autor:Nenad Živanovski – Stolić
Kada je Vedrana Rudan odlučila da javno progovori da boluje od raka i da kroz svoje kolumne obaveštava čitaoce o fazama kroz koje prolazi, kako kaže, u svom postepenom umiranju, direktno je pretvorila svoju privatnu dramu u vest za široku publiku. Time se saglasila i da se javno govori i komentariše agonija kroz koju prolazi. Stoga, i ovaj tekst se treba shvatiti kao deljenje drugačijeg iskustva i gledišta za istu borbu o kojoj piše ova spisateljica.
Dodirne tačke između hrvatske književnice Vedrane Rudan i moje pokojne majke Blagice uopšte i da ne postoje. Osim one božje da su obe žene. U svemu ostalom, one su dva različita sveta, dve krajnosti koje se ne dodiruju ni u jednom delu svog života, jer od rođenja su njihovi životi razdvojeni poput dve reke koje teku u dva suprotna smera. Vedrana Rudan je sve što moja majka nije bila. I obrnuto.
Vedranin životni put je bio da stekne obrazovanje, i to visoko, da se bavi javnim radom, prvo kao novinarka, a zatim i kao spisateljica. Još i u ranim godinama, kao mlada devojka, ona je sebe spoznala i kao feministkinju. Prema novom govoru, postala je borkinja za ženska prava (dodao bih i muškog prezira). Kako je napisala u jednoj kolumni, u mladosti su joj muškarci bili maramice za jednokratnu upotrebu, a u zrelim godinama je prevarila svog zakonitog muža sa sadašnjim mužem. Možda nebitno za nju, ali važno za ovaj članak je činjenica da je ateista i ne samo da ne veruje u Boga, već je znala i da ga ismeje u nekim svojim ranijim kolumnama.
Moja majka je imala samo osnovno obrazovanje, bila je domaćica i uopšte nije znala šta znači reč feminizam, niti da se bude feministkinja. Svoju žensku superiornost u braku sa svojim (jedinim) mužem branila je kada bi on, kao socijalistički činovnik, od pet ispeglanih košulja izabrao da obuče za posao onu ne peglanu. To ju je izluđivalo, jer je smatrala da je time sramoti pred kolegama jer je predstavlja kao ženu koja je zapustila svog supruga. Ipak, na kraju od te njezine rodne bitke, kao pobednik izašla je ona: otac je naučio da nosi samo ispeglane košulje. To je bio njen feministički trijumf u braku koji je trajao onoliko koliko su se zakleli kada su bili pred matičarem: „Dok nas smrt ne rastavi.“ I, da, bila je veliki vernik u Boga i pravoslavlje.
Ipak, uprkos njihova dva potpuno različita i nespojiva života, Vedrana i moja majka imale su jednu zajedničku stvar. Božja volja će želeti da ih zbliži na kraju njihovih života i pokaže da i pored toga koliko smo različiti tokom života, ipak smo svi ista Božja deca na kraju našeg zemaljskog puta. Nit koja ih je zbližila bila je smrt, odnosno umiranje. Moja majka je umrla od raka žučnih kanala. I Vedrana postepeno umire od iste bolesti.
Kada je moja majka dobila rak, mnogo sam čitao i istraživao o njemu. Negde sam naišao na informaciju da ga medicinska statistika određuje kao veoma retkog karcinoma. Od svih pacijenata sa različitim vrstama kancera, njemu su otpadala samo dva procenta. A od ta dva procenta, šezdeset procenata su bili muškarci, a četrdeset procenata žene. Dakle, ako ste ženskog pola i dobijete rak žučnih kanala, procentualno to je oko 0,80 procenata od ukupno obolelih od svih vrsta maligniteta. Mojoj majci znao sam da kažem gde bi ti bio kraj ako bi te sudbina sa tako retkom statistikom pogledala u igranju lota.
Može li rak biti human?
Međutim, kada je rak već tu i napao je voljenu osobu, nakon početnog šoka, nemoći kako da joj pomognete, sakrivenih suza od najmilijeg kog ste već isplakali još dok je bio živ, shvatite sledeće: ako je moralo da se desi najgore, onda dobiti rak žučnih kanala, koliko god redak bio, takođe je i retka sreća da od svih mogućih kancera, baš je on imao sreće da se padne.
U nastavku, kroz iskustvo sa mojim roditeljom, pokušaću da laički objasnim zašto ga, paradoksalno, smatram „najhumanijim“ (?!) ili „najdemokratskijim“ rakom od svih ostalih.
Naravno, sve je pravo izbora, pa tako i odnos pacijenta prema svojoj bolesti. Za razliku od Vedrane, koja je odlučila da se bori do poslednjeg daha u bici koju nije imala šanse da dobije, moja majka je rešila da se preda u trenutku kada joj je rečeno od čega boluje i od čega će umreti, najviše za tri meseca. Za lekare javnog zdravlja, to je bio neoperativan rak, jer je zbog svoje lokacije teško dostupan. Za hirurga u komercijalizovanoj privatnoj klinici, on je i te kako bio operabilan, uz reči „nećemo od vas napraviti balerinu, ali ćemo vam sigurno produžiti život“. Isto kao i Vedrana, i moja majka je bila jedna od onih pet procenata pacijenata za koje je operacija bila moguća, ali samo ukoliko vas procenjuju u privatnoj klinici.
Kao pobožna žena, moja majka odmah je odbacila opciju operacije. Govorila je: „Ne želim da me otvaraju, želim na onaj svet da odem onako kako me je Bog stvorio. Sa svim organima na broju, zdravim ili obolelim, oni su moji i deo mog tela.“ Ali, osim ovog njezinog religiozno-filozofskog razmišljanja, uveren sam da je glavni razlog zašto nije prihvatila operaciju bila neizvesnost koju je nosio optimizam lekarevih reči: „Ako se operišete produžićemo vam život.“
Ona nije želela produženje života, ako to nije bio isti život kao pre nego što se razbolela. Ako je produživanje života značilo mučenje i agoniju prvo za nju, a zatim i za njene voljene, onda bi to možda bio uspeh za hirurga, ali kazna za pacijenta u njegovoj borbi protiv bolesti. Znala je da kaže, živela sam 75 godina, šta bi mi značile dodatne dve, pa i tri godine produženja ako bi to značilo bolno i odloženo umiranje. Konačna odluka joj je bila: „Operacija ne dolazi u obzir. Živeću koliko je Bog rekao.“ Ili, Božja odluka preneta ustima lekara – još tri meseca.
Da li je operacija spas ili kazna?
Za razliku od nje, Vedrana je odlučila da se bori, odnosno da se operiše. I ona piše, kada joj je na ultrazvuku slučajno otkriven rak žučnih kanala, da joj je rečeno ako se ne bude operisala, da će živeti do tri meseca. Prošle su dve godine od operacije, a Vedrana je još uvek živa i stalno nas kroz svoje
kolumne obaveštava o sopstvenoj borbi sa rakom. U jednoj od svojih poslednjih kolumni piše da to nije život, već umiranje na rate.
Nakon operacije, ni jedne reči sreće i radosti nije podelila za „uspešno izvedenu operaciju“. Stalno hvali i zahvaljuje se lekarima i medicinskom osoblju na palijativnoj nezi, ali ne i na njihovom radu koji joj je produžio život. Piše o nepodnošljivim bolovima, o nemogućnosti kretanja, o uneređivanju u krevetu, o tome koliko je nezamisliv užas umiranja od raka.
Nakon što je, pri zdravoj pameti, u jednom od svojih romana ispljuvala svoju majku, sada, kada je njena bolest metastazirala, ona je javno ocrnila i svoju decu, odnosno sina. Javno je napisala da za četiri meseca nije našao petnaest minuta da je poseti. U drugoj kolumni, javno saopštava istom tom sinu da mu neće ostaviti ni deo svoje kuće. I, što je najstrašnije, ne želi ga da bude prisutan na njezinoj sahrani. Ako je toliko okrutna prema svom detetu, što bi bila blaža prema svojim prijateljima? Za njih piše da je više ne zovu, jer im je dosadila što živi duže nego što su očekivali. Jedine reči hvale ima za svog drugog muža, o kome piše da je vodi kod frizera svake dve nedelje.
Iz medicinske teorije koja mi je bila dostupna dok sam proučavao rak žučnih kanala, saznao sam da napredovanje ove bolesti često dovodi do toga da žučna tečnost puna toksina koji nisu prošli kroz od raka začepljenog žučnog kanala da bi se izbacili iz tela, mešaju se sa krvlju i kroz nje odlaze u mozak, pri čemu toksini mogu izazvati različita psihotična i neurotična ponašanja. Ne samo fizički bol, već i mentalna neravnoteža je deo ove bolesti.
Da li je rak od Boga?
I pored ovih šokantnih javnih ispovesti Vedrane (lično smatram da neke privatne stvari ipak trebaju da ostanu u porodičnom krugu), zašto sam gore naveo da je za mene rak žučnih kanala jedan od „najhumanijih i najdemokratskijih kancera“? To je zato što daje mogućnost izbora. Ako se činjenica da se ova vrsta raka dobila u starijim godinama shvati kao poruka od Boga da je došao kraj života, onda to treba prihvatiti kao konačno i ne odupirati se odlaganjem. Jer koja je svrha podvrgavanju operaciji, hemioterapiji, zračenju, morfijumu ako je bitka sto posto izgubljena još na samom početku?! Pet posto operabilnosti ne znači izlečenje, već samo produženje života sa bolešću, za kojeg sedamdeset šestogodišnja Vedrana piše da je umiranje na rate.
Za razliku od učene Vedrane, moja sedamdeset petogodišnja neobrazovana majka je sve ovo znala. Prema njenim rečima, dijagnoza je za nju bila Božja poruka da se njen zemaljski put tu završava i da nema razloga da se opire.
Šta je dobila time što je odlučila da se preda raku bez borbe i prihvatila „tri meseca“ kao poslednja u svom životu? I na koji način ju je rak „plemenito“ nagradio za takvu odluku, da bih ga mogao nazvati „najhumanijim rakom“?
Prvo, njegovi početni simptomi su bili prilično blagi. Kada joj je saopštena dijagnoza, moja majka nije imala nikakve bolove. Ultrazvuk je pokazao da je žučni kanal širok 8 milimetara, samo dva milimetra više od normalnih šest, što je suspekcija da je započeo maligni proces (da, ta dva milimetara viška će uništiti celo telo i muškarcu od dva metra i 120 kila). Jedino što je dobivala bio je napad svraba po celom telu, koji je, istini za volju, u određenim trenucima bio toliko intenzivan da ju je izluđivao. Ovaj svrab se javljao zato što je krv bila kontaminirana toksinima iz žučne tečnosti, tokom čega su bilirubini enormno porasli i taložili se ispod kože. Reakcija na to je bio nepodnošljivi svrab. Međutim, mesec dana kasnije, telo se adaptiralo, svrab je prestao i moja majka je nastavila da živi „normalno“.
Zbog lokacije žučnog kanala, njegove metastaze su prvo zahvatile jetru, koja, pošto nema nervnu strukturu, nema ni receptore za bol. Tako da metastazu u prvoj fazi nije ni osetila. Za razliku od pacijenata sa rakom pluća ili debelog creva, za koje postoje svedočanstva da su toliko vrištali od bola da se moglo čuti iz prizemlja na trećem spratu ili da su tražili pištolj da sami okončaju patnju.
Da li je odložena smrt takođe život?
Paralelno sa simptomom svraba, drugi koji joj se pojavio bilo je punjenje stomaka tečnošću. Palijativna nega znači da se ova tečnost vadi punkcijom. To
znači kratkoročno olakšanje, ali dugoročno produženje agonije, jer dreniranje tečnosti samo odlaže smrt, a metastaze dobijaju na vreme da se prošire na druge organe. Moja majka je odbila i ovu opciju. Stomak joj je vidljivo svaki dan postajao sve naduveniji, što joj je otežavalo kretanje, ali daleko od toga da nije mogla da se brine o sebe, od samostalnog odlaska u toalet do uzimanje hrane.
Konačno, kada joj se stomak potpuno napunio tečnošću, ascit je počeo da ispunjava prostor oko srca. Da bi jedne večeri izgubila svest na desetak minuta, nakon čega je postala teško pokretna i iscrpljena zbog oslabljenog srca. Dvanaest sati nakon početka ove poslednje faze njenog umiranja, ona se upokojila. To su bili jedini sati kada se zaista pomučila od raka žučnih kanala. Ipak, uzrok smrti u lekarskom izveštaju bio je – srčani udar.
Na kraju, ispalo je da je ona uspela da zajebe rak od koga je bolovala i da umre u snu, sa lakom smrću, zbog oslabljenog srca. A, i Bog ju je, sa svoje strane, počastio: umesto tri meseca, živela je dva meseca duže. Ali najvažnije od svega – njena smrt je bila dostojanstvena, bez uneređivanja ispod sebe ili da zavisi od drugih da bi bila nahranjena. Moja majka je svoj poslednji ples u životu otplesala bez ikakvih fizičkih i mentalnih patnji, graciozno, baš kao balerina, kakvu joj hirurg u privatnoj klinici nije obećao da će je učiniti ako se operiše.
Nije osetila ništa od onoga što Vedrana postoperativno svedoči: da kvalitet života ne postoji, a odlaganje smrti joj je najveća kazna jer joj drže posudu za povraćanje, menjaju pelene, istresaju izmet dok joj se stomak prevrće jer ne može da podnese sopstveni smrad.
Dostojanstvena smrt ili degradirani život?
Prema pisanju u zadnjim kolumnama, Vedrana se doslovno fizički i mentalno raspada. Rak iz njenog žučnog kanala je metastazirao, zahvativši joj kosti. Sada spas jedino vidi u smrti. Dve godine nakon uspešne operacije, očajnički želi da joj se smrt dogodi što je moguće pre i da „medicinsko osoblje prestane da me održava u ovom besmislenom životu“. Primetno je da u svojim poslednjim napisima počinje da pominje i Boga, Svetog Petra i rajske vrtove.
Stara je izreka da čak i najveći ateista počne da veruje u Boga kada legne na samrtnu postelju.
Ovim ne želim da sudim ili osporavam njenu odluku da izabere život kada je smrt bila neminovna, jer je svako gospodar svog tela. Međutim, uveren sam da je u istoj partiji pokera moja majka bolje odigrala zato što je ulog stavila na dostojanstvenu smrt, a ne na degradirani život.
p.s. Sedam godina nakon njenog upokojenja, u 78-oj godini od iste vrste raka razbolela se i njena sestra. I ona je umrla od srčane insuficijencije, tri meseca nakon utvrđene dijagnoze. Teških bolova nije imala.
