VEČITA TEMA: KOLIKO SRBIJU ZAISTA KOŠTAJU U INOSTRANSTVO OTIŠLI MLADI STRUČNjACI

Piše P. Rakočević, Štutgart/Beograd

Od kada su se srpski studenti podigli na specifičnu vrstu akademske pobune- ponovo su se u medijima javili pojedini dušebrižnici svojim pričama o navodno milijardama dolara koje je za obrazovanje studenata, kasnijih „pobeglica“ u inostranstvo, tobože platila država Srbija. Ali, još se niko od pomenutih nije usudio da javno zahteva zabranu odlaska mladih diplomaca u svet, valjda znajući da za srpske mlade stručnjake u otuđenoj, strancima prodatoj a delimično ponekad i poklonjenoj srpskoj industriji, tačnije u sveukupnoj privredi, za njih nema dovoljno radnih mesta. Zato mladi sa pravom traže izlaz iz besposlice odlaskom u inostranstvo. Te činjenice i danas prećutkuju dežurne „Baba-Vange“ prisećajući se možda priča starijih, valjda o vremenima Josipa Broza, koji je negde od oko 1962. do 1970. g. -kada je zbog teške privredne krize u ondašnjoj Jugoslaviji, učinio nešto najpametnije što je mogao: otvorio je, ranije po ugledu na SSSR skoro hermetički zatvorene granice Jugoslavije -da nezadovoljnici odu u svet. Kako se onda govorilo trbuhom za kruhom! Time je Broz jednim „udarcem“ rešio dva problema: nezadovoljnici su otišli i prestali su da budu problem za ondašnji komunistički sistem svojom eventualnom pobunom, a stari lisac Tito je odlično znao da će svaki od legalno odbeglih ondašnjih Jugoslovena, godinama slati svojoj rodbini gomile deviza da prežive. To se i ostvarilo. Već početkom sedamdesetih godina prošlog veka prihod od „begunaca“ bio je veći od kompletnog godišnjeg prihoda Jugoslavije od turizma! Jedina razlika- u izgradnju infrastrukture, hotela itd. na Jadranu su uložene ogromne pare, a radnicima su uvaljeni pasoši za put u svet- pa doviđenja! Već tada su ljudi zvanično registrovani da su „na privremenom boravku u inostranstvu“ . U to vreme i preko milon njih, su bili najveći „izvozni uspeh“ ondašnje države. Početkom velikih migracija na zapad su prvo krenuli radnici, zemljoradnici ili ljudi bez zanimanja da bi ih kasnijih godina sledili i visokoobrazovani lekari, inženjeri, stručnjaci sa srednjoškolskim obrazovanjima kao tehničari, medicinske sestre, negovateljice, majstori svih zanata itd.

Naravno i tada, baš kao i danas, počela su jadikovanja nekih novinara, samonabeđenih strčnjaka ekonomije i političara za odbeglima – javnom tvrdnjom da je obrazovanje navodno koštalo Jugoslaviju ogromne sume novca, a država od odlaska toliko ljudi na zapad nije imala ništa. Najbolji odgovor na ta jadikovanja dao je ondašnji poznati humorista i pisac -legendarni Brana Crnčević. Jednom je napisao -citat- „pobegoše nam ljudi iz našeg socijalističkog samoupravljanja u truli kapitalizam. KUKU! A evo sada, zbog nastale privredne krize, Švabe nam vraćaju te ljude. KUKU, KUKU, KUKU!

Nažalost, u Srbiji nema nekog Brane, da današnjim lelekalima dovikne nešto slično. I danas, kao od početka migracije ljudi iz Srbije u svet, godišnje stižu velike devizne doznake . Po izjavi guvernerke Jorgovanke Tabaković 2024. g. je stigla suma u iznosu od 4,5 do 5 milijardi dolara. Plus, naravno, sve ono što naši „gastarbajteri“ najnovije generacije, ostave u Srbiji u gotovini kada dođu svojima u posetu. A tih 5 i kusur milijardi, koje su doduše stizale porodicama otišlih, su se menjale u malovrednu ali ipak od vlade u odnosu na devize precenjenu hartiju zvanu dinar- kupovalo se sve i svašta. Znači- taj u suštini malovredan dinar je uvek ulazio u privredne tokove Srbije, a devize u trezore Narodne banke! Znamo da se srpski ministar finansija, kao i svi iz Vlade pa i Predsednik Srbije, itekako hvale velikim izvozom iz Srbije koji veoma pozitivno utiče na Nacionalni dohodak ali rado „zaborave“ da kažu da je to izvoz stranih a ne domaćih firmi jer naših preduzeća koja uspešno izvoze bar neke proizvode na svetska tržišta skoro da nema.

Kao što smo već pomenuli, svi bitni proizvođači su u rukama stranaca pa devizni prihod pripada njima. Osim voćara i poljoprivrednika , mada i na poljoprivredno zemljište stranci, posebno Arapi, odavno „keze zube“- nekima je čak po neverovatno niskoj ceni ustupljeno oko 17.000 hektara najplodnije zemlje u Vojvodini. Ipak nekoliko privatnih od države podržavanih sumnjivih izvoznika oružja i municije, jer im je očigledno bila data šansa da u državnim preduzećima kupuju po specijalno niskim cenama materijal za izvoz, spadaju u red uspešnih, valjda deviznih izvoznika. Nešto poreza i socijalnih doprinosa za zdravstveno i penziono osiguranje, ako strani investitori nisu i od toga oslobođeni, pripada Srbiji. Država, kako tvrde pojedini ekonomisti, i pored velikih dotacija iz budžeta za tobože „novootvorena radna mesta“, u suštini umesto verovatno zlonamerno uništenih radnih mesta u srpskim fabrikama, kako bi se fabrike ustupile strancima, dobija samo -mrvice! Često se te fabrike, čim vlasnici potroše subvencije dobijene od države Srbije zatvaraju- a vlasnici- pakuju svoje „prnje“ i odlaze tražići druge, možda takođe koruptne političare, koji će im dati za nova radna mesta u njihovim državama gomile deviza. I tako- naravno, sve ide u krug!
No- vratimo se naslovu ovog članka. Zvanični izvori informacija tvrde da je u poslednjih 10 do 12 godina, iz Srbije u svet odlazilo godišnje između 50.000 i 70.000 uglavnom mladih, školovanih ljudi. Zato je (opet!) nastala povika o troškovima za njihovo školovanje. Pri tome bi pomenuti dušebrižnici, u troškove obrazovanja najrađe sabrali sve troškove koje snosi zajednica -već od prvog razreda osnovnih škola- do kraja zakonom propisanog osnovnog školovanja. Postoje, nazovimo to tako, na levoj strani kantara zaista troškovi zajednice ili države za organizovanje školovanja u srednjim školama zatim i studija na višim školama i na fakultetima, ali na desnoj strani vage stoje plaćanja školarina za studiranje od roditelja studenata, ali i devizni prihodi od doznaka iz inostranstva koje će nekadašnji studenti redovno slati u Srbiju. Osim toga, nisu svi studenti, znači celih 100 posto koštali državu za njihovo obrazovanje.

Statistički podaci kazuju da je u Srbiji 2024.g. bilo 249.768 studenata- od te brojke, državu su naravno sveukupno uglavnom koštali smo tzv. studenti na budžetu države, a njih je bilo 96.681. Samofinansirajućih studenata je bilo 153.087. -oni su studirali na trošak svojih roditelja, uključujući, ako potiču iz manjih gradova, i troškove stanovanja, ishrane itd. za vreme studija u većim gradovima. Fakulteti od samofinansirajućih studenata naplaćuju, neki autori ta plaćanja nazivaju i „školarina“, koja godišnje po studentu može da iznosi od oko 800 do 1000 evra za manje popularne fakultete, kao npr. učiteljski, pa do skoro 3000 € za studije arhitekture. Pošto je u Srbiji premalo studentskih domova, koji su uglavnom namenjeni „budžetskim studentima“ ili, u izuzetnim slučajevima, zahvaljujući vezama roditelja samofinansirajućih studenata sa vrhuškom, u tim domovima se nađe samo po koji student koji u domu boravi na svoj „puni trošak“. Roditelji plaćaju i smeštaj i druge troškove života za vreme studija koje, u proseku, tvrde statističari, traju u Srbiji oko 4 do 6 godina, medicina i duže.

Ako uzmemo prosek od samo oko 1500 evra po godini studiranja, znači takse po studentu mogu da iznesu oko 7500 evra za 5 godina studija, naravno ako se po običaju školarine ne povećavaju svake godine. To znači da će najverovatnije roditelji pomenutih 153.087 studenata, platiti fakultetima oko 1.148.000.000 evra -slovima nešto preko 1,14 milijardi evra! Naravno da od ove sume treba izuzeti novac onih platiša koje prekidaju studije pa time i plaćanja. Njih je, navodno i od 25 do 30%, ali na njihova mesta, uglavnom, dolaze novi brucoši kojih je u Srbiji iz godine u godinu sve više. Pomenuta suma svakako nije dovoljna za kompletno finansiranje srpskih Univerziteta sa brojnim fakuletima- ali i te dodatne troškove ne plaćaju od svojih plata i iz svojih džepova direktno ni predsednik Vlade, ni predsednik države, ni predsednica Skupštine ni drugi političari koji takođe znaju da zakukaju nad troškovima države za studente -kojih je momentalno, nažalost, više na ulicama nego na predavanjima, ali ni i direktno iz svojih džepova ne plaćaju ni novinarska „kukumakala“ izveštavajući o troškovima koje, eto, prouzrokuju studenti.

Dodatne troškove za sve Univerzitete sa svim fakultetima u Srbiji, snose puneći budžet iz koga se plaćaju ti troškovi, i roditelji studenata kao i sve druge poreske platiše uključujući i napred pomenute vlastodržce a ne država! Država, tačnije državna administracija, samo raspolaže ili usmerava u budžetu „sakupljen“ novac tamo gde je po shvatanju političara potreban ili je nepotreban za uspešno ili neuspešno ulaganje u ko zna šta sve. Zato nije nimalo umesna kritika da studenti previše koštaju državu- a posle studija beže u svet. Oni, pretežno koštaju direktno prvo svoje roditelje koji plaćaju „školarinu“ a indirektno opet svoje roditelje koji plaćaju sve vrste poreza i dodatnih doprinosa -kao i sve druge poreske platiše- koji pune budžet države. Druga je situacija, bar delimično, sa studentima na budžetu države- oni ne koštaju već pomenute funkcionere vlasti, nego budžet u koji, verovatno, uplaćuju, solidarno sa svim drugim poreskim platišama, i vlastodržci i roditelji i privreda za studije tzv. „studenata na budžetu“!

Videli smo kako se, delimično direktno i indirektno od roditelja studenata, sufinansiraju univerziteti. Zato je u razgovoru sa našim nekadašnjim studentima koji već rade u nemačkim firmama bila nezaobilazna tema koju poslednjih meseci potencira srpska politika gotovo pretnjom, da se razmatra mogućnost kako bi se tzv. „državnim“ univerzitetima smanjivanjem dotacija iz kase zvane budžet zaustavio dotok novca našim nacionalnim univerzitetima. Postoji opravdana sumnja da bi ubuduće novac iz budžeta dobijali samo strani (privatni!) univerziteti koje treba, valjda po već oprobanoj metodi delenjem narodnog novca u vidu subvencija za otvaranje tih viskoškolskih, stranih institucija u Srbiji, tek formirati. Ukratko- država bi zatovrila sopstvene univerzitete a dozvolila po sličnom modusu sufinansiranja možda zaista strane visokoškolske institucije, ali bez garancije ko stoji iza njih- da li „pravi“ stranci ili možda čak i neki od prebogatih srpskih mafijaša koji ne znaju šta će sa gomilama novca koji poseduju, često stečenog običnim mafijašlukom? Postavlja se pitanje, da li to država želi da najverovatnije preskupim cenama studija na stranim a samo navodno „srpskim“ univerzitetima u Srbiji, „razjuri“ sve one studente iz mase od oko 250.000 srpskih studenata danas, koji verovatno očekivane preskupe studije neće više moći da finansiraju? Očigledno je ideja-vodilja ove „reforme“ sistema studiranja u Srbiji baš to- školovati što manje tuđoj industriji i od stranaca kontrolisanoj privredi u Srbiji potrebnih srpskih stručnjaka -jer oni i danas dovode na ključne pozicije svojih firmi svoje ljude iz država iz kojih su i oni došli! Nadajmo se da se ova suluda ideja neće nikada realizovati- rekli su nam naši sagovornici.

U suštini, za razliku od stranih političara, privrednika, administratora tj. onih koji odlučuju o događanjima na tzv. „dugim stazama“, naši političari se još nisu tome naučili- čujemo od naših sagovornika. Da jesu, ne bi došli na sumanutu ideju eventualnog smanjivanja broja diplomaca svih nauka koje se izučavaju u Srbiji zbog verovatno preskupe buduće „školarine“. Pre nego što u Srbiji zažive- tačnije ako uopšte zažive -strani univerziteti i fakulteti, nije moguća procena koliko će diplomaca manje godišnje završavati studije, i da li će svi odmah naći zaposlenje u Srbiji. Odnosno koliko će ih se ipak iseljavati iz Srbije. Oni koji ostaju u državi Srba, em što kao ljudi bez validnih a ne izmuvanih, falsifikovanih ili plaćenih diploma i bez potrebnog znanja, neće imati nikakvu šansu, ako se upuste u odlazak iz zemlje, da uspeju na tržištima rada industrijski razvijenih država sveta. To ujedno znači da neće biti više toliko „izvoznih artikala“ zvanih stručnjaci i njihovih već pomenutih godišnjih doznaka i do 5 milijardi dolara! Ima li u mogućim razmišljanjima naših političara koji će odlučiti o tome -strani ili i dalje srpski univerziteti imalo logike? Naši sagovornici kažu da bi bilo pravo čudo da planeri takvih poteza uopšte znaju šta je logično i moguće a šta je planirano ubijanje i propast srpskog visokoobrazovnog sistema!
Ruku na srce: danas u Srbiji (još) ne postoji ni jedan razuman razlog za isticanje nekakve „nezahvalnosti“ studenata koji su, eto, studirali na trošak zajednice, pa posle dobijanja diplome pobegli u svet! Činjenica je da najmanje polovina njih ne bi otišla, ako bi u Srbiji dobili radna mesta sa odgovarajućim zaradama od koji bi mogli da žive, ostvare ušteđevine za kupovinu osnovnih potrebština savremenog čoveka, većih stanova pogodnih za stvaranje porodica i uzgajanja dece, -bez suživota sa još dve generacije (dede, babe, roditelji) u jednom stanu! Nažalost danas i u bar petnaestak dolazećih godina, zbog vladajuće „eksplozije“ cena stanova npr. najviše u Beogradu, zatim u Novom Sadu i Nišu, za mnoge studente će kupovina većih stanova ostati samo čuveni „sanak pusti“.

Naravno da je Predsednik države -verovatno da bi umirio svojevremeno nastali bunt studenata, obećao izgradnju jeftinih apartmana veličine 30 do 35 kvadrata, prvo po ceni od oko 50.000, kasnije do 70.000 € da bi se danas već govorilo o mogućim kreditima do 120.000 evra koje bi kupci stanova otplaćivali i do 40 (!) godina. Neko je valjda „došapnuo“ Predsedniku da se npr. u Beogradu za 50 do 70.000 € ne može kupiti ni stara šupa, a kamoli novo izgrađen apartman. Iz razgovora sa bivšim studentima koji sada rade u poznatim nemačkim firmama u i oko Štutgarta čuli smo da oni izjavama Predsednika, kako kažu, malo veruju- jer je previše toga obećavao a do danas državna administracija to nije ispunila. No, ostavimo ta mišljenja po strani- jer kako je navodno odavno rekao jedan filozof: „svako sme da misli, ali u nekim političkim sistemima ne sme sve smišljeno javno da izgovori ili da napiše“.

Činjenica je da je po izveštajima iz krugova srpske vlade, do danas već potpisano 1440 ugovora za kupovinu apartmana, a 1836 ugovora su spremni za potpise -čekaju se još neka dokumenta koja nedostaju. Predseednik Vučić je izjavio, da je najavljeno još oko 5500 zainteresovanih za kupovinu apartmana. Pošto se u Srbiji skoro svi ugovori sklapaju u tajnosti, tako, po priči nekih beogradskih novinara, nisu poznati detalji već potpisanih ugovora za kupovinu apartmana. Do danas nije na terenima gde bi se gradili, u tlo zaboden nijedan ašov! Ali pojedini „zli“ novinari već tvrde da će za Ekspo 2027 izgrađene zgradurine -kada se sajam sporta i razonode (valjda sajam sporta, pesme i muzike!) završi, biti preuređene u pomenute apartmane koje bi kupovinom dobili neki kasniji studenti od ovih danas. Tako da će verovatno za sadašnju generaciju studenata izgradnja stići prekasno. Po ugovorima, je navodno, predviđeno plaćanje spočetka jeftinih kredita bez posebnih troškva, kamata itd. ali samo za prvih 6 godina otplate- da bi se posle toga krenulo na zaračunavanje finansiranja kredita po buduće važećim kamatnim stopama. „U tom grmu leži zec“ – napisao je nedavno jedan komentator jer se ne zna da li će posle 6 godina otplate, finansijer (najvrovatnije banke koje su dale kredite) podići kamatu i za koliko procenata. Ipak potpisnici ugovora o kupovini apartmana se nadaju da će se već nakako „iskobeljati“ iz kredita, ako to dožive, za 40 godina vraćanja duga! I pored pomenutih obećanja neki od naših sagovornika smatraju da se bar deo obećane izgradnje novih apartmana neće ostvariti jer su za danas predviđenih oko 5000 apartmana, ukupne stanbene povrpine od oko 150.000 do 175.000 kvadrata, potrebno, u zavisnosti gde se i kako se gradi, koliko košta zemljište i priključci na struju, vodu, kanalizaciju, izgradnju prilaza itd. više novca od pomenutih oko 400 miliona evra jer su zbog „suše“ u budžetu države, koja bi finansirala apartmane izbrisani mnogi možda za opšti interes važniji projekti od studentskih apartmana kao metro u Beogradu itd. Čak i da se izgradi i do 10.000 apartmana to ne bi bilo dovoljno ni samo za Beograd. Tek ne i za druge veće gradove kao Novi Sad, Niš, Kragujevac. Koliko će preostati novca za apartmane u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu- ni na to pitanje još nema odgovora.U našem glavnom gradu studira oko 90.000 studenata, od toga oko 40.000 pristiže iz unutrašnjosti, njima je itekako potreban smeštaj. Studentski domovi u Beogradu mogu da prime oko 15.000 studenata. Neka od pomenutih 40.000 studenata iz unutrašnjosti njih oko 10.000 možda uspeva da nađe smeštaj kod rodbine koja već živi u Beogradu, preostalih 15.000 bi moralo i dalje da plaća preskup privatan zakup stanova pa se postavlja pitanje, ako bar 10.000 došljaka u Beograd na studije želi da kupi jeftine apartmane, veličine jedne sobe u boljim hotelima, kako i po kom kriterijumu pravedno podeliti od Aleksandra Vučića planiranu izgradnju samo oko 5000 apartmana- i kada će početi izgradnja i gde odnosno kada se očekuje prvo uselenje?
Naravno da je vaš novinar postavio pitanja upućenih pojedincima – srpskim diplomcima, zašto su otišli na rad u inostranstvo, npr. baš u Nemačku? Logičan odgovor nas nije iznenadio. Čuli smo izjave u pravcu -citat-„ako već moramo da radimo za strance koji su danas vlasnici nekh likvidiranih srpskih fabrika, često bivših giganata evropskog razmera i izvoznika svojih proizvoda „u pola sveta“- po pričama naših roditelja u vreme Josipa Broza -a koje su novoprodošli političari-vlastodržci (namerno?) ruinirali, pa dali strancima ogromne dotacije da ponovo „otvore“ nekada već postojeća , pa uništena radna mesta, za možda samo četvrtinu od u Nemačkoj uobičajenih plata, zašto da se onda ne preselimo tamo, gde ćemo dobijati plate adekvatne znanju i sposobnostima ? U Nemačkoj ne moramo da gledamo da se neki manje obrazovaniji od nas, neki čak i sa kupljenim svedočanstvima i diplomama, što je u Srbiji postala nažalost svakodnevnica, kroz pripadnost nekoj od partija, koruptivnim radnjama i sličnim mućkama neizmerno bogate“! Izuzetak po zaradama u Srbiji su, reče nam diplomirani inženjer elektrotehnike Bogoslav V. samo odlično plaćeni IT stučnjaci, mada je i tu nastala velika konkurencija našim IT stučnjacima -diplomcima srpskih fakulteta od izbeglih Ukrajinca i Rusa. Oni su na tom polju izuzetni stručnjaci. Pa će i to možda doprineti da sada za srpske uslove fantastične plate u IT sektoru – opadnu. Logičan zaključak zar ne?

Bez obzira kako neki društveni radnici, političari, novinari ili poslodavci gledaju na stalno „begstvo“ mladih i obrazovanih stručnjaka u svet uz čestu kuknjavu kako ne mogu da nađu kvalifikovanu radnu snagu na srpskom tržištu rada, što po njima, direktno privredu (znači državu, tačnije zajednicu) košta silne milijarde dolara ili evra godišnje, treba im predočiti da su nekadašnjim privrednicima i trgovcima, pre dolaska komunizma u Srbiju, trebale generacije da steknu bogatstvo. Danas, svaki ko na bilo koji način, često ne libeći se ni kriminalnih radnji, osnuje svoje preduzeće želi da se za samo pet, šest godina, tražeći bliske, koruptivne kontakte sa političarima na vlasti, što više obogati. Kako bi onda takav privrednik hteo da plati svoje saradnike po nekoj normalnoj plati od koje može da se živi, kada on gleda samo sebe i količinu mućkanjima dobijenog novca -postavi nam pitanje jedan Vojislav Đ. poreklom iz Kragujevca. Znači gazdi ide sve, a saradnicima takođe sve, ali sve manje sredstava za solidan život! Pogledajte ne samo u Beogradu nego širom Srbije u tzv. nakadašnjim manjim „industrijskim gradovima“ proteklih vremena najlepše stare građevine koje su preživele ratove. To su zadužbine nekadašnjih bogatijih stanovnika Srbije, ostavljene svom narodu kao domovi omladine, zgrade fakulteta, škola, bolnica itd. A gde su zadužbine današnjih milijardera koji su se obogatili skoro preko noći na grbači naroda? Nigde, osim za sebe napravljenih „dvoraca“ čak i sa više od 1000 kvadratnih metara stanbene površine, bazenima olimpijskih razmera , parkovima oko vila i garažama na beogradskom Dedinju -ali i u mnogim najlepšim turističkim mestima Srbije -čuli smo žestoke kritike naših akademaca. Čitamo i mi KRIK i izveštaje o naglom bogaćenju, za sada samo nekoliko političara u Srbiji- a gde su svi drugi- upita Vojislav Đ.

Da se „begstvo“ iz Srbije u Nemačku ranije ali danas i tzv. „mladih stručnjaka“ za državu Srbiju itekako isplati, bez obzira koliko je njihovo školovanje zaista koštalo i njihove roditelje i zajednicu, govore podaci nemačkih ekonomista koji pominju da je od 1965.g. do danas, od doznaka „gastarbajtera“ pristiglo ukupno od 250 pa do čak neverovatnih 300 milijardi dolara! Uz to, svakako treba pomenuti, da su ranije generacije „gastarbajtera“ slale daleko više novca u Srbiju za izgradnju kuća, kupovinu stanova, otvaranje radnji i radionica itd. od ovih današnjih generacija koje su već nasledile deo starijih emigranata iz Srbije, jer oni polako odlaze sa životne scene. Ta stara generacija, koja je još uvek u Nemačkoj, je u svojim davanjima već posustala, jer je sve manje žive rodbine kojoj treba dostavljati devize da prežive. Uz to, penzije su za dostojan život čoveka u Nemačkoj postale premale- posebno za Srbe koji nisu mogli da ispune maksimalni radni vek od 45 godina rada jer su u Nemačku stigli u poznijim godinama života. Prosečna puna nemačka penzija za muškarca iznosi samo oko 1350 € mesečno. Ali su zato tu nove generacije Srba pristiglih u Nemačku kao i u druge zapadne zemlje, koji će bar još dolazećih dvadesetak godina, znači dok im je najbliža rodbina još živi, dostavljati po izveštaju guvernerke Jorgovanke Tabaković iz 2024.g. najmanje po 4-5 milijardi dolara godišnje! Samo u 12 godina vladavine današnje koalicije je po računici guvernerke moralo da stige i do 60 (!) milijardi dolara!

Ko želi i ko nije opterećen nekom nastanom ideologijom, može da prihvati pomenute, dokazive brojke kao stvarnost – da su u svet otišli državljani Srbije , itekako pomagali i pomažu i danas, da država, koja je već nekoliko godina toliko rasipnička kao nikada ranije, gradeći koješta uz preveliko zaduživanje države i nesputavanje mega-korupcije, kako-tako ekonomski opstaje -delom zahvaljujući i ljudima u dijaspori. Valjda će shvatiti da su „gastarbajteri“ bili (i ostaju) ako ne stub onda bar mali stubić tog ekonomskog opstanka države. Zato poruka političarima i mnogim drugim kritičarima upućena od mnogih Srba pridošlih npr. u Nemačku, mada ih ima širom planete: ne ružite mlade koji i zbog vas i vaših nečinjenja odlaze u svet. Posebno ih ne ružite pričama o preskupom školovanju čitavih generacija. Oni su otišli u neki, po njima, pravedniji, uređeniji, bogatiji i za mlade razumljiviji svet od naše Srbije u kojoj se više ceni pripadnost nekoj partiji nego obrazovanje, umešnost i istrajnost na poslu. I ne smatrajte odlaske tobožom „izdajom“ jer je ipak lakše biti veliki patriota u inostranstvu sa punim stomakom nego gladan i ne zaposlen u Srbiji- reče nam na kraju našeg razgovora Novosađanin Milan B. diplomirani elektro inženjer u Štutgartu!