Priznajem, zadivljen sam. Ne znam kako se Vučić nije setio da tog Vesića postavi za ministra policije ili pravde, ili makar finansija. Jer, beogradski menadžer Goran Vesić je definitivno moj favorit. Nešto otprilike kao majka gluposti. Poslušajte ga: „Putnici koji ne budu platili eventualnu kaznu u gradskom prevozu rizikuju da se nađu u jedinstvenoj evidenciji prekršaja koja se vodi u prekršajnim sudovima pa neće moći da registruju automobil, produže vozačku dozvolu, preregistruju firmu ili nešto slično.“
To „nešto slično“ moglo bi da bude, je l’ da, treba pomoći dovitljivom Vesiću, oduzimanje pasoša, stavljanje nekretnine pod hipoteku ili makar obaveza davanja krvi četiri puta godišnje. Neplatiše odnosno nihova deca mogli bi da izgube pravo na besplatne udžbenike i ne bi mogli na ekskurziju. Ne bi bilo zgoreg organizovati i neki društveno koristan rad za švercere iz GSP-a – mogli bi recimo da peru autobuse, uklanjaju šine i sređuju savski plac za monumentalni Beograd na vodi, koji samo što nije. Ne karikiram ja ništa, čovek koji smisli ono, može da smisli svašta. Pune su istorija i književnost ranih radova raznih lunatika, znamo kako se to kasnije završava.
Ima naravno Vesić pravo da bude neobrazovan, neuk, bahat, da bude pogrešan čovek na pogrešnom mestu, da mu jedina kvalifikacija za posao bude prijateljstvo sa Vučićem, ali mogao je pravnika Vučića da pita, mogao je i Selakovića. Objasnili bi mu ljudi da je neplaćanje karte u GSP-u vrsta ugovorne odgovornosti, a ne prekršajne. Prosto, nije po zakonu. Mogli su mu reći da tako samo Bucko može da razmišlja, i da ga zamole da ih ne bruka, kad već bruka sebe, mada meni lično on izgleda kao čovek koji teško i retko crveni, odnosno koji oseća samo glad, bol I žeđ.
Naravno, da Vesić i gradska uprava treba da misle kako da obezbede stabilno finansiranjeVesic gradskog prevoznika. Svakako da se karte moraju plaćati, ali ipak ne po cenu tolike maštovitosti. Kako se recimo ne sete da kartu pojeftine. Za sedamdeset i četiri dinara u Njujorku, Frankfurtu ili Cirihu, vozi se i duže i znatno kvalitetnije. Tamo postoji, verovali ili ne, i nešto ovde nepoznato i neprimenjivo, zove se red vožnje. A građani za naše pojmove imaju i visoku i stabilnu platu.
Znači, nije u Beogradu u pitanju samo narodni bezobrazluk i želja da se nešto ućari na mufte. Ima toga, biće ga uvek, ali više je bede. Evo primera: Mama, tata i dvoje dece treba sa Banovog brda da odu na nedeljni ručak kod babe u Zemun. Četri puta sedamdeset i četiri je, da zaokružimo, trista. I toliko za povratak – šest stotina. Za jednu posetu. Okle Vesiću, majke ti, kad u proseku ne rade ili mama ili tata, jer da rade oboje, verovatno ne bi išli GSP-om nego svojim automobilom.
Ali, ne bih ja gubio vreme pozivajući Vesića na logiku. On i Mali zajedno, ko jedan loš. Ja bih poslao Vesića sa anketnim papirom u bilo koju zgradu u Beogradu da sakupi pet potpisa za bilo kakvu inicijativu, ponavljam “bilo kakvu”, pa ako uspe, zadržao bih ga na funkciji gradskog menadžera, obećao bih mu i ulicu po njegovom imenu u Beogradu na vodi. Ako skupi tri potpisa, ovde me secite.
Stojan Drčelić
