Večne devedesete

0
40
Jasenovac/ Foto: Wikipedia

Kaže Vučić, išao bi privatno u Jasenovac, a s njim bi pošla i jedna kamera. Privatno, zato što je dva puta pitao da ide zvanično, ali hrvatska administracija ga nije pustila: kaže Vučić, molili su ga da odloži posetu, pa im je učinio. Pošto više nije hteo da odlaže, odlučio je konačno da za Jasenovac krene privatno, u nadi da će ga sada pustiti. Nisu ga pustili, opet. Ne zanima me hrvatska administracija, ni njeni razlozi da Vučiću ne da da poseti Jasenovac.

Zanima me Vučić, privatno. Ako je hteo da ide privatno, zašto bi s njim pošla i ta jedna kamera? Čija bi to kamera bila? Da li bi i kamera išla privatno, kao Vučić? Ako je Vučić hteo za uspomenu da se slika u Jasenovcu – pretpostavljam da je zato hteo da vodi kameru – mogao je to da uradi i s kamerom na svom telefonu. Čitalac pamti, nisu nas jednom domaći mediji zatrpavali Vučićevim selfijima i drugim priručnim telefonskim slikama. Recimo: Vučić u helikopteru, jede zeljanicu… ili tako nekako.

Ta kamera zbunjuje u privatnom kontekstu. Recimo, ako je poseta s jednom kamerom privatna, koliko je Vučiću potrebno kamera da poseta bude javna? Dve, tri… Zašto, dakle, kamera? Pomenuti kameru u kontekstu posete Jasenovcu – sve i ako je poseta Vučiću zabranjena – naprosto nema smisla. Ali, ostavimo više kameru. Zbunjuju i neke druge stvari u vezi s Vučićevom privatnom posetom. Recimo, ako je poseta trebalo da bude isključivo privatna, zašto je njena zabrana postala javna stvar?

Privatno hteo da ode, privatno mu zabranili, tačka. Kao i svaki drugi žitelj Srbije, kome se privatno uskrati neko osnovno pravo, Vučić je mogao da se požali domaćoj administraciji, a ova da s hrvatskom administracijom proveri u čemu je stvar. Nije se desilo. A mogao je, recimo, neko odavde da proveri kome je još iz Srbije bilo zabranjeno da privatno doputuje u Jasenovac. Sva je prilika, da se to nije dogodilo nikome odavde, izuzev Vučiću. Da jeste, već bismo to saznali.

Da Vas podsetimo:  Možda još uvek nije kasno?

Iz čega sledi jednostavan izvod – ne zabranjuje se redom svim žiteljima Srbije da posete Jasenovac. Zabranu, za sada, jer hrvatska administracija kaže da je to privremeno, ima samo Vučić. Ali, Vučić ko Vučić: on i njegovi odmah su od Vučićeve privatne stvari napravili nacionalni problem. To više nije mera protiv Vučića, a u vezi s njegovim privatnim planovima, to je sad mera protiv čitave Srbije, gotovo kao da nam je Hrvatska objavila rat.

Dobro, sleže ramenima čitalac, Vučić ipak predstavlja i Srbiju, kao njen predsednik. Ako je tako, nastavlja čitalac, onda se mere protiv Vučića mogu u jednom smislu razumeti i kao mere protiv Srbije. Ali, baš to je bio argument hrvatske administracije – ne može predsednik Srbije kao Vučić u privatnu posetu Hrvatskoj. Ako Vučić u Srbiji i može polagati pravo na privatnost – do kog mu, gledamo to već deset godina, nimalo nije stalo – izvan Srbije on to pravo naprosto gubi.

Naravno, Vučić laže da je u Jasenovac hteo privatno, samo s tom jednom kamerom. Jer, da jeste zaista tako hteo, ne bi bilo razloga da se poziva na to da nijedan predsednik Srbije pre njega nije posetio Jasenovac. Da je u Jasenovcu bio privatno, onda bi i dalje važilo da nijedan predsednik Srbije nije posetio Jasenovac. Konačno, Vučić privatno ne bi imao načina da obeća kako će se na drugoj obali Save, preko puta Jasenovca, praviti Jasenovcu paralelno spomen obeležje.

A zvučalo bi i krajnje neobično – pošto privatno ne mogu u Jasenovac, onda ću napraviti paralelan Jasenovac tamo gde mi se to može, pa ću ga posećivati kad god hoću. Kao da je Jasenovac – neka mi oprosti čitalac – neki naopaki, crni Diznilend, pa se kupi franšiza i podiže se gde god. Tako to na kraju ispadne s Vučićem – nema tih žrtava i nema tog stradanja, koliko god da je strašno, koje on ne može da obesmisli (političkim) zloupotrebama.

Da Vas podsetimo:  Opančar agencija* javlja: „Nova pravila u zajedničkom postupanju“

Iz odnosa uspostavljenih posle raspada SSSR-a i Jugoslavije, sociolog Rogers Brubaker je izveo model takozvanog zavičajnog nacionalizma. Model se sastoji od tri elementa – države matice, države domaćina i manjinske nacionalne grupe. Pošto su se SSSR i Jugoslavija raspali, izvan granica novonastalih „matičnih“ država ili država „zaštitnica“ ostali su delovi „njihovih“ nacija. Te grupe postale su manjinske u novonastalim državama „domaćinima“.

Ova trodelna šema važna je jer Brubaker njom objašnjava kako države „matice“ koriste delove „svoje“ nacije kao (separatističku) pretnju za susedne države „domaćine“. S druge strane, i same države „domaćini“ nepoverljive su prema svojim žiteljima iz redova tih manjinskih grupa. Na odnos između Srbije i Hrvatske, u ovom konkretnom slučaju Vučićeve osujećene posete Jasenovcu, moglo bi se gledati kroz Brubakerov trodelni obrazac. Samo što je Brubaker mislio na žive, a ne na mrtve članove zajednica.

Nije Brubaker, naravno, jedini koga su događaji iz devedesetih na prostoru Jugoslavije naveli da razvije nove eksplanatorne šeme. Antropološkinja Katherine Verdery uočila je upravo ulogu mrtvih tela u političkom životu nacija u nastajanju na tlu Jugoslavije krajem 20. veka. Svoju knjigu o političkom životu mrtvih tela, Verdery je završila upozorenjem: ko bi da predvidi kakve će se politike voditi u Istočnoj Evropi, neka s posebnom pažnjom prati kako se tekuće vlasti ponašaju prema „svojim“ mrtvima.

Brubaker i Verdery pisali su o događajima koji su se praktično odvijali pred njihovim očima. Par decenija kasnije, ako bismo da njihove nekada pronicljive uvide primenimo da bismo razumeli ono što se sada događa – recimo, na Vučićevu želju da privatno poseti Jasenovac – morali bismo da zaključimo da ovde uveliko traju pripreme za nove sukobe. Ta pomisao je groteskna i isto tako uznemirujuća. Jer, sve i ako je teško poverovati da ovde ima volje za nove ratove, očito nema želje da se završe stari.

Da Vas podsetimo:  Slučaj Drobnjak – paradigma srpske napredne kadrovske politike

Eric Hobsbawm, čuveni britanski istoričar, dao nam je pored sintagme dugi 19. vek i sintagmu kratki 20. vek, samo što potonja u našem slučaju „ne radi“. Mi ostajemo zakopani u večnim devedesetim.

Piše: Dejan Ilić
Izvor:
Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime