Vidovdan više ne obitava u Beogradu

0
707

7739370635_0a4a9aa8f1_oIdeal klasične slobode smenio je lažni oportunizam u interpretaciji nikogovića, koji ležu na svaku rudu. Mladobosanci za ovakav politički slovenski jug ne bi dali ni pišljiva boba. Može li, uostalom, neko da zamisli Gavrila Principa kao stranačkog ćifticu kako prodaje maglu i uvlači se neokolonijalistima preko svake mere? Zbog toga su političari Srbije više bili gosti nego domaćini Vidovdana

Nisam u subotu mogao da se otmem utisku da su političari Srbije bili više gosti Vidovdana, nego domaćini ovog praznika. Na Kosovu polju obeležena je 625. godišnjica Kosovskog boja. Da bi uopšte prisustvovao svečanosti, srpski predsednik je od albanskih vlasti morao da traži dozvolu za ulazak u pokrajinu. NJegova kruševačka epizoda, malo pre toga, nije vredna pomena.

Zatim, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić u Andrićgradu. I oni su bili više gosti Milorada Dodika i Emira Kusturice. Da nije poslednje dvojice, stogodišnjica Sarajevskog atentata, koji je ipak bio izraz srpskog i slovenskog nemirenja sa germanskim zavojevačima, bila bi kao svečanost u mesnoj zajednici. Beograd tim povodom nije održao ni jednu pomena vrednu svetkovinu.

Čini se da je jedino Politika, serijom briljantnih napisa i priloga, na dostojan način u Beogradu obeležila ovu godišnjicu. Kult kosovskih junaka i uz njih mladobosanaca negovao se prvo kafanski, umesto institucionalno, a sada je prepušten podrumu koji je postao odredište nacionalne svesti i državnosti.

Postoje, međutim, elementi stogodišnjice Sarajevskog atentata koji su ostali prećutani, jer se politički nisu uklapali ni u jedno obeležavanje ovog događaja. To je, u prvom redu, pogibija nedužne Ferdinandove žene Sofije, vojvotkinje od Hoteka, odnosno nemački Hoenberga.

Sofija je bila potomak čuvene češke aristokratske porodice čiji koreni sežu do XIV veka. Ako je iko bio nedužan na Vidovdan 1914. godine u Sarajevu sa austro-ugarske, okupatorske strane, to je bila ova zlosrećna žena, koja se uz muža idiota našla u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu.

Da Vas podsetimo:  Kuda idu nemački socijalisti?

Nakon samoubistva princa Rudolfa, jedinog direktnog naslednika trona Habsburga, car Franc Josef, stric tobožnjeg reformatora i osvedočenog srbomrsca Franca Ferdinanda, naložio je bio sinovcu, kao mogućem prestolonasledniku, da oženi plemkinju iz vladajuće ili ranije vladajuće kuće, što ovaj nije ispoštovao.

Porodica Hotek („Hoenberg“) nije bila dinastičkog ranga. Zbog ovih okolnosti deca Sofije Hotek i Franca Ferdinanda nasledila su isključivo prava njene porodice. Rođena su i umrla pod ponemčenim prezimenom Hoenberg: Sofija (1901 – 1990), Maksimilijan (1902 – 1962) i Ernst (1904 – 1954). O njoj i njima u našoj istoriografiji ništa se ne zna ništa, a trebalo bi.

Druga prećutana činjenica jeste izvesna distanca vlasti Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno kasnije Kraljevine Jugoslavije, prema mladobosancima. Spomen-ploča Gavrilu Principu kod mosta na Miljacki podignuta je tek 1930. godine. NJegovo ime i žrtva u više navrata su relativizovani od samih Srba, koliko do juče.

Međutim, uprkos rehabilitaciji Gavrila Principa u javnosti Srbije, Beograd sto godina posle njegovog podviga nema reprezentativan trg sa bistama heroja iz Prvog svetskog rata, ni spomenike koji bi dostojno predstavili stravične žrtve našeg naroda u tom sukobu, među kojima i mladobosance. Uspomena na Principa kod Srba je ostala neprincipijelna i prevrtljiva.

Treća činjenica o kojoj se neopravdano u Srbiji ćuti je više nego prijateljska pomoć Rusije tokom Prvog svetskog rata. Ovde sam već govorio o admiralu Mihailu Vesjolkinu. On je komandovao brodskim konvojima, koji su Dunavom dopremali ratnu pomoć Srbiji.

Panta Draškić, srpski oficir i ađutant regenta Aleksandra Prvog Karađorđevića u memoarima svedoči da su puni brodovi odela, veša, hrane, municije i svih vrsta namirnica stizali skoro posvednevno u Prahovo i tamo istovarivani kao poklon.

„Zna se da je u tom vremenu Rusija trpela očajnu oskudicu u puškama“, svedoči dalje Draškić“. „Upravo je nedostatak pušaka bio jedan od glavih uzroka njene propasti. E, u takvoj situaciji, Rusija je nama poklonila 150.000 novih Berdanovih pušaka.“

Da Vas podsetimo:  Da li je na redu otimačina već otetog novca?

Srpski istoričari tvrde da je Rusija na početku rata Srbiji poslala oko 120 hiljada pušaka i 90 miliona metaka. Potom je poslato još sto miliona metaka. Tako piše u zvaničnoj istoriografiji. Bez obzira na minimalnu razliku u odnosu na Draškićeve podatke, brojke ostaju ogromne, a uslovi su bili i ostali veoma povoljni: pomoć nije koštala ništa. Zašto se o tome ne govori više u Beogradu?

Možda zato što je Srbija, prvi put otkako postoji, u ozbiljnom raskoraku sa sobom. Ideal klasične slobode smenio je lažni oportunizam u interpretaciji nikogovića, koji ležu na svaku rudu. Zato danas niko viteški ne pominje ni nedužnu Sofiju, ni naš loš odnos prema nasleđu, ni rusku pomoć. Mladobosanci za ovakav politički slovenski jug ne bi dali ni pišljiva boba.

Može li, uostalom, neko da zamisli Gavrila Principa kao stranačkog ćifticu kako prodaje maglu i uvlači se neokolonijalistima preko svake mere? Na žalost, može. Takvi sanjaju Evropsku uniju i u vremenskim kauzalitetima, ne samo onim pretpristupnim, punim uslova i ucena.

Da nije bilo Principa, koji je glavom bez obzira hteo da pobegne iz jedne sasvim evropske unije i otpora agresorima, kažu oni, bili bismo danas u EU, preko rimokatoličko-slovenske zajednice koju je sanjao Franc Ferdinand odmarajući između dva masakra divljači, u čemu je uživao. Istina, ne bi nas bilo, ali bismo bili tamo.

Branko Žujović

serbian.ruvr.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime