Veliki bravar i mali Alek

Građani Srbije (a i ostalih nekadašnjih jugoslovenskih republika) stariji od 40 godina svakako se još uvek sećaju vremena kada im je vladar bio najveći sin naših naroda i narodnosti, obožavani diktator kome su presrećni podanici svake godine uoči njegovog navodnog rođendana, 25. maja, nosili štafetu sa pozdravima i željama za dug život, fudbaleri se takmičili za „Najdraži trofej” – Kup Maršala Tita, a svi zajedno pesmom se zaklinjali da sa njegovog puta neće skrenuti. U takvim prilikama bilo je potpuno prirodno i što su se sve republike i dve pokrajine potrudile da mu „dodele” gradove – svaka po jedan, dodajući ispred dotadašnjih naziva prisvojni pridev nastao od njegovog nadimka. Izuzetak je bila Crna Gora, koja je najdalje otišla u maštovitosti, pa je svoj glavni grad prekrstila u Titograd.

Građani Jugoslavije, ako već nisu pokorno sledili opštu struju ulagivanja diktatoru (takve je on nazivao „reakcionjerima”) nisu ni imali prilike da kažu šta misle o njegovoj vladavini u celini ili o pojedinim odlukama, dok su svi mediji bili usmereni ka stvaranju i širenju kulta ličnosti doživotnog vladara Jugoslavije. Javni protesti nisu se mogli ni zamisliti, a ukoliko bi neki pojedinac čak i uspeo da negde izrazi svoje neslaganje sa opštom udvoričkom klimom, ili uputi najbezazleniju kritiku nekog Vođinog postupka, obično bi završavao u zatvoru ili – uz nešto više sreće – potpunim nestankom iz javnog života.

U izmenjenim prilikama u celom svetu, nema sumnje da se i današnje stanje u Srbiji znatno razlikuje od medijskog mraka između 1945. i 1980. godine. Nema više potpunog jednoumlja, ni strahovlade koja ga je pratila i omogućavala.

Posle diktatorove smrti došlo je do postepene normalizacije političkih prilika, osnovano je više partija, a jedina dotle postojeća, komunistička – ma kako se zvala – sve je više gubila svoj uticaj i pristalice. Sasvim prirodno, i mediji su se oslobađali stroge partijske stege, pokretani su i novi, a – što je i najvažnije – bilo je sve manje zabranjenih tema.

Iako su danas u Srbiji najuticajniji mediji pod neposrednom kontrolom Malog Aleka zaduženi da mu pevaju hvalospeve a satanizuju njegove političke protivnike, naši građani su, ipak, zahvaljujući društvenim mrežama i manjem broju slobodnih medija prilično dobro obavešteni o štetnim posledicama vladavine – nadajmo se – poslednjeg srpskog diktatora i „najvećeg Srbina”, kako ga nedavno nazva evropski aparatčik Donald Tusk.

Uz današnje Vučiću odane medije (za vladavine Bravara drugačijih nije ni bilo; poznato je kako je u jesen 1945. godine vlast ekspresno ugasila Grolovu „Demokratiju”), za stvaranje i održavanje kulta ličnosti predsednika SNS-a i Srbije mora se odati zasluženo priznanje njegovim najbližim i najodanijim saradnicima, među kojima se posebno ističu g-đa Zorana Mihajlović, g-ca Ana Brnabić, g-đa Maja Gojković i gospoda Nebojša Stefanović, Marko Đurić, Siniša Mali, Aleksandar Martinović, Aleksandar Vulin, Milenko Jovanov…

Kad god se obraćaju javnosti, bez obzira na to o čemu govore, oni koriste svaku pogodnu priliku da pomenu Predsednika i podsete slušaoce i čitaoce kako će on doneti najbolju odluku ,pronaći najbezbolniji izlaz iz teškoća, odupreti se pritiscima svetskih moćnika ili dovesti najveće strane investitore u Srbiju i otvoriti hiljade i hiljade novih radnih mesta.

Šta se iz ovakvih izjava može zaključiti? Pre svega, da se udvorice nalaze pod starateljstvom Malog Aleka i da, zapravo, nemaju svoj stav o bilo čemu vezanom za državne poslove, odnosno, da se, ukoliko nekim slučajem i imaju mišljenje različito od njegovog, veoma uspešno trude da on to ne nasluti. U svakom slučaju, potreban je veoma otporan želudac za slušanje njihovih panegirika.

Pomalo čudi što se udvorice još nisu setile da predlože takmičenje fudbalskih timova naše zemlje za pehar Malog Aleka, ili da se širom Srbije nosi štafeta sa pozdravima Predsedniku i željama za dug život. Ona bi mogla da mu se predaje na rođendan na Stadionu nekadašnje JNA (ili još bolje na Stadionu „Rajko Mitić”, pošto on prima više gledalaca, a i AV je od malih nogu okoreli „zvezdaš“ i nekadašnji pomoćnik vođe njenih navijača).

Isto je tako neobično što nema ni nagoveštaja da će neki naši gradovi dobiti dodatak u svom nazivu u obliku prisvojnog prideva od imena Aleksandar, dok je, nema sumnje, za svaku pohvalu kreativnost odbornika u Svrljigu i Žagubici koji su Malom Aleku već dodelili titulu počasnog građanina tih mesta. Što je svakako ohrabrujuće, jer – kako rekoše stari Kinezi – „Razdaljina nije ništa. Važan je prvi korak”.

Vojislav Stanojčić

stanjestvari.com