Verbićeva verbalizacija verbuma

Krivo je dete sistema

0
901

skolaProsveta je slika društva u Srbiji“, mudro je konstatovao novi ministar prosvete. Naravno, teško je da se s mladim Verbićem tu barem donekle ne složimo, jer je prosveta slika svakog društva, a ne samo srpskog. Preciznije, ipak bi se moglo dodati, da je prosveta slika društva u budućnosti; to jeste, onako kako nam danas izgleda prosveta, tako će nam izgledati društvo za pet ili deset godina. Šta to, u stvari, znači? Da li je slika obrazovnog sistema u Srbiji danas gora ili bolja od one slike koju o sebi „emanira“ sama država i srpsko društvo u celini? Ako bi se tu stvari pažljivo analizirale, možda bismo mogli da zaključimo da prosveta i nije baš celovita „slika društva“ (kako  ministar tvrdi) nego je to slika budućnosti srpskog društva. Ili, prosveta je danas u daleko gorem stanju nego što je srpsko društvo.

Ministar Verbić dalje pokušava da „brani“ nastavnike; valjda vođen idejom da je red da ministar prosvete stane u zaštitu onih koje zastupa ili koje bi trebalo da zastupa. On je za B92 rekao da je „status u društvu koji su imali prosvetni radnici (danas) urušen, a nisu oni glavni krivci“. Kada se kaže da neko nije „glavni krivac“, tada se jasno saopštava da je takav ipak krivac. A za šta je to prosvetni radnik kriv? Da li kriv zato što ne dolazi na čas na vreme? Ne, nije kriv, jer je prosvetni radnik (refleksno) navikao da ustaje na zvuk zvona, ali da bi započeo čas, on mora da „lovi“ učenike po školskom dvorištu, po hodnicima ili da ih isteruje iz školskih toaleta. Druga je stvar sama stručnost nastavnika, to jeste, njihova sposobnost da učeniku prenesu potrebna znanja. Tu ne treba zaboraviti da obrazovni sistem stvara i nastavnika. Nastavnik danas može da bude i neko ko je završio nekakav privatni fakultet, na kome se diplome više prodaju, a manje stiču znanjem.

Da Vas podsetimo:  Sumrak stranih investicija u Srbiji

Verbić sada pokušava da precizira svoj stav u odnosu na pomenutu „krivicu“, pa dodaje:

Odgovornost nastavnika je ogromna, ali i učenika. Niko njima neće uliti znanje, oni moraju da imaju plan šta će raditi za deset godina i tražiti da ih nastavnici to nauče.“

Dakle, nastavnik nije jedini krivac za naopako stanje srpskog školstva. Eto, pored nastavnika, krivi su i učenici, jer nemaju „plan šta će raditi za desetak godina“. Ostaje nejasno na koje učenike ovde ministar misli. Možda samo na srednjoškolce, pošto nije sasvim isključeno da neko od njih ima svoj „plan aktivnosti“ za sledećih deset godina. Ali, postavlja se pitanje, ako sličan plan ima neki, po Verbiću, „odgovoran i savestan“ učenik u prvom razredu srednje škole, šta bi u takvom planu moglo da stoji. Da li to da će za deset narednih godina da završi srednju školu, pa potom fakultet i da na kraju „masterira“. Takve planove ili želje ima priličan broj srednjoškolskih učenika. Ipak, Verbić je tu bio vrlo precizan, jer on kaže da učenik treba da zna „šta će raditi za deset godina“. U slučaju „prvaka“ srednjoškolca to bi moglo da znači da bi takav „odgovoran“učenik morao da planira šta će raditi kada (i ako) uspešno završi (ili ne završi) sve gore navedene škole. Otuda, kada taj učenik bude imao 25 godina, a ne bude imao posao, pa nastavi da živi sa svojim roditeljima još sledećih deset godina, tražeći od dede penzionera džeparac (onako kako je to danas masovna pojava u Srbiji), tada mu za takvu hudu sudbinu niko nije kriv. Kriv je sam, podvlači ministar Verbić, jer nesrećnik nije napravio PLAN šta će raditi nakon onih (valjda ključnih) deset godina.

Da Vas podsetimo:  Uspelo Vučićevo lobiranje za Porfirija

Opet, ministar je izgleda zaboravio da su učenici i oni koji idu u osnovnu školu. Da li onda i đak koji je tek izašao iz zabavišta treba da ima plan šta će da radi za deset godina? Mada, možda i nije nemoguće da đak prvak napravi takav plan – i to vrlo jednostavno: za deset godina biće srednjoškolac!

Učenici moraju da postavljaju pitanja, a nastavnik je tu da im da savet“, nastavlja Verbić da verbalizije svoj verbum-docilni traktat. Eto, sada nastavnik postade i savetnik. Niko ne kaže da nastavnik ponekad ne treba da skrene pažnju učenicima da je određeno ponašanje neprihvatljivo ili prihvatljivo i zašto je to tako. Ali, valjda je primaran posao nastavnika da učeniku prenese određena znanja iz onog predmeta za koji je stručan. A nastavnik sigurno nije stručan da daje savete učeniku, jer za savete u školama postoji psihološko-pedagoška služba koja se takvim poslom (profesionalno) bavi. Uostalom, na šta bi ličila škola, ako bi u njoj svaki nastavnik sebi dao za pravo da savetuje učenike onako kako on misli da bi nešto valjalo ili ne bi valjalo? U ozbiljnom društvu postoji i ozbiljna podela poslova, a svako u takvoj podeli radi samo onaj deo posla za koji je stručan (usko specijalizovan). Stoga, ako nastavnik ponekada dobije želju da nastupi u ulozi savetnika svojim đacima, to nikako ne bi smeo da čini na svoju ruku, već jedino u saradnji sa onima koji su za takva „savetovanja“ zaduženi i profesionalno obučeni.

I roditelji imaju obavezu u obrazovnom sistemu i to veliku“, na kraju konstatuje Srđan Verbić. Naravno, to je uistinu tako i to se ne može osporiti. Ali, reklo bi se, ministar prosvete ovde zanemaruje činjenicu da su i roditelji prošli kroz taj isti obrazovni sistem. Ukoliko su roditelji nesposobni da učestvuju u obrazovanju svoje dece, tada za to nisu krivi samo roditelji nego i onaj obrazovni sistem kroz koji su ne tako davno i sami prošli. Zapravo, u svemu tome prosvetni sistem je daleko krivlji i od nastavnika i od roditelja (a Verbić je, izgleda, isključio sistem iz svake odgovornosti), jer nije uspeo da ih obrazuje i vaspita kao stručne, sposobne i odgovorne ljude. Otuda postaje jasno da nešto debelo škripi u srpskom obrazovanju i to nije nešto što se juče desilo, nego je takvo „škripanje“ prisutno u srpskoj prosveti decenijama unazad. Ministar Verbić je ovde, reklo bi se, pokušao da uspostavi nekakvu dijagnozu o trenutnom stanju srpskog obrazovnog sistema, ali, čini se, krenuo je „sa kraja tanjega“. Naime, sasvim je zaobišao obrazovni sistem i obrušio se na nastavnike, učenike i roditelje, koji su „proizvedeni“ u tom istom sistemu. Krivo je dete koje razbija ćup.

Da Vas podsetimo:  “Adova žvala” Zapada: Srbija mora ili nama da pripadne, ali sama nikada

Za www.koreni.rs

T. Rajić

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime