da se aktivnije uključe u politički život, pozivajući na odgovornost svog neposredno izabranog predstavnika, ukoliko izneveri njihove teritorijalne interese.1

Drugo, došlo bi do ukrupnjavanja političke scene, pa bi birači imali neposredan uvid ko je (jedina relevantna) opozicija vladajućoj partiji – znali bi za koga da glasaju protiv SNS-a – zato što je tendencija većinskog izbornog sistema da, zavisno od varijante, stvara dvopartizam ili umereni višepartizam.2 Na kraju bi, navodno, došlo do urušavanja čvrste hijerarhije vladaćuje partije, jer partijski vrh ne bi mogao da iskontroliše kandidaturu i izbore u svakoj izbornoj jedinici.

Da Vas podsetimo:  Er Srbija se definitivno raspada!
Foto: Nemanja Pančić / Kamerades

Stabilnost i mogućnost izbora

Kao najveće vrline većinskog izbornog sistema obično se navode stabilnost sistema i jasna odgovornost političara, nauštrb pluralizacije partijske scene i koalicionih vlada, koje sa sobom donosi proporcionalni izborni sistem. Kao što je već navedeno, većinski izborni sistem kao efekat donosi sužavanje političkog polja i stvaranje dvopartizma, odnosno umerenog višepartizma (3–4 relevantne partije), zavisno od konkretnog oblika većinskog sistema.

Dakle, po uvođenju većinskog izbornog sistema na duži rok možemo očekivati stvaranje partijskog sistema sa dominantnim centrističkim partijama, kao što je to slučaj u SAD, UK i Francuskoj. To omogućava, najčešće, stvaranje jednopartijske vlade jer pobenik obično dobija disproporcionalno više poslanika u parlamentu u odnosu na osvojene glasove. Na taj način se garantuje stabilnost sistema, posebno važna konzervativcima. Istovremeno, jasno je ko ima najveću političku odgovornost – partija samostalno formira vladu uživajući prednosti u vidu viška mesta u parlamentu, koje dobija na osnovu disproporcionalnosti sistema.3 Utoliko građani znaju ko je najodgovorniji za stanje u državi. Na taj način se demokratija svodi na, upravo kako to konzervativci žele, elitistički model, odnosno metod selekcije i opoziva elite.

Sa druge strane, tendencija proporcionalnog izbornog sistema je da se stvaraju koalicione vlade, gde čak i opcije koje nemaju šansu da osvoje ubedljivu pobedu imaju priliku da učestvuju u formiranju vlade. Proporcionalni izborni sistem preciznije preslikava odnos snaga u društvu i omogućava manjim opcijama da se njihov glas čuje. Posebno je proporcionalnost veća kako je cenzus niži, pa bi i politička (zelena) levica principijelno trebalo da (što često i radi u državama s većinskim sistemom) bude na strani demokratičnijeg i proporcionalnijeg izbornog sistema, koji garantuje politički pluralizam i širu lepezu izbora.

Umesto da se cementira par političkih opcija, demokratičnije je imati ne samo stalnu mogućnost pojave novih aktera već i realnu mogućnost glasanja za najbližu političku opciju, imajući u vidu da je u većinskom sistemu česta pojava taktičkog glasanja. Kad birači znaju da u njihovoj izbornoj jedinici ne može da pobedi njihov prvi izbor, podržavaju kandidata one partije koji može da pobedi najljućeg protivnika, odnosno „glasaju protiv“. Izbori za predsednika Srbije, koji se odvijaju po većinskom sistemu, sasvim dobro pokazuju kakve probleme donosi kontinuirano glasanje protiv.

Utoliko je proporcionalni izborni sistem demokratičniji – pruža širu lepezu izbora, bez podsticanja taktičkog glasanja za manje prijemčivu opciju kada je jasno da prvi izbor nema nikakve šanse da pobedi u datoj izbornoj jedinici. Proporcionalnim izbornim sistemom izbegava se „centrizacija“ politike, te opcije koje su u nekom trenutku na političkoj margini imaju priliku da budu predstavljene. Obratno, većinski sistem podstiče nadmetanje za srednjeg birača, pa će partije svoje politike konstatno pretvarati u „umerenije“. Čist većinski sistem vodiće stvaranju partijskog duopola, dok će u dvokružnom u drugom krugu obično pobeđivati partija centra protiv „ekstrema“, kao što je to često slučaj u Francuskoj. Na taj način dolazi do sužavanja mogućnosti izbora i otežavanje pojave novih aktera na nacionalnom nivou.

Da Vas podsetimo:  Vučićeva Srbija: Milioni za spomenik, a deca gladna

Sredstvo za borbu protiv SNS?

Iako pojedini analitičari tvrde da bi većinski izborni sistem mogao da dovede do urušavanja SNS-a, zapravo je veća verovatnoća da će do toga doći u proporcionalnom sistemu s niskim izbornim pragom. Upravo većinski sistem može prilikom transponovanja glasova „nagraditi“ najjaču partiju iako možda gubi podršku među građanima. S druge strane, proporcionalni brže registruje promene u društvu, pa se tako smanjenje cenzusa pred prošlogodišnje izbore može na duži rok obiti vladajućoj partiji o glavu. Zato i ne čudi što novi omiljeni opozicionari vladajuće partije iz „Dosta je bilo” otvoreno zagovaraju vraćanje cenzusa od 5%.

Teško je zamisliti da bi partijska mašinerija SNS-a tek tako nestala ukoliko bi građani neposredno birali poslanike u izbornim jedinicama. Ovo je posebno malo verovatno i manjim mestima i perifernim delovima države. U stvari, veća je verovatnoća da će SNS samo dodatno učvrstiti svoju vlast, a nedavno održani izbori za mesne zajednice najbolja su ilustracija toga.

Formalno, na izborima za mesne zajednice glasa se upravo za ličnosti, a ne za partijske liste, što nije sprečilo vladajuću partiju da „obavesti“ svoje simpatizere za koga treba glasati. Posledice reformi bile bi sasvim suprotne od nameravanih – većinskim izbornim sistemom legitimizovali bi se lokalni naprednjački šerifi koji novcem, ucenema i golom silom u svojim sredinama mogu obezbediti pobedu. Umesto da na osnovu proporcionalnog sistema opozicija dobije bar nešto u takvim sredinama, SNS bi u većinskom uzeo sve.

Tako je, u domaćem kontekstu, za nedemokratski režim potrebno ponuditi demokratski lek, a ne „stabilan“ sistem koji će suziti mogućnost izbora. Ako je već parlamentarna demokratija dominantna politička forma, sve dok ne zažive participativniji modeli demokratije, pravičnije je što preciznije u najvišem zakonodavnom telu predstaviti sve relevantne društvene interese, nego obezbeđivati stabilnu vladu i teritorijalno zasnovanu odgovornost nauštrb proporcionalnosti.

Da Vas podsetimo:  Da li je Evropi bolje posle NATO agresije na Srbiju?
Pristizanje glasova u izbornu komisiju; Foto: Milovan Milenković / Kamerades

Ne toliko „naš“ problem

Ako se malo udaljimo od dnevnopolitičkih rasprava u domaćem kontekstu, videćemo da su slična rešenja za slične „probleme“ predlagana i u drugim državama, i da su proizvodila gotovo istovetne rezultate. Istoričar Lučano Kanfora na primeru ustavnih izmena u Francuskoj, koje su obuhvatale neposredan izbor predsednike i reformu izbornog sistema u korist većinskog sistema počekom šezdesetih, ilustruje kako je nekada snažna Komunistička partija Francuske (KPF) usled institucionalnih izmena4 postala „davalac krvi“ Socijalističkoj partiji.

S obzirom na to da se politika centralizuje u ovakvom sistemu, odnosno, kako kaže Kanfora, „korisne opcije se slivaju ka centru“, pristalice KPF-a su bile prinuđene da usled taktičkog glasanja podržavaju Socijalističku partiju u drugom krugu, glasanjem protiv opcija desnog centra. Sudbina francuske levice dobro je poznata. Usled niza kompromisa i umerevanja svojih politika s vremenom je propala i doživela sudbinu niza trećeputaških socijaldemokratija, otvorivši tako vrata Nacionalnom frontu, za koji su mahom počele da glasaju niži društveni slojevi. Utoliko Kanfora navodi da je većinski sistem „način da se se ublaže neprijatne posledice opšteg prava glasa“, koji nudi „malo demokratije i mnogo oligarhije“. Dakle, realna mogućnost izbora sužena je u korist partija centra.

Na kraju, koliko god se činilo da je problem političke korupcije „naš“ kulturološki problem, valja istaći da su se i druge države suočavale sa sličnim teškoćama. I tamo su razni stručnjaci predlagali prelazak na većinski izborni sistem, skrećući pažnju s ključnog problema parlamentarnih (kapitalističkih) demokratija – isprepletanosti interesa političke i poslovne elite.

„Za divljenje je sposobnost onih koji su iskoristili sveopšte gađenje i prezir prema kupljenim ’političarima’ (a znatno manje prema kapitalistima ’kupcima’) da kao lek za takva zla uvedu izborni sistem koji je predstavljen kao pogodan upravo na osnovu toga što je davao mogućnost ’kažnjavanja’ političara. Savršena taktika, kadra da svojom demagogijom usmeri prezir naroda na pogrešan cilj“, Kanforove su reči koje precizno skiciraju problem uvođenja većinskog izbornog sistema.

Sve dok se temeljno ne pozabavimo ulogom novca u politici i vezama krupnog kapitala i političkih partija,5 neće biti rešen problem političke korupcije. Uvođenje većinskog sistema samo bi dodatno oslabilo već ionako krhku demokratiju. Problemi depresonalizovanih izbornih listi i nepredstavljenosti manje razvijenih delova države daju se rešiti bez ugrožavanja proporcionalnosti – stvaranjem 5–6 izbornih jedinica, te otvaranjem lista pomoću preferencijalnog glasanja.

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime