Vidimo

Društvena, a sa njom i politička, stvarnost u Srbiji se menja. Ko hoće da utiče na pravac daljih dešavanja to može da uradi samo direktnim angažovanjem tamo gde se te promene dešavaju, među ljudima, na ulicama. Kroz organizovanje, borbu i terenski rad, kako to piše

Veliki protest na Vidovdan, organizovan od strane studentskog pokreta, predstavlja prekretnicu u organizovanju i načinu delovanja ne samo studenata, već i šireg građanstva. Ako je bilo sumnji da je entuzijazam splasnuo, broj prisutnih je jasno pokazao da borba nije ni blizu kraja. Ako su postojale iluzije da će nas iz ove situacije izbaviti Neko koga čekamo da se pojavi, bio to pojedinac ili kolektiv, u danima nakon protesta postalo je jasno da je potrebno uzeti stvari u svoje ruke. Ono što se proteklih meseci porađalo, ubrzo po završetku zvaničnog dela protesta se rodilo – politički subjektivisan narod koji samostalno kroji svoju sudbinu.

Utoliko su, u ovom trenutku, svi projekti, spoljna smatranja šta treba da se radi, tehnokratski predlozi rešenja i „objektivna“ sagledavanja situacija nepotrebni teret na leđima građanskog samoorganizovanja uzduž i popreko Srbije. Praksa zajedničkog političkog delovanja, organizovanja barikada širom naselja, gotovo svih većih gradova, i otvoreno otkazivanje poslušnosti poretku jasan su signal da će biti stvoreno nešto novo.

Šta tačno? Na to pitanje je nemoguće odgovoriti, niti nam odgovor može dati pojedinačni um isključen od društvenog organizovanja na ulici i sličnim forumima. To novo će biti proizvod kolektivnog delovanja i može otići u raznim smerovima, od kojih nam neki ne moraju biti toliko bliski. I u tome je lepota demokratije.

U najmanju ruku, može se očekivati da neće biti reč samo o promeni ličnosti na pozicijama moći, već da će nove demokratske prakse u nastajanju i uvežbavanju, morati, na neki način, da se institucionalizuju i postanu sastavni deo novog političkog sistema. Jezik plenuma i zborova se proširio na čitavo društvo, i na samim barikadama se primenjuju procedure uspostavljene na takvim forumima. Zahvaljujući mreži zborova, „blokderskih“ aktivističkih grupa koje su se proteklih meseci organizovale na lokalnom nivou, bila je moguća tako brza i masovna reakcija samo dan nakon protesta. Zadivljujuća je komunikacija između zborova i aktivističkih grupa sa raznih opština i brzinska razmena informacija o blokadama ključnih tačaka.

To ne znači da je postojeća institucionalna arhitektura u potpunosti nepotrebna, ili da političke partije treba ugasiti nauštrub nečega drugog, već da takav oblik delovanja nije bio dovoljno efikasan u borbi protiv režima i da nije uspeo da aktivira dovoljan broj ljudi. Pokazalo se da su drugačije organizacione forme efikasnije i borbenije, te da u budućnosti njihova uloga treba da bude priznata. Daleko od toga da je potrebno slepo slediti, bez kritike, sve što su studenti radili, ili da nije bilo nepravdi prema različitim akterima, najpre uhapšenima pred protest 15. marta. Značajan deo nepravdi je naknadno ispravljen. Ono što je najvažnije je ishod – najveći udarac režimu u proteklih trineast godina kao posledica političke subjektivizacije širokih narodnih slojeva.

A bilo je potrebno tako malo, ujedno i tako puno. Masa koja je mesecima sledila glasove studenata (namerno množina jer ih je bilo više i često su bili disonantni) i sporadično se organizovala kako bi te glasove sledila, sada se, bukvalno, u svim delovima grada, svako u svom kraju, organizuje kao samosvesno građanstvo koje jasno ističe sopstvenu volju. Zahtev je da se raspišu vanredni parlamentarni izbori, kako bi se postavio temelj društvenog oporavka. Mesecima pre toga, je diskutovano i praktikovano do sada neuobičajeno demokratsko organizovanje, kakvo je bilo nezamislivo pre osam meseci.

Koliko god ti modeli demokratije bivali proglašavani za antipolitičke, neefikasne i utopističke, sadašnji trenutak je najbolji dokaz da se zapravo radi o daleko „političkijem“, efikasnijem i praktičnijem načinu organizovanja, koje zapravo može da aktivira ljude koji su do sada bili usmereni isključivo na privatan život. Političko nije isto što i partijsko, a produbljivanje demokratije, kakvom svedočimo proteklih meseci, van usko partijske sfere, zapravo je politizovalo najviše ljudi do sada, otkako smo „obnovili“ višepartizam i sve ostalo sa čime on dolazi u paketu.

„Samo“ je bilo potrebno da se da zeleno svetlo, da ono što je mesecima tinjalo ispod površine izađe na videlo. Naravno, raspisivanja izbora nema, zato što vladajuće stranke znaju da je njihov poraz blizu, te da se narod na koji su se godinama pozivali, sveo na sitne kriminalce, plaćenike, zloupotrebu socijalnih slučajeva i potkupljene „intelektualce“ koje drve o srpstvu na apsurdnim književnim večerima. Lokalni izbori u Zaječaru i Kosjeriću i masovna hapšenja u danima nakon Vidovdana, jasno pokazuju da se vlast održava samo pomoću gole sile i masovnog potkupljivanja stanovništva. Sada je nastao novi narod, usmeren ka opštem dobru i planiranju zajedničke budućnosti, bez trenutne vladajuće klike.

Pojedinima su zasmetali govori na samom skupu. Navodno, oni nas vraćaju u tamnu prošlost, umesto da pogledamo ka budućnosti i krenemo ka „civilizovanom svetu“. Kao da taj „civilizovani svet“ gotovo jednodušno ne podržava režim u Srbiji, najpre zbog sopstvenih partikularnih interesa u ovom delu Balkana. Ovo što se trenutno dešava u Srbiji je daleko progresivnije od, na papiru, najprogresivnijih.

Proteklih meseci su se sa govornica mogle čuti razne poruke, i gotovo je nemoguće da svačijem istančanom političkom uhu odgovara baš svaka poruka sa bine. Uprkos svim različitim porukama i pogledima na svet, pokreti (i studentski i građanski) su opstali i trenutno deluju nikada jače i angažovanije. Tome svedoče svakodnevne blokade u svim većim gradovima, skoro pa potpuno paralisan glavni grad i dvocifren broj uhapšenih na dnevnom nivou. A ponekad deluje i da se poruke tendenciozno tumače, kao da je reč o pokušajima diskreditacije studentskog pokreta.

Aktuelni režim se često hvalio raznim uspesima, svašta je urađeno „po prvi put u istoriji“. Slobodno možemo da konstatujemo i da su „po prvi put u istoriji“ uspeli da im sopstveni narod blokira ceo glavni grad. Nema sumnje da je vreme da se stvari menjaju i da su promene blizu. A kako će tačno izgledati promenjena stvarnost, ostaje na nama da odlučimo, i da se borimo za svoje vrednosti unutar širokog društvenog pokreta. U krajnjem, narod će biti ono što mi definišemo da jeste. Kroz organizovanje, borbu i terenski rad. U svakom slučaju, sigurno je da će gunđanje sebi u bradu na društvenim mrežama, te zatvaranje u uske krugove istomišljenika, dati iste rezultate kakvo je dalo političko organizovanje pre 1. novembra prošle godine.