Ko nije za EU, taj ne može da preuzme vlast u Srbiji. Ni na lokalu. Opozicija je 1996/97. nosila zastave EU. To se potvrdilo i 2000. kad je vlast preuzeo proevropski DOS i 2012. kad je vlast preuzela tada izrazito proevropska Srpska napredna stranka.
Ostaje pitanje, jesu li govornici na Slaviji lideri nove političke opcije. I kakav će njihov, odnosno studentski, odnos biti prema „klasičnoj“ opoziciji? Rektor Đokić, i jedan na jedan, ima potencijal protiv Vučića. Istraživanja Demostata pokazuju da postoji sinergija studenata i opozicije i da je pitanje organizacije i koordinacije teže premostivo od takozvanih nepremostivih ideoloških razlika.
Za ovaj Vidovdan ni Vučić ni studenti (opozicija) nisu uspeli da konstituišu pokret i konačno dovedu Srbiju na korak od formalizovanja taborskog dvopartizma.
Istraživanja Demostata jasno pokazuju da protiv Vučića šanse na prebrojavanju i kontroli izbora ima samo jedinstveni front koji ne može preterano cepidlačiti oko ideologije. Studentski ustavni patriotizam je najmanji zajednički imenitelji. I srpskim „integralistima“ mora biti bitniji od Putina.
Sergej Lavrov, podsetio je proputinovske antivučićevce da ne može tako, da je Vučić i dalje, uprkos packama što srpsko oružje stiže u Ukrajinu, glavni zavetnik Kremlja u Srbiji. Biti za demokratiju u Srbiji, a istovremenobiti za Putina je nešto što Rusi doživljavaju kao logički paradoks, kao antitezu, kao politički oksimoron. I Putin i Lavrov, na kraju i portparol Kremlja Dmitrij Peskov, jasno su nakon skupa na Slaviji i zaoštravanja na ulicama uz Vučićevu primenu represije, dali podršku „državnom rukovodstvu“ (kako i Rusi i Vučić vole taj komunistički termin), u borbi protiv „obojene revolucije“. Mogli su Rusi, da im je baš do cinizma, da kao komesarka za proširenje EU Marta Kos, pohvale usvajanje tri nova medijska zakona u Srbiji i ocene, takođe kao Marta Kos, da je to ohrabrujuća poruka.
I na ovaj Vidovdan naricalo se, a i Vučić to nije propustio, što je Slobodan Miloševićizručen Haškom tribunalu baš na Vidovdan 2001, pri čemu se naravno na državnom i zavetničkom nivou ignorisalo da je tačno 12 godina ranije, 1989. Milošević održaopromašen govor na Gazimestanu povodom 600. godišnjice Kosovske bitke kojim je amaterski nadobudno propustio šansu za narod i državu koju mu je istorija hegelijanski poslala na volej. Tuđman je, na primer, za razilku od Miloševića, uz svu rigidnost, imao sposobnost da prepoznaje širi istorijski i geopolitički okvir i horizont unutar kojeg su se događala zbivanja relevantna za Hrvatsku. U tom neprepoznavanju istorijskog trenutka je koren srpske frustracije.
Sad povodom Vidovdanskog skupa na Slaviji čuo sam ne toliko cinične komentare, da je bilo bolje da se umesto Mila Lompara obratio Vuk Drašković kao lider Vidovdanskog sabora iz 1992.
Nije da mi nije bilo žao što se niko od govornika na masovnom Vidovdanskom protestu ovog 28. juna na poziv pobunjenih studenata nije setio da pomene mog zemljaka Dimitrija Tucovića čiji je tu, na beogradskoj Slaviji, i spomenik. Da kaže – stojimo pored njegovog spomenika…, koji su, doduše, naprednjaci učinili pristupačnim, jer se ranije nalazio u centru kružnog toka do koga je nemoguće bilo doći bez zaustavljanja saobraćaja. O čemu u svoje vreme nisu razmišljali „socijaldemokrati“ iz obližnje Krunske ulice. Ali, dobro, to sa Tucovićem se možda nije uklapalo u famoznu „vidovdansku simboliku“ i možda bi ideološki preformulisalo skup. Zato je, naravno, pomenut Gavrilo Princip i njegovi pucnji na Vidovdan u Sarajevu 1914. Mada i to se mora gledati šire od vidovdanske simbolike, odnosno u kontekstu niza atentata koji su odredili sudbinu Srbije i u kojima su Srbi ono što se kaže nastupili „saborno“. Glavni u zaveri za Majski prevrat 1903, ubistvo kraljevskog para Obrenović, Aleksandra i Drage, bio je Srbin iz Srbije, prestolonaslednika Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju ubio je Srbin iz Bosne, vođu Hrvatske seljačke stranke Stjepana Radića i hrvatske poslanike u Skupštini u sred Beograda je 1928. (samo osam dana pre Vidovdana) upucao Srbin iz Crne Gore, Zoranu Đinđiću je presudio Srbin s Kosova i Metohije.
Tajna konvencija između Kneževine Srbije i Austrougarske monarhije potpisana je na Vidovdan 1881. i naglasila prozapadnu orijentaciju Srbije koja ovde nikada nije suštinski zaživela. Bugari nisu napali Srbe na Bregalnici na Vidovdan već koji dan kasnije – 30. juna 1913. Nekad je parola bila: „Za Kosovo – Kumanovo! Za Slivnicu – Bregalnicu!“ Ono što se učinilo kao šansa za Južne Slovene potpisivanjem mirovnog ugovora u Versaju na Vidovdan 1919. priznanjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, postalo je prilično problematično već dve godine kasnije kad je 1921. godine, na Vidovdan izglasan na mišiće prvi (centralistički) ustav Kraljevine SHS, poznat kao Vidovdanski ustav.
I na ovaj Vidovdan naricalo se, a i Vučić to nije propustio, što je Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu baš na Vidovdan 2001, pri čemu se naravno na državnom i zavetničkom nivou ignorisalo da je tačno 12 godina ranije, 1989. Milošević održao promašen govor na Gazimestanu povodom 600. godišnjice Kosovske bitke kojim je amaterski nadobudno propustio šansu za narod i državu koju mu je istorija hegelijanski poslala na volej. Tuđman je, na primer, za razilku od Miloševića, uz svu rigidnost, imao sposobnost da prepoznaje širi istorijski i geopolitički okvir i horizont unutar kojeg su se događala zbivanja relevantna za Hrvatsku. U tom neprepoznavanju istorijskog trenutka je koren srpske frustracije.
Staljin je na Vidovdan obznanio Rezoluciju Informbiroa jer je računao na proruska osećanja kod Srba i Crnogoraca, pre nego na komunistički internacionalizam. Danas, kad važi ona Vučićeva iz 2019. – „nikad više četrdeset osma“ – Putinu je mnogo lakše u svakom pogledu. Njegov Molotov – Sergej Lavrov, podsetio je proputinovske antivučićevce da ne može tako, da je Vučić i dalje, uprkos packama što srpsko oružje stiže u Ukrajinu, glavni zavetnik Kremlja u Srbiji. Biti za demokratiju u Srbiji, a istovremeno biti za Putina je nešto što Rusi doživljavaju kao logički paradoks, kao antitezu, kao politički oksimoron. I Putin i Lavrov, na kraju i portparol Kremlja Dmitrij Peskov, jasno su nakon skupa na Slaviji i zaoštravanja na ulicama uz Vučićevu primenu represije, dali podršku „državnom rukovodstvu“ (kako i Rusi i Vučić vole taj komunistički termin), u borbi protiv „obojene revolucije“. Mogli su Rusi, da im je baš do cinizma, da kao komesarka za proširenje EU Marta Kos, pohvale usvajanje tri nova medijska zakona u Srbiji i ocene, takođe kao Marta Kos, da je to ohrabrujuća poruka. Vučić je po ko zna koji put, pre ovog Vidovdanskog skupa (sabora) studenata i opozicije, iz Abu Dabija, a posle njega i iz Sevilje ponovio da je „obojena revolucija“ propala. Iako termin „obojena revolucija“ ima jasan kolokvijalni kontekst za postsovjetski prostor i odnos prema putinizmu, Vučić u genezama čak ide do avgustu 1953. godine, kad su SAD svrgnule Muhameda Mosadeka, demokratski izabranog premijera Irana koji se usprotivio ponižavajućem iskorišćavanju Irana u izvlačenju nafte. Strahovalo se i od Mosadekove bliskosti Sovjetskom Savezu. Operacijom „Ajaks“ rukovodio je agent CIA Kermit Ruzvelt, koju je odobrio predsednik Dvajt Ajzenhauer i konačno ostvario napore Vinstona Čerčila. Uspostavljen režim šaha Reze Pahlavija isprovocirao je Islamsku revoluciju 1979. koja je inspirisala islamski fundamentalizam. Operacija svrgavanja išla je iz američke ambasade u Teheranu. Zato je ona preventivno zauzeta u revoluciji. Nastupila je talačka kriza duga 444 dana, zbog koje je Džimi Karter izgubio drugi predsednički mandat od Ronalda Regana 1980. Ben Aflek je snimio dobar film na temu talačke krize – „Argo“ (2012). Vučić smatra da je prevrat iz 1953. prva „obojena revolucija“. A zanemaruje ulogu studenata u Islamskoj revoluciju u Iranu 1979. Da li će Vučićeva najavljena knjiga o pobedi nad „obojenom revolucijom“ postati bestseler kao ona čuvenog novinara „Njujork tajmsa“ Stivena Kinzera o obaranju Mosadeka i dovođenju šaha Pahlavija -„Svi Šahovi ljudi“.
Kao što, zbog konteksta, Vučić ne pominje Islamsku revoluciju iz 1979. kao „obojenu“, jer je „autentična“, za razliku od devedesetih više ne važi ono Vatikan – Teheran – Kominterna. Vatikan nije priznao Kosovo, možda ni novi papa Lav neće proglasiti Stepinca za sveca, kao što nije ni papa Francisko, ovaj Teheran na temeljima Homeinija i revolucije iz 1979. je blizak Putinu pa stoga i „srpskom svetu“ kao intergralnom delu globalnog juga (sećate se hidžaba Maje Gojković, tadašnje predsednice Skupštine Srbije prilikom posete Teheranu 2015), dok je nova nezvanična crno-crvena Kominterna – od Putina do evropskih suverenista, ona preformulisana De Golova Evropa od „Atlantika do Urala“ u koju bi dobrovoljno ušao i „srpski svet“. Od odnosa Turske ili Irana prema Bosni i Hercegovini, srpskim „patriotama“ je uvek bitnija autoritarnost ili antiamerikanizam, a najbitniji je odnos prema Putinu. To određuje simpatije.
Videćemo koliko će Vučić ići u genezu i kako će tretirati „plišane“ elemente u „obojenoj revoluciji“. Na primer, hoće li podsetiti na reči glumca Branislava Lečića iz 2019. koji je još u vreme tadašnjih protesta tvrdio da je nova „plišana revolucija“ počela. Ona prva je bila kod Terazijske česme odmah nakon demonstracija, marta 1991, a njen konferasije bio je upravo Lečić, inače Đinđićev ministar kulture. Da li su protesti „Jedan od pet miliona“ i ovi aktuelni u proteklih sedam meseci deo iste „obojene revolucije“ ili se radi o dve „revolucije“? Jer Lečić je smatrao 2019. da je veličanstvena stvar što se ovaj narod osvestio i pobunio, uprkos hipnozi koju preko medija sprovodi vladajuća stranka. Danas je korigovao mišljenje, ali upravo Vučić radi budućih generacija čitalaca mora da iznijansira u knjizi stvari, da ih kontekstualizuje, da bi one bile razumljive.
Ostaće u analima da je na Vidovdan 2012, kad je Dačić dobio mandat, na Ušću nastupao veliki Ozi Ozborn, pevač Black Sabbatha. Ima kod Vidovdana i prilično političkog sujeverja. I to se može pripisati svakom crvenom slovu. Na primer, babe u mom selu govorile su da na Ognjenu Mariju ne treba ni konac provući kroz iglu, a kamoli nešto drugo raditi. Većina od tih baba nije doživela, bar ne svih dvanaest godina Dinkićevog NEP-a (nove ekonomske politike), a i da jesu, ne znam kako bi reagovale na Dačićevu odluku da 2013. baš na Ognjenu Mariju (30. jula) istera Dinkića i njegov URS iz Vlade Srbije. Nastavili se ispodcenzusni trend SPS iz Zaječara, propadne li, odnosno utopili se ta stranka u Vučićevu organizaciju, da li je za to na duge staze baš kriv datum na koji je Dačić raskrstio sa Dinkićem. Ili je Dačić tada mislio o simbolici datuma kao što su o njoj u politički težem slučaju mislili oni koji su njegovog Slobu baš na Vidovdan isporučili Haškom tribunalu.
No dobro. Kad sam 2022. pisao na ovom mestu u „Nedeljniku“ o mogućnosti da se formira Depos 3 (prvi opozicioni je bio 1992, drugi 1993), naglasio sam da fale samo studenti, Dražin unuk i Poks (derivat monarhističkog SPO iz devedesetih) sa Matijom Bećkovićem koji je govorio i na Vidovdanskom saboru Deposa 1992. Sad povodom Vidovdanskog skupa na Slaviji čuo sam ne toliko cinične komentare, da je bilo bolje da se umesto Mila Lompara obratio Vuk Drašković kao lider Vidovdanskog sabora iz 1992.
Profesor Lompar najpre je učestovao na predstavljanju najnovije knjige pesama Radovana Karadžića „Crna bajka“ u Srpskoj književnoj zadruzi, a tek potom je bio jedan od govornika studentskog Vidovdanskog protesta. Naravno, nije pomenuo da je Radovan Karadžić 9. marta 1991. izjavio da će doći sa milion prekodrinskih Srba da brani Miloševića. I stara DSS i njen lider Koštunica bili su na izvestan način fascinirani Srpskom demokratskom strankom Radovana Karadžića, a sa njom je jako dobre odnose imao i Zoran Đinđić.
Istraživanja Demostata jasno pokazuju da protiv Vučića šanse na prebrojavanju i kontroli izbora ima samo jedinstveni front koji ne može preterano cepidlačiti oko ideologije. Studentski ustavni patriotizam je najmanji zajednički imenitelji. I srpskim „integralistima“ mora biti bitniji od Putina. Ideološka škrgutanja zubima, ne toliko javna da se ne bi širio defetizam, zbog „preuzimanja protesta od strane desnice“ (i često cinične zabrinutosti iz Zagreba i Sarajeva zbog toga), dokaz su da podela za i protiv Vučića ne oslikava uvek glavne srpske dileme, već ih često i zabašuruje. Glupo je očekivati opozicioni skup na Vidovdan, a da je apstrahovan od vidovdanske simbolike. Pogotovo što je režim uzurpirao i u priličnoj meri iskompromitovao svaku nacionalnu simboliku, a to je proces koji traje od početka njihove „obojene revolucije“ iz poznih osamdesetih godina poznate kao Miloševićeva „antibirokratska revolucija“. U izvedbi korišćenje te „simbolike“ nekada zaista može izgledati trapavo i socrealistički i sa studentsko-opozicione strane. Iako ne mora baš pod obavezno značiti i „obnavljanje velikosrpskog projekta“ kako to tumače oni liberali kojima je i dalje prihvatljiviji Vučić od „novog Koštunice“, a čime se ponekad i racionalizuje oportuna pozicija. Vraćanje digniteta nacionalnim simbolima pod obavezno podrazumeva raskid sa fatalnom politikom koja se zapatila poznih osamdesetih i prelila u ratove devedesetih.
Uglavnom, skup na Slaviji postigao je efekat u brojnosti (s obzirom na leto i godišnje odmore) i pokazao da i tri puta manja masa od one 15. marta može ostaviti jak utisak ako nosi jasnu političku poruku. Pored govora rektora Vladana Đokića u pravcu odbrane integriteta Univerziteta, to je relativno odocneli zahtev za vanrednim paralmentarnim izborima i postavljanje pitanja Vučićevog legitimiteta, ako izbegava da ih raspiše. Za razliku od Vidovdana 1992. sad se ne traže izbori za ustavotvornu skupštinu.
Srbija živi na nekoliko političkih mitova: jedan je svakako do skora bila ’’kritična masa’’, drugi je 6. oktobar, treći je devedesete godine nisu nam uspele kako smo zamislili jer su falili Putin i Si Đinping ili četvrti – da bi se NATO raspao da je ušao kopneno na Kosovo. Skup od 15. marta je demistifikovao mit o kritičnoj masi, koja sama po sebi nije presudna.
Ostaje pitanje, jesu li govornici na Slaviji lideri nove političke opcije. I kakav će njihov, odnosno studentski, odnos biti prema „klasičnoj“ opoziciji? Rektor Đokić, i jedan na jedan, ima potencijal protiv Vučića. Istraživanja Demostata pokazuju da postoji sinergija studenata i opozicije i da je pitanje organizacije i koordinacije teže premostivo od takozvanih nepremostivih ideoloških razlika.
Za ovaj Vidovdan ni Vučić ni studenti (opozicija) nisu uspeli da konstituišu pokret i konačno dovedu Srbiju na korak od formalizovanja taborskog dvopartizma. Vučić nije otvorio ni deonicu autoputa, a bez toga Pokret bi ostao bez pravog poentiranja. Problem je što i dalje nema Pokreta za narod i državu, a taj Pokret samo sa Inicijativnim odborom ima premijera i nekoliko simbolički bitnih ministara. Znate već onu staru fudbalsku anegdotu koja se pripisuje mnogim autorima, kad se od jednog izvikanog fudbalera očekivao gol, pa je njegov trener na dobacivanja iz publike „dade li ga?, odgovorio „još ga daje“ ili „još ga dava“, zavisno od toga na koji se fudbalski kraj Srbije misli. Tako i na pitanje šta je s Vučićevim Pokretom, odgovor može da bude – „još ga pravi“, kao i što „obojenu revoluciju“ i dalje pobeđuje. Samo što se iza „obojene revolucije“ kriju duboke i zaoštrene društvene protivurečnosti i stanje teške anomije. Srpsko društvo je društvo u paralizi.
Ni studenti nisu pozvali na ujedinjene i učlanjavanje u pokret (front), iako on faktički postoji. A toliko lepih imena smo već iskoristili koja bi mu pristala: Od Deposa, do Demokratske unije Borisa Tadića, Državotvornog pokreta Srbije Slobodana Samardžića, Ujedinjenih za pobedu Srbije (Đilasa, Ponoša, Vladete Jankovića…), Saveza za Srbiju…. Od imena i forme najoptimalnija bi bila Skupština slobodne Srbije.
Ko nije za EU, taj ne može da preuzme vlast u Srbiji. Ni na lokalu. Opozicija je 1996/97. nosila zastave EU. To se potvrdilo i 2000. kad je vlast preuzeo proevropski DOS i 2012. kad je vlast preuzela tada izrazito proevropska Srpska napredna stranka. Problem je što bez desnice (koja više nije prozapadna kao devedesetih), nema većine protiv Vučića, kao što ni Vučić ne bi imao većinu bez posrnulih demokrata raznih fela, a to je sve začarana spirala strukturne anomije srpskog društva. Uvek treba posumnjati na Vučićev inženjering kad čujete ideju u opoziciji da je konačno vreme da se ujedini desna, patriotska, Srbija. Bez ove građanske. Ko olako koketira sa nacionalnom simbolikom i lako zapaljivim idejama zanemarujući kontekste i bilanse, mogu da mu, paradoksalno, budu poučne Miloševićeve reči, sa sastanka kad je 1992. oko Vidovdanskog sabora primio delegaciju Deposa u kojoj su bili i Ljubomir Simović i Nebojša Popov. Kaže Sloba: „Istorijsko pamćenje postaje sve kraće“.
Nakon Vidovdanskog sabora, dovođenjem američkog biznismena Milana Panića na mesto saveznog premijera provizorijuma SR Jugoslavije, i Dobrice Ćosića na mesto predsednika, Milošević je kratkotrajno spustio tenzije. Vučić je sa Macutovim reakcionarnim kabinetom pokazao da takvim eksperimentima nije sklon. Redak je slučaj da premijer koji je podneo ostavku i čija je vlada pala, bude politički jači od premijera koji ga je nasledio. Takav je odnos Miloša Vučevića i Đura Macuta. Sa pozicije jačega Vučević postavlja naredbodavno pitanje za premijera Đura Macuta da li treba da se nastave razgovori sa rektorom Univerziteta u Beogradu Vladanom Đokićem, koga je Vučević označio kao „saučesnika nasilja“ koje se dogodilo na Vidovdan. Formalno, Vučević je predsednik SNS a partija je izvor legitimiteta. Čak i kad je on, kao i uticaj, apsolutno delegiran od Vučića. Od Macuta je, čini se, jača i Ana Brnabić. Čak je logično pitanje da li je Macut i suštinski, ne samo formalno, deo „državnog rukovodstva“ u kome su neupitno Vučević i Brnabić. A koliko je tek realno od Macuta očekivati da krene stopama Milana Panića i izazove Vučića kao što je ovaj Miloševića?
Ono „nesvakidašnje“, kako je tada komentarisano, u Vučićevom govoru u Kosovskoj Mitrovici 9. septembra 2018. (koji je danas teško zamisliv na tom mestu) bilo je to što je predsednik Srbije tada pozvao Srbe i Srbiju na odricanje od brojnih nacionalnih mitova („Neću borbene pesme, neću da vas huškam…“). Kako li bi reagovao Vučić da mu je tada neko pokazao viziju „Ćacilenda“ kao malog Ekspa? Podsetio je Vučić u Mitrovici i na Miloševićev Gazimestanski govor („čuvenog ili nečuvenog, zavisi od toga ko ga i zašto tumači“). I relativno se distancirao od njega.
Odlaganjem izbora Vučić rizikuje da pojača uzurpatorski utisak o karakteru svoje vlasti. Ali, za razliku od Miloševića 1992. on nema sankcije koje će provizorijumu SR Jugoslaviji uvesti Savet bezbednosti UN te 1992. Već, naprotiv, ima naklonost spoljnog faktora koji teško razume šta je tačno alternativa.
Tog Vidovdana 1989. uhvatio sam onaj čuveni brzi voz iz Beograda za Bar oko 22 časa kojim su za Crnu Goru išla i prva izdanja beogradske štampe. Bila je ogromna gužva i sparina. U hodniku sam sreo Crnogorca sa tašnom punom nekih papira i knjiga, koji mi je do Titovog Užica objašnjavao veličinu Milovana Đilasa. I vrlo je skeptičan bio u odnosu na Miloševića i svu tu nacionalnu euforiju, a da bi me uverio (jer tada je teško bilo uveriti nekoga da je neko među Srbima i Crnogorcima protiv Miloševića), rekao mi je – „da stvarno verujem Miloševiću, pa zar danas ne bih bio na Gazimestanu?“ Ja izađem oko sat i kusur po ponoći na stanici u Titovom Užicu, već svežije, upalim potom crno-beli TV, utom zadnje noćne vesti, posle „Programa plus“ (prvog TV noćnog programa u još uvek Titolendu) i vidim kadrove s Gazimestana.
Setim se ponekad tog čoveka iz voza kome sam ime zaboravio i pomislim – možda zaista ima tih putnika kroz vreme od kojih možeš čuti istinu. Na vreme.
autor teksta:Zoran Panović
