Večnost koja prolazi

0
862
Foto: pixabay.com

Jedna crkvena organizacija može sve, sem da ogoli svoju pravu prirodu, što Srpska pravoslavna crkva upravo radi. Inflatorno ordenje, koje će Crkva uskoro i na čiviluk kačiti, pokazuje da su naši arhipastiri, a s njima i ostatak klera, digli ruke od naroda i da su se oslonili, što i jeste prava priroda crkve, na državu i sopstveni privatni biznis. Narod je dobar samo u teška vremena, kad crkva dopadne siromaštva i opasnosti; čim prođe frka, narod se lobuje pogledom, koji pada na ćupove sa zlatom.

Piše Filip Šepard, u svojoj izvrsnoj „Vizantiji“, kako su, u vreme Kosntantina, Romesjkim carstvom kružle desetine ruku sv. Jovana, bezbrojna koplja kojim je proboden Hristos, trnovi venci, sveti gralovi i sva ostala „sveta“ džebana, kojom je crkva snabdevala stanovništvo, odnosno „verni narod“, koji je uvek imao magareće uši. Čak je i carica Jelena krenula da traži, na Golgoti, Časni krst i našla je, naravno, ona tri, koja su  u Jevanđeljima i opisana. Da bi znala koji je pravi, onaj na koji je Gospod razapet, dala je, onako, po hrišćanski, da se na sva tri razapnu robovi. Rob koji je bio razapet na Časni krst je vaskrsao, ostala dvojica nisu. Savršena priča o stradanju i milosrđu.

Ovo govorim s toga što treba zapaziti da jje crkva radila prevarne delatnosti bar pola milenijuma pre nego što su slovenska plemena, pod grubim pritiskom plemstva, morala da je prihvate, ili bar 700 godina pre šizme. Istina, hrišćanstvo se bira srcem, je li, ali  batina dobro dođe kad neko ima zatvoreno srce.

Vera, na silu primljena, skupa sa već namazanim klerom, vekovima se među Srbima s mukom održavala i to tako što je u sebe primala slovenska verovanja i običaje. Tek danas, kad je odgajeno jedno ropsko pokoljenje, crkva je postala do kraja pravoslavna. Sa „drugopravoslavcima“, odnosno sa gradskim verništvom, iz vere iščezavaju metafizika, tradicija i običaji, te na taj način  trijumfuje doktrinarna religioznost. Ispražnjen čovek je našao ispražnjenu veru. Pošto crkva i država rade sinhrono (sinhronizuju je pare koje država daje crkvi), i jedna, i druga koriste podivljale novopravoslavšćujuće za svoje ciljeve. Crkva ih vidi kao stado, država kao rajetine i ni jedna ne greši – ropski duh novopravoslavlja je neobično pogodan za potrebe političkog sistema. Idiotizovana masa sledi crkvu, koja se već dve decenije, pravi da ne vidi muke naroda na kome je crkva kao čir izrasla i svom stadu savetuje pokornost Bogu i sudbini. Pokoran čovek je pokoran svakome i svuda, jer je iz njega iščezao duh pobune, a sa tim iščeznućem država i računa, te zato podmazuje crkvu zelembaćima. Tras  lova – tras roba! Mi vama liferujemo lovu, vi nama rajetine! Bolji primer za simbiozu crkve i države ne postoji.

Da Vas podsetimo:  Kupujem-prodajem: decu, žene, materice

Idiotizovano verništvo je ne samo nesposobno za pobunu, nego je vazda spremno da se protiv svake pobune bori. Najbolji dokaz za to je apologija svih opačina unutar crkve: golim okom se vidi da su vladike milioneri, da se skače i na decu i na odrasle, da popovi muljaju  drogu, da bivši narkomani rado hvataju crkve, naročito monašenja (ni jedan se nije uhvatio za motiku, ili mešalicu), te propalo verništvo i ne pokušava da negira opačine, ali ih brani božjom voljom, zatim time da u crkvi ima i dobrih ljudi, a čak i onom zaista idiotskom pričom kako treba da se priča i o lepim stvarima, a ne samo o ružnim. Crkva ih je dresirala kao  nemačke ovčare. Prirodno bi bilo, sasvim u duhu hrišćanstva, da baš  najverniji dignu pobunu protiv nevaljalstava u crkvi, jer je i Gospod njihov to uradio,  izbacujući trgovvce iz hrama i osuđujući fariseje; nije tražio dobre među farisejima, niti je prećutkivao trgovinu u hramu. Sreća po novopravoslavšćujuće što nisu vezani za Gospoda, nego za crkvu, inače bi morali da se bune. Ovako su ovčice, koje bleje kako im se kaže.

Da ne idem u dubinu, samo kratko: semitska vera je pogodna za semitske narode, jer odražava njihovu metafiziku i shvatanje sveta. Za mlade, slovenske narode nije pogodna i suprotnost između stare, tuđe vere i mladog, vedrog etnosa se prevladava tako što ili etnos ne primenjuje temeljne principe vere, nego birka šta mu se sviđa (Hrist je bio obrezan, nije jeo svinjetinu, poštovao je Mojsijeve zakone, a mi smo sve to preskočili), ili tako što crkva i državna vlast, u sadejstvu, gnječe mlade narode i teraju ih da prihvate nešto što je protivno njihovom biću.  Hrišćanstvo, sa svojim kultovima smrti, mučeništva i stradanja, kritično zavisi, barem u Soraba, od gradskog, ispraznog verništva, koje se i samo, u svojoj živtnoj praksi naglo ka umiranju, kroz nizak natalitet, kroz progresivizam i kroz odbacivanje metafizike u korist fizike, odnosno odbacivanje sudbine u korist kauzalistike. U centru novopravoslavlja ne stoji ni glava, ni srce, već guzica, pa zato imaju razumevanja kad o svojoj guzici vode računa i njihovi pastiri. To je primer lepog, međugrađanskog razumevanja.

Nedavno mi je jedan novopravsolavac držao predavanje o tome kako je učenje svetih otaca istinito zato što su oni za to učenje stradali. Da je stradanje kriterijum istine, to se ne može čuti od čoveka koji drži mozak uključenim. Može li se postradanje Hitlerovo uzeti kao dokaz istinitosti nacional-socijalističke dogme?  Stradanje i istina mogu da se spoje samo tamo gde inteligencija ne opterećuje razmišljanje.

Da Vas podsetimo:  Žene nam pucaju u glavu zbog postporođajne depresije, dok lekari govore „proći će“

Hrišćanstvo u Soraba se, više od milenijuma, poltronisalo drevnim slovenskim kultovima, jer bi, u suprotnom, bilo odbačeno i prihodi ne bi tekli. Srblji se nisu odricali drevnih kultova, jer je u njihovom centru, kao najvažniji, stajao kult predaka. Tek kada smo, kao građani, odbacili pretke kao seljake i primitivce, kada smo presekli centralni kult, učeno pravoslavlje je propevalo. Svi slovenski kultovi su slavili život, radost, muškost i ženstvenost, dok su hrićanski kultovi – kultovi smrti, pokoravanja sudbini, nemuškosti, okretanja drugog  obraza i uzvražanja hlebom na kamen. Već sama estetika hrišćanstva govori protiv života: na zidovima crkava su namrčeni  sveci, bez osmeha, kazani u kojima se kuvaju grešnici, deca koja se peku na vatri, proroci koji su bačeni lavovima i,  uopšte, slike stradanja, smrti i neprirodne ozbiljnosti. Zato se hrišćanstvo i nosi kao džak cementa na leđima, a svaki panteizam lebdi kao leptirić.

Hrišćanstvo slavi grob, slovenstvo život: nasuprot medveđoj svežini slovenskih šuma, stoje katakombe i pustinjska monotonija.

Šta je „sveto“, pravoverni? Da li su sveti sedobradi, namrčeni starci, koji propovedaju kultove smrti i mučeništva, koji su otprirodili sve čega su se dotakli, ili su sveti rađanje, dah devojke, senka hrasta i zagrljaj deteta? Sveto je ono što služi životu i to ne „večnom životu“, koji za pretpostavku ima da je ovaj, zemni život manje vrednosti i da se njime samo zaslužuje onaj večni, pod određenim uslovima, koje propisuju namrčeni starci: težak je, čak nesnosan život koje se živi pod preduslovima.

Naši su, govorim o slovenskom svetu, preci sveti, ali ne zato što su mrtvi, a njihova smrt nije kriterijum istine, nego biološka činjenica. Svetost sunca, svetost prirode, a s njima i radost življenja, nemaju za pretpostavku neko posebno učenje, već običaj. Nemaju čak ni istoriju, jer su drevna slovenska božanstva večna, dok hrićanstvo ima svoju istoriju, makar kao istoriju učenja. Slovenski  kultovi nemaju koncile, vaseljenske sabore, doktrinu, utvrđivanje dogmi i istina, nemaju čak ni crkvu. Kao što rekoh na početku teksta, hrićanstvo u slovenskom svetu nije primljeno kao  polsedica životnnih uslova i očekivanja, već batinom, što je – da paradoks bude potpun – baš  suprotno hrišćanskom  učenju, ali sasvim u skladu sa potrebama crkve. Sa gledišta crkve, narod koji ne veruje u Hrista je narod koji ne plaća hrišćanskoj crkvi. Sa stanovišta vlastele, narod ima da veruje u ono što vlasteli doprinosi. Hrišćanstvo u Soraba se, dakle, rodilo zato što je imalo upotrebnu vrednost za crkvu i vlastelu, a ne zato što je nešto davalo narodu,  slično kao i evropejstvo, ili srpski kapitalizam  danas.

Vekovna mudrost crkve, koja se često pominje, samo je banalna snalažljivost da se steknu prihodi u večito izmenjenim životnim okolnostima. Crkvu možemo da zamislimo sa jednim vladikom, sa sto vladika, sa više ili manje crkava, sa ovim ili onim svecima, sa ovakvom ili onakvom dogmom, ali bez prihoda je ne možemo ni zamisliti.

Da Vas podsetimo:  Nova istraživanja donela nova saznanja o srednjovekovnom životu na Rudniku

SPC  je, kao i druge hrišćanske crkve širom  sveta, osuđena na tiho umiranje i to ne zbog svoje opačine i bezbožnosti, već zbog toga što kraj civilizacije donosi poživotinjenje čoveka, za koga je svaki koncept koji nije najbukvalnije vezan za stomak postao previše složen. Novopravoslavšćujući su vesnici novog doba: prazni i primitivno ritualni, sposobni su da pojme veru samo na osnovu „čoveka u crnom“, a ne na osnovu nekakvog unutrašnjeg doživljaja. Godinu dana bez crkve i bez sveštenika – oni bi izgubili i sećanje na veru.

Građansko društvo ostavlja pustoš u ljudima i suprotnost bankomata i sveštenika, šoping mola i crkve se nužno razrešava u korist potrošačke kulture, jer se bankomatu i šoping molu klanjaju i vladike. Kada bi neko rekao da će se vernima prihodi prepoloviti, svi bi postali ateisti za petnaest minuta. Dakle: crkva je uvek bila alava, ali je verništvo bilo seosko, nesposbno za materijalistička raspoloženja; njen kraj se vidi baš u tome što verništvo, da tako kažem, dobija svešteničke vrednosti: pohlepu, moralni relativizam, te razumevanje za svaku opačinu, pa čak i njeno opravdavanje.   Razlika između sveštenika i vernika nestaje, a time nestaje i hrišćanstvo kakvo poznajemo. Sveštenstvo može da se prilagodi svemu i da preživi sve, sem vernika nalik sebi.

Crkva će udobno živeti sve dok državi isporučuje rajetine, ali će, daljom idiotizacijom, rajetini i za državu postati neupotrebljivi, jer će toliko pobudaliti, da više ni Farmu i Parove  neće moći da gledaju, a time će i crkva postati nepotrebna za državu. Presušiće prihodi. U bolja vremena, kad zataji vlastela, crkva bi se obratila narodu, ali sad nema više onog naroda, umesto njega pastvu čine skorojevići i foliranti, koji se, iako o veri neprestano balave kao koza na slan tučak,  za lovu ne otvaraju. Crkvi će ostati samo spostveni prihodi od imanja. Vladike će biti, a već su i sada, milioneri, ali će vremenom biti vladike za sebe same, dakle obični kapitalisti.

Idiotizovanje naroda za potrebe države i crkve će, na koncu, oboriti i državu, i crkvu. Od idiota se niko nije ovajdio. Proces je nezaustavljiv i ireverzibilan. Kada padne ovo i ovakvo hrišćanstvo, ponovo će se, u ono malo duša koje nisu idiotizovane i koje još imaju ma i zrno metafizike u sebi, roditi Perun i Dažbog, Svetovid i Strižbog, jer su oni večni, s one strane društvenih kretanja, političkih sistema, lukrativnosti i pohlepe.

Milan Milenković
Izvor: milanmilenkovic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime