Porodica Dorić iz Bolmana u opštini Jagodnjak ima šestoro dece i živi u jako skromnim uslovima.
Još od kada su se venčali, Milorad i Jelena Dorić želeli su da imaju veliku porodicu. Sandra (14), Branislav (13), Nikolina (9) Mihajlo (7), Danilo (5) i Damjan koji je rođen pre samo nekoliko meseci, dokaz su da su im se te želje ispunile. U današnje vreme, kada neprestano govorimo o smanjivanju broja stanovnika, odseljavanju, kada se seoske škole zatvaraju zbog premalog broja učenika, a dece je čak i u gradovima sve manje, ova porodica u Bolmanu u Baranji predstavlja pravi izuzetak, a šestoro dece koje imaju predstavlja podvig kod mnogih vredan divljenja. Dečiji osmesi su i nas dočekali već na ulaznim vratima.
– I dok smo se zabavljali žena i ja uvek smo pričali da želimo puno dece. Bog nam je to dao i san nam se ostvario. To su dobra deca i ne možemo na njih ništa da se požalimo. Svi nam i pomažu oko kuće i nemamo jednu lošu reč da kažemo za njih. Kad su svi zdravi onda je u kući puno radosti i smeha, jedino ako se neko od njih razboli onda je malo teže – počinje nam priču Milorad (38) koji je u trenutku naše posete upravo došao sa posla iz lokalne građevinske firme u kojoj radi poslednjih godina.
Najviše vremena sa decom ipak provodi njegova supruga Jelena koja čitavu situaciju, na neki način, svakodnevno drži pod kontrolom pa je možda najbolje nju pitati kako izgleda život u punoj kući i kako sve postiže.
– Nije teško, mada nekad zna da bude naporno i budem jako umorna. Navikla sam na to. Nije teško ako nešto voliš. Svaki minut u danu dobro iskoristimo da uradimo i sredimo sve pa nam ostane i vremena za igru. Puno ljudi mi kaže da ne stigne ništa sa jedno ili dvoje dece pa me pitaju kako je meni sa njih šest, ali ja im odgovaram da se sve može kad se hoće. Bude tu svega, naravno, i svađe i nervoze. Sa ovim đakom prvakom, na primer, radim domaće zadatke, a ovom najmanjem su upravo krenuli zubi. Najstarija ćerka želi svoj prostor i tako dalje. Bude tu raznih osećanja, ali izađemo na kraj sa svime i na kraju se uvek smejemo – govori nam Jelena (33).
– Navikao sam se da imam ovoliko braće i sestara. Dobro se svi slažemo i pomažemo mami i tati sve što možemo. Pomažem tati kada hrani koze. Družim se sa svojim prijateljima iz Bolmana, ali se igram i sa svojom braćom i sestrama – kaže Branislav.
– Naređujem krevete, iznosim smeće ili nešto počistim, ali najviše volim da se igram. Igramo se „ledene babe” ili „lovice” – dodaje Mihajlo koji je prošle godine krenuo u prvi razred.
Život bez vode i kupatila
Sudeći po broju dece Dorići su veoma bogata porodica, međutim, ako se gledaju druge stvari, oni su izuzetno skromna porodica. Milorad i Jelena su poreklom iz Bolmana, a pre desetak godina kupili su plac sa starom kućom koju polako sređuju. Sa njima u domaćinstvu živi i Miloradova mama koja je u trenutku naše posete bila na rehabilitaciji u Bizovačkim toplicama tako da ih je inače pod krovom stare „švapske” kuće ukupno devet.
U kući su samo tri prostorije adaptirane za život, a ni te prostorije nisu odvojene vratima pa se slobodno može reći da njih devet živi između četiri zida. Od te tri prostorije dve su spavaće sobe, a jedna je kuhinja. Kupatilo nemaju, toalet takođe, a ni vodu. Za potrebe kupanja i pranja veša vodu uzimaju sa bunara u dvorištu, a vodu za piće donose sa obližnje pumpe u balonima i kanisterima.
– Malo je nezgodno, pogotovo za kupanje. Dok navučemo vodu, pa dok je zagrejemo i onda ih kupamo jedno po jedno u jednoj sobi dok su svi ostali u drugoj. Pošto nemamo vrata zakrilimo tu sobu u kojoj kupamo decu sa ćebetom ako nam slučajno neko u tom trenutku dođe u goste. U mašinu za veš isto ručno dodajemo vodu jer nije prikopčana na odvod i dovod vode – priča nam Jelena.
Za poljske toalete se uglavnom smatra da su ostaci prošlosti i nekih davnih vremena, međutim za Doriće je to stvar realnosti i svakodnevnice. Ne može se reći da se Milorad ne trudi da svojoj deci osigura normalno odrastanje u kojem će imati vodu, kupatilo i malo veći životni prostor. Sa ponosom nam pokazuje temelje koje je podigao za buduće sobe i za kupatilo, ali su radovi, zbog nedostatka sredstava, stali.
– Jednu sobu gde sada živimo sam pretprošle godine, zajedno sa suprugom sredio. Navukli smo lepilo, mrežicu, rigips. Temelje smo napravili za još jednu sobu i kupatilo, a u produžetku kuće planiramo da sredimo dnevni boravak. Kuća sada čak i dobro izgleda kako je izgledala onda kada smo je kupili. Želja nam je da deca imaju bar jednu sobu ili po jednu za curice i dečkiće, da se ne guramo svi u jednoj prostoriji – ističe Milorad.
Uz sve skromne uslove i probleme koje imaju, situaciju dodatno otežava i činjenica da je Mihajlu sa nekoliko meseci konstatovan i hronični bronhitis zbog kojeg koristi brojne lekove, inhalacije i pumpicu za asmatičare.
– Alergičan je na maglu i smeta mu zimski period, a ako je neko drugi prehlađen moramo paziti na njega da se ne bi počeo gušiti. On ne sme da izađe na sneg zajedno sa ostalima, a i vlaga mu smeta. Opet ponavljam da nam ništa nije teško što radimo za njih. Oni su nam sve, najveće bogastvo i ja samo mogu da kažem da sam najbogatija majka. Najbitnije mi je njihovo zdravlje i taj njihov osmeh na licu. Gledamo da za njih učinimo sve i napravimo i više nego što možemo da se oni ne osećaju da nešto nemaju. Ništa nam drugo nije teško – dodaje Jelena.
„Želja nam je da ovim ljudima pomognemo”
Na bogatstvo brojne porodice Dorić, ali i na skromne uslove u kojima žive pažnju nam je skrenuo lokalni sveštenik protojerej-stavrofor Slobodan Majkić.
– Slušajući ih sada ganut sam njihovom skromnošću. Ova kuća zahteva potpunu obnovu i mi ćemo se potruditi da učinimo sve što se učiniti može da to i napravimo. Posebno sam radostan što sam ovde sa ovim mojim malim parohijanima i podstaknut sam kao sveštenik, misleći na živu crkvu Hristovu. Neprestano radimo na materijalnim radovima na našim crkvama i crkvenim kućama ovde u Baranji, ali nama mora biti cilj da na ovim prostorima zadržimo i ovu živu crkvu. Ako sačuvamo ovu decu danas, oni će sačuvati ovde i našu crkvu u budućnosti, imaće ko da dođe u nju, da prisluži svešteniku ili peva za pevnicom – kaže Slobodan Majkić.
– Osvrćući se na reči Svetoga pisma „tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se” mi ćemo sada krenuti da tražimo i kucamo. Krenuli smo da govorimo i čuće nas se pa neka Bog da da se nađe dobrih ljudi koji će čuti i ne sumnjam da će Bog uslišiti naša moljenja – dodaje sveštenik jagodnjački i bolmanski.
autor:Nikola Milojević
