Dugin smatra da se reforme Petra Velikog ili dolazak boljševika na vlast, mogu nazvati odbrambenom modernizacijom. Ali, zašto i liberalizam nije mogao da bude varijanta odbrambene modernizacije?
Ruski car Petar Veliki nije želeo da Rusija zaostaje u naučnom i tehničkom razvoju za državama zapadne Evrope i da doživi sudbinu Istočnog rimskog carstva i smatrao je da je pravoslavna crkva (monaštvo) prepreka za modernizaciju i odbranu (jačanje vojske) od osvajača i sa Istoka i sa Zapada. Zato je potčinio crkvu državi i progonio monaštvo.
Petar Veliki je na vlast došao krajem 17. veka. Rusija je tada bila seljačka ili feudalna država, dok se širom Zapada osnivaju univerziteti, podstiče se inovativni duh i stižu blaga opljačkana u kolonijama. Lideri Evrope postaju Francuska, Holandija i Engleska. Najbrže je napredovala Engleska. Za vreme vladavine kraljice Elizabete Tjudor Engleska je postala najveća pomorska i kolonijalna sila, a pre dolaska Petra Velikog na vlast, u Engleskoj se dogodila i Slavna revolucija i donesena je Povelja o pravima 1689. godine. Petar Veliki je 1697. krenuo na put po Evropi, radio nedaleko od Londona, razgovarao je sa britanskim kraljem Vilijamom III. Sa tog putovanja vratio se odlučan da modernizuje i od Rusije napravi imperiju sa jakom vojskom. U tome je i uspeo – Rusija je na kraju njegove vladavine bila najveća sila u Evropi, jača i od Osmanske imperije, koja je kao saveznike imala Francusku i Englesku, koje su se više plašile pravoslavne, nego islamske države u Evropi. Međutim, nije se menjao feudalni i autokratski sistem u Rusiji.
Aleksandar Benoa, Petar Veliki promišlja gradnju Sankt Peterburga, 1916.
Petar Veliki je bio veliki ruski patriota, voleo je svoj narod i svoju državu, ali nije bio iskreni hrišćanin, nije razumeo monaštvo (isihazam). Zato je bio apsolutista. A to je bio i zato što nije imao pravu, jaku opoziciju. To je odgovornost i crkve, koja je narod vaspitavala da sluša svetovnog vladara. Narod (kmetovi) se nije izborio za svoja prava i bolje uslove života, a crkveni i svetovni vladari ostali su konzervativni i zadovoljni svojim povlašćenim položajem. To su koristili neprijatelji. Rusija je ostala feudalna i nedemokratska država, sve do boljševičke revolucije. Posle revolucije više nije bila feudalna, ali i dalje nije bila demokratska država. Tehnološku modernizacija, najveću posle Petra Velikog, pokrenuo je poslednji Romanov i poslednji ruski car Nikolaj II. Da je ostao na vlasti, završio modernizaciju ali i pokrenuo demokratizaciju, u ekonomskom i vojnom smislu, bolje bi carska Rusija parirala SAD i Velikoj Britaniji, nego SSSR.
Rusija nije toliko kasnila u modernizaciji (svi Romanovi, od Petra Velikog, na tome su radili, i žene su bile više poštovane, žena je bila i vladar, kao u Engleskoj), koliko u demokratizaciji društva, u stvaranju društva socijalne pravde, u ograničavanju moći i ovlašćenja vladara, u razvoju privatnog preduzetništva i građanskog društva, čiji deo bi postali i seljaci, kao slobodni ljudi sa svim pravima kao i drugi građani. Engleska je od doba Petra Velikog razvijala i demokratiju, to su bili tek počeci i daleko od prave demokratije, ali sa pravima koje su građani stekli, bogatstvom iz kolonija koje je stizalo i industrijskom revolucijom koja je počela u Engleskoj, sve pod vođstvom protestanata koji su katolicima oduzeli prava (Aktom o toleranciji nije garantovana tolerancija za katolike), ali i bez revolucija da zaustave ili uspore njen razvoj, Engleska se mnogo brže razvijala od ostalih. Englezi su negovali svoju tradiciju, a deo te tradicije je i kruna. Umesto da organizuju krvave revolucije, nakon što su krvavo ugušeni ustanci katolika, Englezi su razvili parlamentarnu demokratiju i kapitalizam (liberalizam). Umesto rata sa Holandijom, napravili su savez i postali najveća pomorska sila. To nije promenio ni nastanak SAD, iako su borci za nezavisnost od engleske krune ili aristokratije, bili pod uticajem Francuske revolucije, dobijali pomoć od Francuske, ali i od Rusije, jer su i Francuska i Rusija u nastanku SAD videli priliku da se oslabi Engleska. Posle toga, SAD kupuje nove države od Francuske i Španije, kasnije i od Rusije, engleski jezik je tesnom većinom postao službeni jezik (biralo se između nemačkog i engleskog), i SAD je ostao pod kontrolom Engleske, tj. Velike Britanije, i kao glavni saveznici u 20. veku u oba svetska rata i Hladnom ratu, SAD i Velika Britanija postaju svetski lideri.
Samo nekoliko vekova pre nego što je Petar Veliki došao na vlast, u doba svetog Aleksandra Nevskog, Zapad je bio nerazvijen, nije imao šta da ponudi i čime da zadivi Aleksandra Nevskog i Ruse iz tog doba. Zapad je vekovima zaostajao za Istočnim rimskim carstvom, a u doba Aleksandra Nevskog nastaje, na primer, srpska kraljevina, srpska država koja je po razvijenosti i moći bila iznad mnogih država na Zapadu. U Evropi pravoslavne države su Istočno rimsko carstvo, Srbija, Bugarska i Rusija, u kojoj se u periodu od Aleksandra Nevskog do Ivana Groznog pravi temelj za dolazak Petra Velikog i nastanak imperije. U istom periodu slabi moć balkanskih država, a Rusija postaje moćna država i zaštitnik i uporište Pravoslavlja nakon okupacije Balkana i Male Azije od strane Osmanlija. Sa usponom Rusije, dolazi i uspon Zapada, ali Zapad ubrzo prestiže Rusiju. I tad prvi put neko iz pravoslavne države stiče osećaj inferiornosti ili kompleks niže vrednosti u odnosu za Zapadnoevropljane i potcenjuje svoju pravoslavnu veru i crkvu – Pravoslavlje vidi kao prepreku za modernizaciju (ili uzrok zaostajanja) za Zapadom. To je bila velika greška, pokazalo se to u poslednjih par vekova, ali je to odgovornost i crkve koja je u tom spoljašnjem smislu, u horizontali, ostala u Srednjem veku i još uvek nema odgovor kako bi trebalo da izgleda pravoslavno moderno demokratsko društvo. Nije problem vera ili crkva, Pravoslavlje nije prepreka za razvoj nauke, demokratije, vođenje odbrambenog rata. Naprotiv, bez Pravoslavlja „nastaje atomska tehnika, a opstaje prašumska etika“, poštuje se pravo države, a ne pravo ličnosti, a odbrambeni rat prerasta u imperijalni. To Petar Veliki nije mogao da nauči od Zapada – to je mogao da nauči, kako je učio Žarko Vidović, iz istorije Istočnog rimskog carstva i Pravoslavne Crkve. Ali, balkanske pravoslavne države su nestale, ruski vladari više su brinuli kako da se caru daje carevo, nego Bogu božje, a rusko pravoslavno sveštenstvo i monaštvo bilo je daleko od Zapada i neupućeno u promene koje su nastale sa izumima inovatora, razvojem kapitalizma i demokratije…
Aleksandar Dugin smatra da se reforme Petra Velikog ili dolazak boljševika na vlast, mogu nazvati odbrambenom modernizacijom. Ali, zašto i liberalizam nije mogao da bude varijanta egzogene ili odbrambene modernizacije? Da li su komunisti pogrešili što su stvarali antiliberalni sistem? Da li je Petar Veliki pogrešio u vezi s Pravoslavljem, tj. isihazma i monaštva u odnosu na zapadnjačku nauku i metafiziku? Da li su Petar Veliki i Staljin slavili Aleksandra Nevskog (u svrhu odbrane od okupatora)? Zamislite šta bi se dogodilo, ili izrodilo da je (ako su već propale balkanske pravoslavne države) u doba Petra Velikog, tj. u doba posle njega došlo do susreta Pravoslavlja i liberalizma i da je Pravoslavlje ostalo čisto posle susreta – da je Pravoslavna Crkva ostala „okamenjena“, a država postala pravna… Da li bi se poštovalo pravo ličnosti, umesto prava države? Da li bi bilo više sabornosti, a manje klerikalizma? I da li bismo sad živeli u društvu socijalne pravde, u preduzetničkoj državi sa razvijenim privatnim preduzetništvom?
autor:Nikola Varagić
