Patriotski deo srpskog društva nije spreman da ćutke gleda na uklanjanje poslednjih jemstava viševektorske spoljne politike, koja su i jemstva naše državne samostalnosti
Aktuelna spoljnopolitička koncepcija Srbije poznata „kao četiri stuba“, kako to primećuju u jednom radu Aleksandar Gajić i Slobodan Janković, „nikada nije doktrinarno razrađena u pisanoj formi“, a njene deklaratorne početke pomenuti autori pronalaze još „u inauguralnom govoru predsednika Borisa Tadića 2004. godine“.
Da za ondašnju vladu „demokrata“ spoljna politika s osloncem na „četiri stuba“ nije bila izraz ozbiljnog uverenja i kao takva strateški programski cilj, potvrdio je 2011. u intervju „Politici“ tadašnji pomoćnik ministra spoljnih poslova Zdravko Ponoš. Na novinarsko pitanje da li su „’četiri stuba’ naše spoljne politike (EU, Rusija, Kina i SAD) danas samo retorička fraza“, Ponoš je odgovorio kako su „ti stubovi realnost modernog sveta, a ne naš izbor“. Za razliku od „četiri stuba“ koja su nužnost realnosti, priključenje EU je stvar izbora, pošto je, po Ponoševim rečima, „EU poseban slučaj, s obzirom na naše opredeljenje za članstvo“.
Prihvatajući politiku „četiri stuba“ kao nužnost diktiranu pre svega sve jačim prisustvom Rusije u Srbiji, naročito posle ratifikacije energetskog sporazuma 2008. godine, „demokrate“ su se nadale da će proces integracija Srbije sa EU pretvoriti politiku „četiri stuba“ u frazu bez sadržine. Stoga u pomenutom intervjuu Ponoš ističe kako će za ocenu spoljne politike Srbije „kriterijum sve manje biti nivo odnosa, a sve više stepen integrisanosti“.
Neiskreno opredeljenje
Izraz neiskrenog opredeljenja „demokrata“ da vode spoljnu politiku „četiri stuba“ bilo je trogodišnje odugovlačenje zaključenja sporazuma o strateškom partnerstvu s Rusijom, čije potpisivanje je prvi put bilo najavljeno još 2009, ali nije bilo realizovano do silaska vlasti „demokrata“ 2012. godine. Oklevajući da prihvate realnost globalne multipolarnosti, prozapadne političke snage u Srbiji sve više su se udaljavale ne samo od Moskve, kao sve respektabilnijeg „igrača“ na Balkanu, već i od srpskog biračkog tela, koje ni u postpetooktobarskim kolonijalnim uslovima nije prestalo da većinski bude nacionalno i proruski orijentisano.
Time što su „demokrate“ krajem prve decenije 21. veka počele da gube kontrolu nad Srbijinim društvom, otvarala se mogućnost Rusiji da ostvari nezavisni uticaj i prodre u sferu „meke moći“ u kojoj je kolektivni Zapad imao monopol. U takvoj situaciji Vašington i Brisel nisu mogli sebi da dozvole da, braneći jednu vlast koja nije uspostavila efektivnu kontrolu nad patriotskim i rusofilskim većinskim delom srpskog društva, prokockaju sve ratom i „narandžastom revolucijom“ stečene tekovine.
Korak dalje
Tada je tandem Nikolić–Vučić, na čelu novoformirane Srpske napredne stranke, ponudio srpskim biračima, a pre svega zainteresovanim spoljnim akterima, kao glavni adut u izbornoj utakmici s „demokratama“ 2012. godine znatno uravnoteženiju spoljnu politiku. Shodno tom obećanju, Tomislav Nikolić i Vladimir Putin potpisali su 24. maja 2013. u Sočiju Deklaraciju o strateškom partnerstvu između dve države.
Iako je zaključenje Deklaracije bio pomak u odnosu na ranije Tadićevo otezanje da potpiše bilo kakav dokument s Rusijom o strateškom partnerstvu, ni do danas Srbija nije s Rusijom zaključila pravno obavezujući sporazum o strateškom partnerstvu, koji bi bio ratifikovan od strane zakonodavnih tela država potpisnica, kao što je to učinjeno s Francuskom 2011. godine. Istovremeno, Srpska napredna stranka je uspela da uradi ono što nije pošlo za rukom „demokratama“, da u svoje redove uključi značajan broj rusofila i da pod svoj patronat stavi jedan broj proruskih nevladinih organizacija i neformalnih grupa. Time su povećani resursi za vođenje uravnoteženije srpske spoljne politike i istovremeno je uspostavljena državna kontrola nad saradnjom srpskog i ruskog civilnog sektora.
Ukrajinska greška
Pritisci kolektivnog Zapada na zvanični Beograd da postane njegov saveznik u hibridnom ratu koji vodi protiv Rusije, tako što će uvesti sankcije Rusiji, dovode u pitanje i sadašnju deklarativnu viševektorsku spoljnu politiku Srbije. Ako je 2011. godine viševektorska spoljna politika Srbije bila uslovljena realnošću „modernog sveta“, onda je vođenje takve politike od strane malih država posle 24. februara postalo imperativ. Koliko je opasno u multipolarnom svetu voditi jednostranu spoljnu politiku, pokazuje slučaj Ukrajine, koja je ušla u kategoriju propalih država (failed state) samo zbog pokušaja kijevskog režima da vodi spoljnu politiku oslonca na jedan stub – Vašington (pošto su događaji posle 24. februara pokazali da je EU samo civilna filijala NATO-a). A ruski ambasador u BiH je na vreme upozorio da Rusija ima svoje legitimne interese ne samo u Ukrajini već i na Balkanu.
Potreba viševektorske spoljne politike diktirana je faktom postojanja interesa Rusije u Srbiji i na Balkanu, kao i spremnošću Rusije kao velike sile da te interese štiti, ali pre svega time što se interesi zvanične Moskve potpuno poklapaju s vitalnim srpskim nacionalnim interesima – očuvanjem Kosova i Metohije u sastavu Srbije i očuvanjem dejtonske pozicije Republike Srpske. Što se ne može reći za interese Vašingtona i Brisela na Balkanu.
Pokretanje Peticije protiv uvođenja sankcija Rusiji, kao i prateći proruski protesti, jasno pokazuju da patriotski deo srpskog društva nije više spreman da ćutke gleda na uklanjanje poslednjih ostataka viševektorske spoljne politike Srbije koji su istovremeno i jemstva naše nacionalne i državne samostalnosti.
Foto: kremlin.ru
autor:Zoran Čvorović
