Verujem u jednog autora (O tome zašto preskakati reference)

0
75

Piše: Milan Veselica

Retko naiđem na štivo kojem potpuno verujem. Potpuno ne znači i slepo, a još manje trajno i konačno. Verujem da autor nije modifikovao korišćene podatke kako bi potkrepio svoju tezu. Verujem da poznavanje materije o kojoj piše nije površno i fragmentirano. Verujem da nema zlu nameru i da njegov stav nije u službi ideologizacije ili indoktrinacije, čak i ako je – kao i kod većine – određen sistemom vrednosti, uverenja i kulturnih obrazaca. Zato prepuštam da me pripovedačko umeće dovede do odgovora na pitanja koja autor postavlja i da potom osvestim svoje (ne)slaganje sa njima. Rečju, verovanje treba da prethodi (sa)znanju. Zato verujem u jednog autora.

Iako u drugom kontekstu, veliki Jerotić je jednom prilikom rekao: „Kada verujem – znam. Kada znam nije sigurno da ću poverovati“. Mogućnost početne zamisli autora da iznedri delo vredno čitanja i kritičkog promišljanja zavisi od njegovih ličnih analitičkih/sintetičkih sposobnosti. Ako je tako, kako da znam – ako prethodno nisam čitao istog autora ili imao dodira sa njegovim javnim nastupima –da li je i u kojoj meri spreman za spisateljski poduhvat? Kako da znam da čitanje neće biti „gubljenje vremena“? Ova pitanja da bi bila smislena moraju (p)ostati retorska, jer bi u suprotnom bila apsurdna koliko i pitanje zašto Bog svet nije stvorio ranije. Moramo verovati da bismo se upustili u nepoznato, jer samo nepoznato zahteva smelost, odmerenost i taktičnost u pristupu. Zato Jerotićeva misao s početka pasusa može biti bolje shvaćena ako se prenese u oblik potencijala – verujem da bih znao. Za verovanje treba imati „petlju“.

Zašto preskakati reference?

Manjak samopouzdanja u pristupu se nadomešćuje ponavljanjem tuđih zaključaka. Iako im to nije prvobitna zamisao i svrha – tako se (zlo)upotrebljavaju reference. Snaga pozivanja na druge autore nosi sa sobom snagu zaštite koja potiče od pripadanja čoporu, klanu, zajednici. To po sebi nije loše. Loše je kada se pripadnost naučnom kolektivu gradi na osnovu iskorišćavanja i zloupotrebe znanja kolektiva, kako bi se zvanje i reputacija stekli bez ličnog doprinosa.

Da Vas podsetimo:  Prve domaće jagode zamirisale na beogradskim pijacama

Naučni pristup pisanju se odavno zaogrnuo plaštom potkrepljivanja iznetih podataka ili argumenata. To je razumljivo i potrebno s aspekta provere tačnosti i relevantnosti. Ali! Umesto da služi kao način (sredstvo) i put (metod) dolaska do saznanja i teorije – referenciranje je postalo cilj i opravdava se samim sobom. Prirodno, posledice su poražavajuće: ekspanzija referenci (neretko ih ima više nego ličnih zapažanja u integralnom delu teksta), začarani krug referenciranja (autori iz sličnih oblasti međusobno se „dozivaju“ za najjednostavnije zaključke), vrednovanje kvaziobjektivnosti i kvantiteta (tekst dobija na značaju ako ima što je više moguće referenci i autor čije zaključke mnogi prenose kao loš primer postaje visoko rangiran naučnik zbog broja pominjanja), proširivanje na uštrb produbljivanja (teze se samo šire na nove (pod)oblasti proučavanja metodom kružnog referenciranja, što ostavlja vrlo malo prostora za radikalno preispitivanje zaključaka ili osvetljavanje novih dimenzija). I kako, nakon svega, autoru pristupiti sa verom da njegov tekst nije samo novootvoreni forum za prežvakane reference, nego autentična stvar koja pretenduje da postane nova referenca na postojećim forumima?

Jedan od načina povratka vere u autentičnost autorskog nadahnuća jeste to da se potkrepljivanje zameni okrepljivanjem. Tekst koji je okrepljen je, u stvari, osvežen novim pristupom, novim gledištima, zapažanjima, razumevanjem. To je tekst koji čitaoca pridobije izmenjenom kontekstualnošću i dimenzionalnošću koja teži dubini posmatranja. Dubina može da uvuče čitaoca, a širina da ga rasteže do neslućenih granica. Ako se na odmeren način povežu, dubina i širina mogu povratiti veru u važnost i zrelost autorskog poduhvata. Tek onda će čitalac moći da kaže, pri svim kasnijim susretima sa istoimenovanim tekstovima: Verujem u jednog autora!

Da li je iko bolje od Berđajeva pokazao šta znači nevažnost potkrepljivanja argumenata ukoliko je važan zaključak okrepljen autentičnošću? Da je to zaista tako govori nam činjenica da je jedina svetski poznata i slavna referenca upravo njegova, koja kaže: „Ovo mi se jednom javilo u snu“.

Da Vas podsetimo:  KULTURA JE TEMELj I TEMELj JE KULTURA
Slavna Berđajevljeva referenca: „Ovo mi se jednom javilo u snu“ (Foto: Reddit)

Pokazaću ti nešto različito

Sve polazi od čuđenja: i zanos, i ljubav, i vera, i nauka… Ako se intrigantnost pogleda, pristupa ili zaključka verodostojno prenese i okrepi autentičnošću, onda će čitaocu biti svejedno da li je referenca navedena u fusnoti ili endnoti, jer u oba slučaja neće želeti da „gubi vreme“ na proveru autorovog poštenja. Biće svestan da mora da iskorači iz svoje zone komfora kao što je to uradio autor (za njega). I ako mu autor, svojim moralnim autoritetom, kao T. S. Eliot predloži: „Uđi u senku ove crvene stene“, on će bespogovorno slediti to uputstvo ili trag. Jer veruje da ga tamo čeka autor koji kaže: „I pokazaću ti nešto različito“ (Eliot, Pusta zemlja).

Naslovna fotografija: InfoBloom

izvor:http://kompasportal.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime