Vidovdan na Kosovu i Metohiji, kao i svake do sada, obeležava se i ove 2015. godine. Ipak, postoji jedna „mala“ razlika.
Jedna od zastava preostala iz ranijih vremena
Ranijih godina, čak posebno u vreme borbi na barikadama ali i ranije, putnike namernike je u Kosovsku Mitrovicu dočekivao i vodio niz srpskih trobojki koje su se vijorile sa svakog stuba, bandere i mesta predviđenog i nepredviđenog za isticanje zastava.
Mnogi su, naročito učesnici Bajk – rok misije „Uvek uz braću“, isticali otvorenost i radost ljudi koji ih sreću i posebno taj niz zastava. I jedno i drugo nije se moglo videti ni na jednom drugom mestu u Srbiji. Ove godine tog niza nema, narod je ostao srčan i srdačan ali nametnuta „vlast“ je svoje srce od papira obojila u zeleno, u boju novca. Ostalo je još nekoliko prašanjavih ostataka zastava od poslednje izmene. Ove poslednje, koje su mogli, skinuli su šiptarski mladi ekstremisti, izgleda da su srpskim izdajnicima samo učinili uslugu jer nisu smeli da ih sami skinu. A kako ih je postavljala Civilna zaštita, slobodno se može reći da ih, posle briselskog rasformiranja, više neće imati ko da postavi niti da ih kupi.
Kosovska Mitrovica je, hteli to ili ne, bila linija fronta. Ibar je razdvajao dva naroda, „dve vere, dva Boga“. Iako najveći deo Srba danas na KiM ipak živi južno od Ibra, opkoljeni sa svih strana, nisu u mogućnosti niti je najpametnije da masovno ističu svoje simbole. Okupirani i pod stalnom opasnošću za svoje živote, primorani su da se suzdržavaju od masovnih potvrda svog nacionalnog identiteta. Srbima severno od Ibra to je pak bilo omogućeno. Ispred njih, otvoreni i posvedočeni neprijatelj, šiptarski ekstremisti i teroristi, iza njih – ostatak Srbije.
Danas je to u mnogome drugačije. Šiptarski teroristi su i dalje na svojim pozicijama, ostatak Srbije i „ne baš“. Danas se tu nalazi „Brisel 1„, „Brisel 2„, „neodustajanje od evropskog puta„, „dugo očekivani boljitak u narednim godinama„, „reforme„, „evropske integracije„, saradnja sa NATO-om, „napredak demokratije„, „zapadne“ i „evropske“ vrednosti… Sve osim Kosova i Metohije, sve osim Srbije… One Srbije oslobođene tek pre 100 godina.
Ali nije kriv niko od pobrojanih, krivi su jedino Srbi koje su svoje interese podredili onim napred navedenim parolama iza kojih se kriju neki tuđi interesi. Povezuje ih novac… Oni ne osećaju da im nedostaje zemlje, ne nedostaje im ni Bog, ni istorija, ni ponos… Posle svega toga, kao nagrada, ne nedostaje im ni novac. Jedino što više nemaju (ako su i imali, ali teško) jeste čast i srpstvo. Kroz imena su ostala usahla osećanja i učaurena sećanja na srpstvo.
Neko je juče rekao „opet će i taj Spirić i taj Rakić da se izvuku i da narod kaže „svaka im čast“… Probaće, sigurno da hoće. To će im gazde i dozvoliti i učiniti za njih jer je neophodno dati legitimitet ovakvim potezima.
Zato mi danas pišemo: Aleksandar Spirić, Goran Rakić, Vučina Janković… I svi drugi priključci srpskim veleizdajnicima iz Beograda, Vidovdana 2015. godine, učinili su još jedan znak svojim postupcima i nepostavljanjem srpskih zastava na mestima na kojima se godinama nalaze, i pokazali da su pod plaštom briselskih pregovora izdali Srbiju i da im je jedina radna obaveza i namera da ovaj, najsvetiji deo Srbije i njihove države, pretvore u NATO – terorističku „državu“ šiptarskih silovatelja i koljača Srba.
Nema zastave ni nad spomenikom ruskom konzulu Ščerbini u Kosovskoj Mitrovici, ubijenom od Šiptara. „Ja sam prva žrtva u novoj srpskoj istoriji za oslobođenje Stare Srbije“ bile su njegove poslednje reči koje je pratio potok nevine krvi… ovim su i briselski zamorčići povikali „Krv na nas i na našu decu“. To je njihov izbor na Vidovdan 2015. godine.
POGLEDAJTE KAKO TO DANAS IZGLEDA:
Akademik Ljubomir Simović, zapisao je u svojoj drami „Boj na Kosovu“, (prema kojoj je nastao i istoimeni film), ne slučajno dodeljujući liku Miloša Obilića da izjavi presudnu srpsku istinu „Na Kosovu (na Vidovdanu) će se videti ko je vera a ko nevera“, obraćajući se Vuku Brankoviću. I tu se više ništa ne može dodati.
Pripremile: KM Novine
